Odakle lažne prijetnje dolaze i šta im je cilj?

Piše: Pavle Radić

Vreme, način i dinamika dostavljanja lažnih dojava o postavljenim eksplozivnim napravama u nizu najfrekfrentnijih i najosetljivijih ustanova i objekata, jasno upućuju na zaključak da je reč o profesionalno organizovanom sajber ataku na Srbiju.  Nije to delo nekog frustriranog pojedinca diletanta – ili nekoliko njih – kojeg je relativno lako identifikovati. To očito radi profesionalni štab koji zna kako maskirati identitet, lokaciju i  političkog nalogodavca, odnosno centar moći kojem je sajber štab potčinjen. 

Evo nekoliko interesantnih podataka vezanih za aktuelne dojave.

U formi kakve su se pojavile u Srbiji, najpre su se pojavile u Crnoj Gori, ali ne u tom obimu (link: https://www.bbc.com/serbian/lat/balkan-61246354). Pojavile su se u – za Crnu Goru i one sa strane koji su zainteresovani kojim smerom će ta država krenuti nakon izglasavanja manjinske vlade – vrlo osetljivom političkom trenutku. Iz nove parlamentarne većine i manjinske Vlade bilo je najavljeno isključenje nekih prosrpskih i proruskih (proputinovskih) stranaka, što je političku situaciju u Crnoj Gori činilo dodatno nestabilnom. Nema sumnje da to ni u Beogradu, ni u Kremlju nije dobro primljeno. Ali između Beograda i Moskve postoji bitna razlika. Iako mu ne manjka iskustva i klasičnih  sredstava za propagandno harangiranje protiv suvereniteta i prozapadne orjentacije Crne Gore, Beograd nema ono što ima Kremlj –  veliku logistiku i bogato iskustvo za sajber atakovanje na izabrane mete. Nije otkriveno ko je lažnim dojavama o bombama u brojnim školama i  drugim  javnim objektima atakovao na crnogorsku javnost, želeći da je uznemiri u momentu kad je trebalo da se donesu strateške državne odluke. Ko je to mogao raditi, a da ne bude otkriven?

E, da. Ciljevi velikih (od države organizovanih) sajber napada su – kratko rečeno – pre svega sprečavanje razvoja nekog društva (države) u smeru i na način koji ne odgovara centru moći koji organizuje napade. Sajber napadi žele da širenjem straha, panike, haosa, gubljenja smirenosti i razuma pogoduju širenju teorija zavera u smeru koji žele kreatori sajber napada, njihovi politički nalogodavci. Time žele ostvariti bitan uticaj, i po mogućnosti kontrolu, nad markiranim društvima i državama.

Slučaj Srbije.

Agresijom na Ukrajinu Putin je Rusiju doveo u katastrofalnu situaciju. Skoro da je izopštena iz civilizovanog sveta, da je svedena na međunarodnu pariju. Nema zemlje u Evropi koja nije osudila Putinovo ludilo i koja, sem Srbije, Belorusije i valjda Turske, nije stala uz sankcionisanje Rusije koje se preduzima ne bi li se Putin prisilio na razum. U takvoj situaciji Putinu je jako važno da sačuva bar neka od svojih političkih uporišta, među kojima je  i Srbija koja mu se godinama – s ovom ali i prethodnim vlastima – servilno nametala.

Agresija na Ukrajinu pouzdanu političku ispostavu Putina na Balkanu, Srbiju, dovela je u krajnje delikatnu situaciju. Ili ostati lojalna Kremlju, pa snjim postati pridružena mu parija, ili se otrezniti pa okrenuti ujedinjenoj Evropi i – makar i nevoljno – njezinim vrednostima. Za većinsku političku i naročito crkvenu Srbiju, izbor bi bio lak – srce i duša su im okrenuti božanstvu na istoku (vidimo kakvom), ali vidi vraga: izdašni fondovi, grantovi, investitori, biznis i naročito važno, stotine i stotine hiljada građana, radnika, studenata, naučnika, kulturnjaka Srbije su na Zapadu. Ostati lojalan Putinu znači vrlo izvesno, zna to valjda i ovdašnji Putin, Vučić, ostanak iza nove gvozdene zavese (koju je u po državu krajnje nepovoljnim okolnostima Tito 1948.g rezolutno odbio). A opet, posle decenija intezivnog trovanja javnosti antizapadnjaštvom, okrenuti se Zapadu nije lako. Pogotovo sa ovakvom bolesno proruskom crkvom (SPC), kojoj su svi političari posle obaranja Miloševića budalasto davali naddržavnu moć i uticaj, pa sad ona ima moć presuđivanja u suštinski po društvo najvažnijim pitanjima.

Videći muku Srbije – da li će prema nebeskom carstvu i Putinovom evro-azijskom sazvežđu ili će zemaljskom carstvu i razumno, racionalno, ka ujedinjenoj Evropi i njezinim vrednostima – a bojeći se otkazivanju njenog dosadašnjeg vazalstva, je li van pameti pomisliti da Moskva ne sedi skrštenih ruku. Ima oružje koje, rekosmo, Beograd tako moćno nema; ima sajber oružje i bogato iskustvo kako ga koristiti prema kud i kamo i većim i jačima od Srbije, koja se ionako energetski odavno  potpuno samopredala klještima Kremlja.

Cilj aktuelnog sajber napada je – ako je došao sa kremaljskih ili njemu potčinjenih adresa  – što bi se reklo, vešto narajcati javnost Srbije  protiv Zapada i zaplašiti Vučića da se ne okreće od Kremlja. Kako dodatno antizapadno narajcati srpsku javnost u situaciji kad vlast, Vučić, treba da donese sudbonosnu odluku – da li da Srbiju usmeri iza istočne, Putinove strane ili iza zapadne strane nove gvozdene zavese? Uz ostale neprekinute  propagandne aktivnosti, sajber napad treba da markira izvor ugrožavanja Srbije terorizmom, na način  da to razume većina ionako propagandom sluđenih građana. Psiholozi – nezaobilazni članovi državnih sajber štabova – znaju da treba  koristiti postojeće arhetipove strahova, ugrožavanja i neprijatelja, a kad je o srpskoj prepariranoj javnosti reč, tu su – između je l’ da drugih suseda i  tradicionalno Zapada – Albanci. Zašto to, Albance, ne iskoristiti  (“Nećemo stajati skrštenih ruku dok Rusija kolje moj narod i uništava moju zemlju. Srbi su saučesnici u uništavanju moje zemlje i zato smo se udružili sa Albancima da miniramo sledeće lokacije …”)? Po ovoj lukavoj poruci, koja je došlo sa adrese sa koje dolaze lažne dojave o bombama, opasnost razume se dolazi od nekog Ukrajinca, od Ukrajine, a iza njih – zna se – stoji Zapad, Amerika, i arhineprijatelji Albanci. Pa nek se Vučić okrene  Zapadu ako sme, kad javnost Srbije shvati da joj Zapad radi o glavi.

Ne tvrdi se ovde ko lažnim dojavama širi paniku po Srbiji, nego se razmišlja o širem kontekstu u kojem se to događa. A odakle lažne pretnje zaista dolaze i šta im je cilj, čekamo da nam saopšte nadležni organi kojima je briga o bezbednosti države i građana dužnost. Problem je samo u tome što su ovde institucije i državni organi odavno izgubili verodostojnost.