Može li Rusija da spriječi dogovor Beograd i Prištine?

Piše: Nenad Kulačin (balkans.aljazeera.net)

Više nego učestalo, sve glasnije, govori se o tome da je interes Rusije da Beograd i Priština ne postignu dogovor. Nije nemoguće da Moskva koristi sva dozvoljena i nedozvoljena sredstva kako bi tako nešto onemogućila. Mnogi veruju da je upravo taj uticaj nešto zbog čega do dugo očekivanog dogovora neće ni doći.

Zašto bi Rusiji tako nešto odgovaralo? Poznato je da je predsednik Rusije Vladimir Putin, pravdajući na početku agresije na Ukrajinu politiku Moskve, pomenuo kosovski presedan. Ako ste vi mogli da uzmete Kosovo Srbiji, možemo i mi Rusi da pripojimo Krim, Dombas i šta već sve ide u tom paketu. U slučaju kada bi Srbija pristala na neku vrstu obavezujućeg sporazuma sa Prištinom, to bi Putinu bilo predstavljeno kao kontra-argument u kojem je zvanični Beograd pristao na razrešenje kosovskog čvora mirnim putem.

S druge strane, Moskvi bi tek prijalo da dođe do nekog sukoba između Srbije i Kosova, jer bi na taj način pažnja svetske javnosti bila preusmerena i na neki drugi okršaj, a ne samo na onaj u Ukrajini. Sve bi to moglo da dovede do mnogo ozbiljnijeg sukoba u celom svetu, ali ajde da ne idemo toliko daleko.

Uticaj Rusije na Srbiju je ogroman. To se vidi svakoga dana, bukvalno u svakom segmentu države. Na stranu energetska zavisnost od koje je mnogo toga i počelo. Vojska i policija su puni ljudi koji bi voleli da Srbija bude deo velike Rusije. Na čelu Bezbednosno-informativne agencije je Aleksandar Vulin, čovek koji je cinkario ruske opozicionare Moskvi prilikom boravka u Beogradu. Nekada se BIA interesovala za ruski uticaj na medijskoj sceni, a sada Russia Today dobija dozvolu za rad u Srbiji. Kada je reč o političarima, na vlasti i u opoziciji, slično je. Kompletan nacionalni segment se dokopao parlamenta na krilima ruske podrške agresiji na Ukrajinu. Mnogi od njih su učestvovali u litijama, ili kako se to već zove, kada su sa beogradskih ulica pružili podršku Putinu i Rusiji.

Rezultati utjecaja

Kada se sve to sabere, uopšte nije nemoguće da taj uticaj, uz dobar obaveštajni rad, doprinese do takvog raspoloženja u narodu da ni sva Vučićeva besomučna kampanja neće moći da pomogne da se do sporazuma nekako dođe. To može, sigurno, skupo da košta Srbiju, a poprilično da osokoli Rusiju. U neku ruku, čak možemo da i govorimo da je taj uticaj i rad, već počeo da daje određene rezultate.

Od trenutka kada je zakazana sednica Skupštine Srbije, izazvana Vučićevom izjavom da je Srbija spremna da prihvati ponuđeni predlog sporazuma i da ga primeni, narativ vlasti se promenio. Odjednom taj predlog je postao “non-paper”, nikakav zvanični dokument, iako je Vučić naglasio da je u međuvremenu postao i evropski predlog koji je podržao i zvanični Vašington. Nešto poput – puj, pike, ne važi. Ništa nije potpisano, ništa obećano i zato što je “non-paper” predsednik Srbije ne može čak ni da ga predstavi narodnim poslanicima. Negde se zaturila i priča da je Vučić baš morao tog trena da se izjasni pred “petorkom”.

Vučić nijednom nije ni pokušao da odgovori na pitanje šta predstavlja ta njegova izjava o spremnosti Srbije da prihvati i primeni predlog velikih sila. Uporno je izbegavao odgovor, kao i da kaže koje su to “crvene linije” koje Srbija neće da pređe. Cela ta situacija u Skupštini je ličila na dobro režiranu predstavu koja se od početka pretvarala u veliku farsu.

Predsednik Srbije je u nekoliko navrata branio i Rusiju i Vladimira Putina, ali je nekako, usput, napomenuo da mu se čini da će Srbija na kraju morati da uvede sankcije Rusiji. Na ovo je reagovao i Kremlj, ali veoma smireno i uz puno razumevanje za situaciju u kojoj se nalazi Srbija.

Sve ovo, očigledno, govori o tome da je stanje u Srbiji poprilično haotično i da se i dalje ne zna kojim putem poći. Odnosno, da su u opticaju sve opcije i igre koje se tim povodom igraju. To što je Vučić po ko zna koji put pokušao da sebe predstavi kao normalnu političku figuru koja egzistira između dve krajnosti, teško da više može da prođe.

Krajnosti u Srbiji

Prva krajnost je Rusija i nju zagovaraju desničarsko nacionalističke stranke. To podrazumeva ne samo nikako uvođenje sankcija Rusiji, već i odbijanje “ultimatuma” koji su zapadne sile stavile pred Vučića. Druga je ona koja insistira na saradnji sa Zapadom, uvođenju sankcija Rusiji, postizanju sporazuma sa Prištinom, ali uz naznaku da su protiv priznavanja nezavisnosti Kosova i članstvu u Ujedinjenim nacijama. Na kraju, Vučić je, možda i slučajno, poručio poslanicima da će se neke stvari desiti mnogo ranije nego što se bilo ko nada.

Ono što ovu nejednačini dodatno komplikuje jeste što niko ne zna kakav je lični odnos Zapada, ali i Rusije sa Vučićem. Gotovo je sigurno da ga obe strane “imaju” i da se polako približava trenutak kada će do nekog razrešenja doći. Spas po Vučića bi bio kraj rata u Ukrajini, ali to je nemoguća misija.

Problem je u tome što je Vučić sudbinu Srbije doveo do toga da će morati da se odlučuje u skladu sa jačinom ucena sa kojima će se suočiti i sa kojima se, verovatno, već sada suočava. Sigurno je da će odluka pretegnuti na onu stranu koja bude imala jaču ucenu naspram predsednika Srbije. Da je sreće, Srbija bi odlučila na osnovu svojih prioriteta, a ne na osnovu ucena sa bilo koje adrese. Sada je, međutim, kasno, jer je Vučić srpsku politiku odavno učinio ličnom.