Subota, 1 Aprila, 2023
Rubrika:

GODIŠNJICA SMRTI ZORANA ĐINĐIĆA Filip Švarm: „Đinđićeva smrt bila je trenutak nacionalne katarze“

U Srbiji niste dobri dok ste živi. Svi ti ljudi koji su bili protiv Đinđića su preko noći promenili stav kad je ubijen onako kako je ubijen. Hvatanje za neko parčence Zorana Đinđića postalo je jako politički isplativo. Na dan ubistva, tek svaki četvrti građanin je ocenjivao Đinđića školskom ocenom četiri ili pet, a odmah posle ubistva mu je takve ocene davalo tri četvrtine ljudi, kaže u intervju za DW glavni i odgovorni urednik beogradskog nedeljnika „Vreme“ Filip Švarm

Zoran Đinđić je stvarao istoriju i štošta od onoga što je uradio ipak je nadživelo i samog Đinđića, kaže u intervjuu za DW Filip Švarm, autor novog dokumentarnog filma o premijeru koji je ubijen pre dve decenije.

DW: Za dvadesetu godišnjicu atentata spremili ste dokumentarni film „Đinđić – priča o Srbiji“. Ima li da se ispriča nešto što već nije ispričano?

Filip Švarm: Kada je reč o faktima, teško da imaju nešto novo da kažu i oni koji su bili duboko involvirani u život i delo Zorana Đinđića, ali i oni koji su vodili istragu posle ubistva. Ali, novo ipak postoji kroz pokušaj da se sistematizuje Đinđićeva politička uloga. Da se opet prođe kroz devedesete nad kojima je danas u Srbiji amnezija, i da se osvetli značaj Petog oktobra i prve demokratske Vlade.

Kad se tako poređa, jasno je da Đinđić nije u istoriju upao slučajno, već da je istoriju stvarao. Da nije bilo njega, ne bi bilo ni Petog oktobra. Drugo, vidimo da je Đinđićeva Vlada bila mesto gde su ministri imali pravo na svoj stav, da je Vlada odgovarala Skupštini u kojoj se diskutovalo otvoreno. Konačno, mediji su bili najslobodniji u, kako se to sad kaže, novijoj istoriji Srbije. Gotovo da nisu postojali pritisci i, što je danas potpuno nezamislivo, tadašnji tabloidi su bili antivladini. I najvažnije: tada je trasiran evropski put Srbije koji makar deklarativno postoji i danas.

Da li priča iz dokumentarnog filma ide u prilog tezi da je Srbija „stala“ ubistvom Đinđića?

Mnogi procesi jesu stali, ali reći da je Srbija stala bilo bi potcenjivanje Đinđićevog učinka. I danas je živo mnogo onoga što je pokrenuo. Kad je došao na vlast, u Srbiji nije bilo stranih preduzeća niti investicija, harali su kriminal i korupcija, a Đinđić je pokrenuo borbu koja je dala rezultate najviše posle njegove smrti u akciji Sablja. Zaboravljamo da je bila oružana pobuna Albanaca na jugu Srbije, pa je i to Đinđić rešio. Uspostavio je relativno normalne regionalne odnose i još mnogo toga što se kasnije nastavilo. Ne istim intenzitetom i načinom kako je Đinđić hteo, ali ipak od njegovog nasleđa niko nije mogao da pobegne.

Od života i dela Zorana Đinđića korist su imali oni koji su rušili pogubni Miloševićev režim, ali jednako i oni koji su branili taj režim. Srbija danas je neuporedivo drukčija od Srbije pre Petog oktobra. I najveći miloševićevci su dobili nešto, mogu slobodno da putuju, zemlja nije pod sankcijama, nema uličnog šverca, standard je počeo da raste, i tako bi moglo da se nabraja dugo.

Da li na neki čudan način postoji kult Zorana Đinđića koji on nije hteo? To jest, da je ubistvo donelo tu vrstu legende?

Ne bih to nazvao kultom. Ali kad je ubijen i sahranjen, to su bili retki primeri nacionalne katarze. Da Đinđić nije ubijen 12. marta 2003, on bi izgubio izbore. On je jedan od retkih koji od vlasti nisu dobili ništa, naprotiv. Narodu je saopštavao neprijatne istine i gurao napred.

Nakon smrti su pojedini njegovi saradnici, ali i ljudi koji sa njim nisu imali baš nikakve veze, pokušali da iskoriste tu nacionalnu katarzu i otvaranje očiju Srbije 12. marta, kada se videlo srce tame iz doba Miloševića. Ti ljudi su se kitili Đinđićevim perjem i hteli da tako rehabilituju sebe i spreče kritiku na svoj račun. To je bilo pogubno. Đinđiću nije bio važan rejting, on se javnom mnjenju nije umiljavao već ga je menjao.

To što se dešavalo posle atentata sprečilo je promišljanje. Đinđić je okamenjen u vremenu baš jer su se neki pojedinci i grupe skrivali iza njega i tako sprečavali kritičku ocenu svog rada.

Danas ga svi svojataju, od aktuelnih vlasti, preko liberala do nacionalista koji ukazuju na neke poslednje intervjue o Kosovu. Kako to vidite?

U Srbiji niste dobri dok ste živi. Svi ti ljudi koji su bili protiv Đinđića su preko noći promenili stav kad je ubijen onako kako je ubijen. Hvatanje za neko parčence Zorana Đinđića postalo je jako politički isplativo. Na dan ubistva, tek svaki četvrti građanin je ocenjivao Đinđića školskom ocenom četiri ili pet, a odmah posle ubistva mu je takve ocene davalo tri četvrtine ljudi.

To je osećaj Srbije da je pogrešno procenila jednog od najznačajnijih ljudi na prelazu vekova. To je dovelo do toga da niko ne gleda Đinđića ukupno, već svako izvlači ono što mu odgovara. Nacionalisti se pozivaju na jedan ili dva Đinđićeva govora, koji nisu nacionalistički, ali gde zastupa interese države i Srba na Kosovu. Liberali koji su za EU vade neke druge delove. Treći već nalaze razne Đinđićeve izreke, prosto da bi svoju robu prodavali u Đinđićevom pakovanju.

Pred smrt je Đinđić bio meta oštrih kritika i nacionalističkih i liberalnih medija. Posle je bilo popularno pitati se o „političkoj pozadini ubistva“. Šta Vi razumete uopšte pod tim pojmom?

Pre svega stranačko potkusurivanje. Mnogi su bili kritični prema njegovoj politici ili lično prema Đinđiću – ali to je bilo jer on nije kupovao niti disciplinovao medije. U političkom potkusurivanju se kasnije svaka kritika Đinđića podvrgavala inkviziciji i opisivala kao klima pripremanja atentata ili politička pozadina. To su radili neki Đinđićevi saradnici koji su tako prali svoju biografiju i pokušavali da preduprede nove kritike. To je bio deo političkog sukoba Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije.

Konačno, kada su na vlast došli Naprednjaci, odjednom su zanemeli neki ljudi koji su najviše potezali „političku pozadinu“ ubistva. Niko ne pominje Šešeljevu ulogu i njegove sastanke sa Legijom i Dušanom Spasojevićem, niko ne pominje izjave Aleksandra Vučića. I tako se politička pozadina pojavi samo svakog 12. marta. Priča o njoj nikad nije imala svrhu da se ispita atmosfera i sve što je vodilo atentatu, već lepljenje etiketa, diskvalifikacije i politički račun.

Ima li pouka iz tog ipak veoma kratkog perioda Đinđića na čelu srpske vlade, ali i iz toga što je jedan takav političar ubijen?

Želim da verujem da ima pouka. Prvo, da Srbija može da bude normalna država. Zoran Đinđić je radio sve da državu i društvo učini što normalnijim. Drugo, promene su moguće, demokratija i pravda mogu da pobede. Naučili smo koliko su važne institucije i koliko je važno da se stvari nazivaju pravim imenom.

Iz priloženog bi se baš reklo suprotno, da ništa od toga Srbija nije naučila.

Ako se aktuelna vlast ne ponaša kao da je naučila, onda imamo da se vratimo onome da je promena moguća. To je društvo moglo i trebalo da nauči. Ipak smo postali osetljiviji na pretnje iako ih imamo koliko hoćemo. Upravo to zloupotrebljava ova vlast, stalno govoreći o pretnjama i navodnim atentatima, baš računajući na svest građana o strašnom Đinđićevom iskustvu. Trauma od toga dana nikada nije savladana.

 

*Filip Švarm je glavni i odgovorni urednik beogradskog nedeljnika „Vreme“. Autor je više dokumentarnih filmova poput „Jedinica“, „Pad Krajine“ i „Atentat na Đinđića – medijska pozadina“. Njegov novi film „Đinđić – priča o Srbiji“ prikazuje se u nedelju (12. mart) u 19:30 na televiziji N1.

 

 

 

 

 

IzvorDW

Najnovije

Najčitanije

Povezano

Komentari

1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
Pregedaj sve
Merlin
12.03.2023-07:44 07:44

Ovaj lik je potpuno nebitan u Srbiji, a njegov časopis Vreme se prodaje u tiražu od stotinjak primeraka. Propali direktor, propale firme koja vodi propalu politiku.