Diplomatski rat obogaćen kupusom i trabantom

Piše: Nenad Kulačin

Za sve je kriva činjenica da Srbija nikako da se pridruži ostatku Evrope u sankcionisanju Rusije zbog agresije na Ukrajinu. I što Evropa sve češće podseća na tu činjenicu, to iz Beograda Moskva dobija sve veću i veću podršku, ovako ili onako.

Bez obzira što su mnogi zvaničnici Evropske unije, na kraju i same EU institucije, više puta jasno stavile do znanja da je neprihvatljivo da Beograd i dalje, pune dve godine, odbija da uvede sankcije Rusiji, država Srbija reaguje samo kada je to do znanja stavi Hrvatska. A, Hrvatska je to uradila dva puta za kratko vreme.

Najpre je hrvatski predsednik Zoran Milanović sa bezbednosnog foruma u Minhenu rekao da Srbija vodi kupusarsku politiku, jer te hoće u EU, te podržava Putina, a onda je hrvatski šef diplomatije Gordan Rlić Radman rekao za Srbiju da je “ruski trabant”. Ovako sličan stav, inače dve suprotstavljene strane u hrvatskom političkom spektru, svodi se na to da Srbija više ne sme da sedi na dve stolice i da mora da se odluči.

Vučićevi kompleksi zbog Hrvatske

Naravno da je sve ovo spremno dočekao predsednik Srbije koji je, takođe iz Minhena, poručio da je kupus politika odlična, da Srbija ima fenomenalan kupus, onaj iz Futoga, i da će uskoro MIlanoviću da pošalje da ga proba. Poželeo je i da Hrvatska vodi tako dobru politiku. Rlić Radmanu je odgovorio gotovo svako ko veliča Vučićev ik i delo, kao i sama država Srbija u vidu protesne note hrvatskom ministarstvu za spoljne poslove.

Utisak je da se Vučić u trenutku nije najbolje snašao. Milanović je nekako bio spontaniji, a Vučić u želji da mu adekvatno parira, nije se baš najbolje snašao, ali to je i nije tako bitno. Možda je Milanović, kada je pomenuo reč “kupusara” pre u vidu imao sliku otrcane sveske ili knjige iz koje ispadaju listovi, a ne kupus. Bez obzira na to, sigurno će dobiti kvalitetan kupus odgajan u Futogu.

Vučić je naravno ponovio da Srbija nije ničiji trabant, da vodi suverenu politiku i tra-la-la. Odavno smo zaključili da Vučić ima teške komplekse kada je Hrvatska u pitanju i da je bukvalno opsednut njome. Stalno govori o tome da Srbija samo što nije pretekla Hrvatsku po svemu, a ono i u vaterpolu je izgubila od te iste Hrvatske.

Vučić je, međutim, dobro primetio da koliko god su Vlada Hrvatske i predsednik Hrvatske suprotstavljeni, toliko ih Srbija ujedinjuje, ako tako može da se kaže. Ono što Vučić, međutim, neće da prizna jeste da je krajnje nelogično da zemlja koja želi da postane članica evropske porodice, čiji je Hrvatska odavno deo, uporno izbegava da se prikloni sankcijama Rusiji.

Ono što je Vučića, takođe, mnogo pogodilo, jeste pominjanje trabanta. Nemoguće je da hrvatski ministar inostranih dela nije primetio da je Srbija ekonomski tigar i da je krajnje neprimereno dovesti je u kontekst trabanta koji sigurno nije sinonim za neki uspešan projekat. To je Vučića mnogo više pogodilo nego što poruka Hrvatske da mora da se odluči kojem će se carstvu privoleti i da Evropa više neće da dozvoli takvo ponašanje Beograda.

Srbija se mora opredijeliti

Srbiji nije palo na pamet da uputi protesnu notu, primera radi Nemačkoj, zbog izjave njenog ministra odbrane Borisa Pistorijusa, date usred Beograda. Sve ono što je rekao Grlić Radman, izuzev poređenja sa trabantom, poručio je i Pistorijus.

I to je ta prepoznatljiva Vučićeva politika. Čeliči se, za potrebe svog biračkog tela, gde god to misli da može, a tamo gde ne može biva manji od makovog zrna. Hrvatski zvaničnici bi trebalo da konačno shvate da je Vučić, očigledno, suptilna duša i da burno reaguje na iole teže reči od onih koje su uobičajene u diplomatiji. Realno, ništa tu nije teško rečeno, ali šta god da stigne iz Hrvatske opasno opeče te velike patriote i velikosrpske entuzijaste.

Apsolutno ništa nije sporno u stavu da se Srbija mora opredeliti gde sebe vidi. Da li je to u sastavu EU, ili kao rusku guberiju. U trenutku dok ovaj tekst nastaje, jedna Ruskinja u Beogradu vodi bitku za svoj opstanak u Srbiji samo zato što je vlast odlučila da je izbaci iz zemlje, jer predstavlja bezbednosni rizik. Taj rizik je nastao posle njene reakcije na društvenim mrežama da Rusija vodi rat protiv Ukrajine, a ne specijalnu operaciju. Ako ovo nije potvrda “trabant” politike Beograda prema Moskvi, onda smo u opasnoj zabludi.

Uostalom, zašto ne reći da je i ta EU kriva što se Srbija nije pridružila sankcijama Rusiji. Zašto je dozvolila to uporno odbijanje Beograda i pored zvanične politike Srbije da postane deo EU. Neko će jednom morati mnogo toga da objasni i neće smeti da se sve to završi sa kupusom i trabantom. Zemlja koja želi da postane članica EU mora da se pridržava pravila ponašanja koja vladaju u toj organizaciji. To je početak i kraj svake priče na tu temu, a ne razlog za diplomatski rat i pisanje nota.

Al Jazeera Balkans