VLADA, 13 MJESECI KASNIJE U tom ludilu, izgleda da ima sistema

Za aktuelno.me

Piše: Nebojša Redžić

Desetine poruka koje sam danas dobio u inbox, ništa se ne razlikuju od starih, ”dobrih” vremena bivše vlasti. Ukratko: ona je htjela da ostvari san koji je imala kao djevojčica. Da učini nešto veliko. Zbog toga je iz SDP-a, iako je bila dobro pozicionirana, nedavno prešla u Uru. Tu joj se otvaraju mnoga vrata. Prijateljica Dajana, svastika Miloševa, omogućila joj je da hara jednim ministarstvom dok je tu radila Mila koja je u tome podržala. Kada je Milojko sklonio Milu, posao joj daje Boris, a pomogla joj je Ana, žena Miloševa. Raspisuje se konkurs, konkurisala je. Tu joj Boris, sa kojim sve češće pije kafu, kao i prijateljice Nina i Bojana, omogućiše da ostvari dječiji san.

Ništa vam nije jasno? Ni meni. Ali, tako piše u mom inboxu. I znam da se skoro svaki crnogorski trač, jednoga dana ispostavi kao bolna i surova istina. Ukratko, ovo je priča o Crnoj Gori danas, koja je zanoćila onog 30. avgusta u nekoj od manastirskih odaja i snom mrtvijem spava, uprkos nadi naivčina koji su željeli promjene i litijaške gomile koju su okupila razna nezadovoljstva da će barem nešto krenuti na bolje.

Nije, jer se nova vladajuća elita nije trudila, zapravo nije ni pokušala da promijeni okoštali sistem, već samo da se uklopi u njega. Otuda i ova nepotistička priča kojom sam počeo tekst. Kada je nepotizam u pitanju, ne samo da se tu ništa nije promijenilo, nego su stvari postale nekako ogoljenije i jeftinije.

Zato u Novu, 2022. godinu, ulazimo u stanju duboke hibernacije društva koje tako usnulo nema ni snage, ni volje, a što je najgore – ni želje da krene naprijed.

Štaviše, ono što su krajni efekti prve godine vladavine nove vlasti, jeste dalje kvarenje društva, moralni i estetski sunovrat. Istraživanja kažu da većina građana aktuelnu Vladu Crne Gore vidi kao konzervativnu, klerikalnu, revanšističku i amatersku. Njen učinak je ispod očekivanja, ona nema adekvatan reformski potencijal, Crne Gore više gotovo da i nema u Briselu (Lajčak), a bagami je sve manje ima i u Podgorici.

Udareno je na nesporne vrijednosti Crne Gore, na njen građanski, multietnički, sekularni i antifašistički karakter, na njena evroatlanska dostignuća, saradnju sa dijasporom… Do granice bola je sve obesmišljeno, dovedeno do rasula, uhvaćeno u kandže “nove normalnosti” koja nas je dogurala do ivice provalije. Ostao im je još samo korak do cilja.

Krah obrazovanja je krah nacije

Zapravo, samo slijepac, neko nedobronamjeran ili prirodno glup, od prvog dana ne vidi šta je cilj nove vladajuće “elite”. Tek sada, kada su prigrabili većinu poluga moći, ogolila se prava priroda njihovog opozicionog djelovanja iz vremena litija i prije njih.

Nikada, ali nikada njima nije smetala korupcija, partijsko zapošljavanje, nepotizam, kleptokratija, bahaćenje i gomila drugih devijacija koje je praktikovao bivši režim. Štaviše, oni su se tome protivili samo zato što oni nijesu u prilici da budu na njihovom mjestu i rade to isto.

Ono čemu su oni istinski, iskreno i sa ubjeđenjem da čine pravu stvar bili opozicija, bili su država Crna Gora i one vrijednosti koje su išle u prilog njenoj nezavisnosti i emancipaciji. I zato su onako složno skakali kada bi im neko iz bivše vlasti znao izreći dijagnozu da su oni opozicija državi. Kleli se da jedino žele da Crnu Goru izvuku iz kandži kriminala i korupcije.

Sada, kada su došli u priliku da demontiraju sistem koji su tako neskriveno kritikovali, njihova dostignuća zaustavila su se na tovaru od 1,6 tona kokaina, za koji nijesu utvrdili ni čiji je, ni kome je bio namijenjen, ni gdje je završio. Čak im ni vaga nije bila ispravna, nego bi svaki put kada bi se pohvalili tom akcijom, smanjivali ovu brojku iza jedinice i zareza.

Konačno, Vlada koja je nastala na talasu litija, formirana u Manastiru i vođena daljinskim upravljačem Crkve, nekada skriveno, nekada ne, demonstrirala je da sve što je radila na planu satiranja imena crnogorskog, čini po nalogu ili za račun Crkve Srbije i Aleksandra Vučića.

Razdržaviti Crnu Goru, lišiti je prerogativa državnosti, osiromašiti je i učiniti nesposobnom da se stara o sebi, jedina je iskrena i nepobitna misija aktuelne Vlade. Takva, uboga i unižena, postala bi lak plijen i onda bi konačno mogli da je na pladnju predaju Matiji Bećkoviću i Aleksandru Vučiću.

Za takvu misiju, iako naizgled stihijski i bez plana, ispunili su pozicije vlasti gomilom ospkurnih likova pred kojima je zadatak da nečinjenjem Ili neznanjem, dovedu do cilja. Jer, ko može uspješnije nagrditi državu, do malograđanski sloj iskomleksiranih, egoističnih, narcisoidnih kreatura kojima je za svaki lični neuspjeh kriva bivša vlast, a za svaki anticrnogorski potez vodilja Srpski svet?!

Na ulazu u Stelenboški Univerzitet u Južnoj Africi stoji natpis: “Za uništenje bilo koje nacije nijesu potrebne atomske bombe i dalekometne rakete. Potrebno je samo smanjenje kvaliteta obrazovanja i dozvola prepisivanja i varanja na ispitima. Pacijenti umiru od ruku takvih doktora. Zgrade se ruše zbog takvih arhitekata. Novac se gubi iz ruku takvih ekonomista. Pravda nestaje pored takvih sudija. Krah obrazovanja je krah jedne nacije”.

Treba li se onda čuditi što je jedna onako reprezentativna gomila najgorih od nas nedavno blokirala izlaz iz Berana, ne bi li spasila od interpelacije najgoru od njih, ministarku četiri obezličena resora, Vesnu Bratić?

Destrukcija kao obrazac ponašanja

Jedan broj građana se gadi te “nove stvarnosti”, bježi u svoje unutrašnje azile i pravi se mrtav, dok drugi sa strahopoštovanjem posmatraju život nove elite, pokušavajući da u tom izvrnutom sistemu vrednosti, u novom omjeru snaga, ušićare nešto za sebe i za svoju porodicu. Čini se da je tek manji broj građana spreman da se ovom, kako ga neki nazivaju, društvenom sunovratu suprotstavi, shvatajući kuda sve ovo vodi.

Mladi ljudi na sve ovo gledaju kao na normalno stanje. Htjeli mi da to priznamo ili ne, destruktivnost  ove vlasti postala je prihvatljiv obrazac ponašanja.

Svih 13 mjeseci njihovog mandata proteklo je u stalnom licitiranju hoće li i kada Vlada pasti i ko će je oboriti. Svako malo, pojavljivali bi se djelovi vladajuće većine koji su se kleli da će oboriti Vladu, davali dijagnozu da je iznevjerena volja naroda, te da je premijer prevario grupaciju koja je donijela izbornu pobjedu 30. avgusta. Ipak, niko se nije usudio, iako se iste prijetnje ponavljaju gotovo svakoga dana. Iz nešto drugačijih razloga, Vladu nije pokušala oboriti ni opozicija, iako su mnogi garantovali kako bar dvojica poslanika vladajuće većine žele isto što i njih 40. U međuvremenu, Memorandum koji je dio vlasti potpisao sa manjinskim strankama, dao je čitavoj priči neku novu dimenziju, iako je konstanta ostala ista.

A konstanta je da ova Vlada traje i da će potrajati duže nego što mnogi misle. To je, zapravo, dokaz da i u tom ludilu ima sistema. Baš kao što su nekada, dok su bili u opoziciji, stalnom kuknjavom da su Srbi ugroženi i obespravljeni ostvarivali više prava od svih i dobijali najbolje angažmane, tako i sada: dok prijete da će oboriti Vladu, oni je zapravo žele učiniti jačom.

Od dana kada su se u Manstiru Ostrog, pred ćivotom sv. Vasilija zakleli svom mentoru Amfilohiju Radoviću da će glasati za Vladu, te da je svojim glasom u parlamentu neće pokušati oboriti, jasno je da će aktuelna vlast trajati. Ta, dobro čuvana tajna, zapravo je bizarni odgovor na sve minule situacije kada je Vlada opstajala uprkos čvrstom obećanju pojedinaca da “to više neće trpjeti”. Tu leži i objašnjenje zašto neki poslanici nerijetko detaljno obrazlože zbog čega su protiv nekog Vladinog prijedloga, a potom glasaju za njega. Izgovor da je u pitanju strah od povrtka DPS-a na vlast, samo je priča namijenjena naivčinama.

Ono što nova Vlada unosi u 2022. godinu, jeste težak zavežljaj anticrnogorskog naboja koji prijeti da će urušiti sve vrijednosti moderne Crne Gore. Vlast koja je ukinula nacionalnu aviokompaniju, udarila na Fakultet za crnogorski jezik, uskratila budžetsko finansiranje svemu što ima crnogorski predznak, obesmislila diplomatsku mrežu, ugasila domaću industriju, otjerala investiture, uništila ženski rukomet i udara na domaći fudbal, spremna je za svaki najcrnji scenario.

Dok ih njihovi mentori iz Beograda i Moskve u tom naumu zdušno podržavaju, a ovdašnji sponzori iz raznih ambasada ćutanjem odobravaju njihovu destrukciju, Crna Gora tone. Ostalo je veoma malo vremena da joj pojas za spašavanje dodaju loše organizovane patriotske snage i oni glasači koje su djelovi te iste vlasti preveslali i prevarili na izborima 30. avgusta. Ako se do nekih novih izbora alaverte.

*Zabranjeno je kopiranje i korišćenje objavljenog sadržaja bez saglasnosti redakcije portala Aktuelno.me i autora teksta