Tunjelom do Cetinja

Piše: Slavko Mandić

Doša je na Cetinje ko zna kojim putevima. Čuje se po prijestonom gradu da je to bilo onda kad su zaškripala ulazna vrata cetinjskog parlamenta. Neko mu je otvorio.  Još je noć bila. A danu se nije dalo da svane. Bar ne dok se pozivar tuda šunjao.

Narod je izašao da ga dočeka. Kako mu je i obećao. I da mu reče ko je i što je. Da zna čeljade od čega je načinjeno, jer takvoga, bar po priči koju čujemo svakodnevno, majka još rađala nije.

Očekivala se kolona iz pravca Titograda. U kojem bi bijesnom autu bio MI (sa „čuvenog“ transparenta i bilborda Mi ili On), nebi se znalo. Čuvali su tajnu odabrani, ka što zmije noge čuvaju. Valjda da nekome ne padne na um da ka zgodi kakvim kršem s Belvedera. I da mu reče za one gadosti što je zborio za ovaj grad i ovaj narod, koji voli taman koliko i oni  njega. Oni s razlogom a on zato što mu ga takvome (ne) čojstvo daje.

Noć prije prolomilo se nebo. Ulice su kilometrima bile prekrivene ledom. Kao da se znalo da će kaštig i da se valja pripremit za zlo koje se nagovijestilo.

U neku pristojnu uru Cetinjani izađoše da dočekaju „gosta“.

-Što ovi đavo ne dođe kad je bilo sunca svakoga dana? No stiže jutros po ovome kijametu. Pometosmo se, zbore pojedini kojima je stud već u kosti uskočilo.

-Ako se treba smrzavat za čeljade, za čojka, za ljudinu, bi svakoga dana. Ali za ovakvoga zdravlje trošit je po sebi bruka? No eto, oni koji bolje znaju vele da se mora isprepadanome reć đe je doša, sam sebi zbori starac, sa štapom u ruci, onako, za svaki slučaj..

-A đe je taj đavo više? Evo je prošlo 11 ura. Može bit da se on prepa i da mu ne pada na pamet da se pojavi, nervozno će starina.

Mada, policija, čiji se obrazi ne vide od specijalne robe od koje se i fišeci odbijaju, u svakoj su ulici. Ni tica ne može prelećet, a kamo li čeljade pusto. Čuvaju ga, jasno je. Ali opet, ko bi na njega ruku diga? Vala niko ko ima mozga koliko i svraka, zbori glas naroda.

Ovo ti je kao kad Pentagon šilje one njihove  da „oslobađaju“ narod od naroda. Taman na to liči. No kako mogu u ovo odit? Svega sam se nagleda, reče starac iz naroda, ali ovoga ovđe, ne vala nikad. Ni kad je okupacija bila. No me čudi što popova  nema? Niđe ni jednoga. Možda je on kod njih uljega? Ista je to sorta.

Tamo će oni  Skupštinu. A, da, pravili su onome rakijašu vladu u ostroškom manastiru. Pa što ne bi śednicu parlamenta u cetinjskom. Tamo ima dugijeh i kratkijeh cijevi koliko god oćeš. Ima i onih krimo likova, koji policiji dobro dođu da ih odmijene u glibavoj raboti. Oni su tu samo ako zatreba. Rezervni sastav.

-Evo ga nema, skoro ura prođe. Tamo je, tamo. Ma nijesu i ostali. Pa ni njegovi. Ona dva obrijana četnika nalećeše na jaja. Nije ih baš bilo mnogo, jer je narod osiromašio od kad dođoše „oslobodioci“. Pa ni za jaja niema dovoljno.

Odnekud se pojavi vijest da je on unutra. Imaju oni stručnjake za tunele, pa dok trepneš iskopaju pet, šest. Koliko im treba. Hamas bi im na tim inženjerskim rabotama pozavidio.
Narod ispred zavika naučeno uglas:  Sa Cetinja narod kliče o Mandiću izdajniče, Mandiću četniku, fašisto. Ne priznaješ Srebrenicu. Proša je Hitler, proći će i Mandić. Evo ga paze ka da je o zlata. Ovo tvoja zemlja nije, Aleksandre iz Srbije. Mi smo braća ispod kapelice đe ne rađa majka izdaice…

-Čudo vala. Dočekasmo da nam u slobodarskom Cetinju, gradu koji je dao 49 narodnih heroja, što u ondašnjoj Jugoslaviji ni jedan nije, preśedava četnički vojvoda. I da śedi ispod odlikovanja kojim je Cetinje proglašeno gradom herojem, baš zato što se čojski i sojski borio i izborio u borbi protiv fašističkih hordi i domaćih izdajnika, oličenim u ideologiji koju personifikuje današnji preśednik crnogorske Skupštine.

-Pa zar je to moguće ljudi moji, zavapio bi i legendarni Mladen Delić da je kojim čudom onomad bio na Cetinje. Eto jeste. Može im se da prkose. Jer uspavana pravda ne brine mnogo o poštovanju zakona i ustava svoje zemlje. Fenomen koji uspijeva samo na ovom tlu, da se tuđe više voli no svoje je zavrijedio odavno Ginisa. Śetite se kako onaj ljepotan nebitni, reče na pitanje novinara za koga će navijat u utakmici između Crne Gore i Srbije: Ja ne mogu da zamislim da navijam protiv Srbije. Ma može da za tu bijedu i sramotu  uzima iz crnogorskog budžeta visoku apanažu. A jedina mu je rabota da dovoljno dobro mrzi svoju domovinu Crnu Goru. I radi to onako od srca, nečojski i nesojski.
Kad je vidio da se narod počeo razilaziti, okuražio se Rajo parlamentarni. Nije izlazio, jer strah čoeku često obraz kalja (mada u ovom slučaju ni od jednog ni od drugog ništa nema), ali je slao poruke Cetinju i Cetinjanima da te srce zaboli.

On očigledno nije razumio da mu je narod poručio da je nepoželjan i on i njegova politika. I da im za to nije trebalo iljade desetina iljada ljudi. Kad bi zatrebalo, viđelo bi pile od pijetla od kud vjetar puva.

Ne viđe niko ni kad nepomenik ode sa Cetinja. Neđe u drugom dijelu dana, dubokoj noći bliže, odjednom se razvedri  nad prijestonim gradom.

-Ajde da te naše oči više ne gledaju, reče jedan dok grupa zamicaše ka Gradskoj kafani.

-Ma vala bih volio znati kudije zamakoše, ču se odnekud.

-Muči, no popi tu rakiju, da ti ne izlapi. Krepalina se već primakla Titogradu.