Piše: Ivan Ivanji
Sredinom tridesetih godina prošlog veka meni se kao detetu činilo da u Petrovgradu, današnjem Zrenjaninu, živim u idili. Mi smo bili Jevreji, ali tu su bili Srbi pravoslavaci, Mađari katolici ili kalvinisti, Nemaci katolici ili luteranaci. Moj otac se družio sa jednim metodističkim sveštenikom. I svi su slavili svačije praznike – dva Božića i dva Uskrsa, katoličke i pravoslavne, krsne slave i sederske večeri.
Danas, naravno, znam da se meni sve tako idlično činilo jer smo se kretali u društvu istomišljenika. Bio je to relativno mali deo stanovništva, ali tada moj jedini vidokrug.
Nacionalizam, pre svega naših nemačkih pritalja, ali i Mađara, širio se i dizao glavu, što je razume se izazivalo i nacionalizam većinskog srpskog naroda. Deca to nisu primećivala.
Dobro se sećam mog prvog susreta sa Svetim Nikolom: došao je da daruje decu.To je zapravo katolički običaj, ali da bi obradovali decu njegov dolazak u kuće su organizovali i pripadnici drugih vera.
Imao sam pet, najviše šest godina, znam da sam već iz dečjeg kreveca bio premešten na beli kauč. Sećam se jutara kad bih još u polusnu čuo kako neko ulazi i pali drva u “kraljevoj“ peći. Tako su je zvali, valjda zato što je kraljevski grejala. Pucketanje vatre i toplota počeli bi malo zatim da se šire stanom.
Jednog takvog zimskog danan zazvonilo je na vratima. U dečju sobu je ušao u crveno ruho odeven muškarac sa velikom belom bradom i vrećom sa poklonima. Pitao me je da li sam bio dobar. Problem je, međutim, bio što sam odmah prepoznao poslovođu radnje Majnl. “Dobro veče, gospodine Majnl, jeste, bio sam dobar.“ On je prasnuo u smeh: “Uh, kako bi bilo lepo da si u pravu da sam ja Majnl!“ Dao mi je poklon.
Trgovačke radnje u koje sam ulazio uglavnom su imena dobijale po svojim vlasnicima. Radnju sa igračkama “Homan“ vodio je gospodin Homan; knjižaru “Rajs“ vodio je gospodin Rajs, pa sam tako mislio da je šef radnje Majnl gospodin Majnl. Ali je on bio samo skroman službenik, a multimilijarder Julius Majnl stolovao je u Beču. Od “gospodina Majnla“ sam dobio drvenog lutana Crnca moje veličine.
Logo fime Majnl od sredine XIX veka bio je lik crnačkog deteta sa crvenim fesom na glavi. Firma Majnl postoji i danas, ali su pre nešto više od deset godina uklonili taj znak kao nešto što podseća na kolonijalizam. Kao podsetnik na stara vremena zadržali su samo crveni fes. Majnl ima predstavništvo i u Beogradu, na svom sajtu tvrde da sarađuje sa oko 900 kafića i hotela u Srbiji, nude i trening za osoblje koje priprema espreso.
Moji roditelji su ubrzo odustali da nam Svetog Nikolu predstavljaju kao Božić Batu. Prestali su i da nam pričaju priče o uskršnjim jajima koja donosi zec. Otac je počeo da me vodi na slave, pa tako i na Svetog Nikolu. Tata je kao lekar posećivao poznanike i pacijente da im čestita Krsnu Slavu, mene je posle velikih slava uvek boleo stomak, jer se istog dana išlo kod nekoliko porodica, a mene su svuda nutkali sa svim i svačim. Kod kuće se vodilo računa da jedemo zdravo, mama je strogo odbrojavala koliko čokolade ćemo sestra i ja dobiti dnevno.
Lik u kome me je posetio radnik Majnla, dobio je ime Svetog Nikole jer je kao istorijska ličnost bio darodavac siromašnih. Zanimljivo je da je on, za razliku od mnogih svetitelja koji se vezuju za legende, istorijska ličnost. Zabeleženo je njegovo prisustvo na Prvom vaseljenskom saboru kojim je predsedavao car Konstantin Veliki, na kome je veoma energično zastupao stavove protiv izvesnog Arija, koji je na neki svoj način tumačio Sveto Trojstvo. O tome sam detaljnije pisao u svom romanu “Konstantin“.
Nažalost nema dovoljno istorijskih podataka o životu Nikole Mirlikijskog, Nikole Čudotvorca. Ne zna se tačno kada se rodio, a umro je verovatno 365. Godine. Smatra se da je za ono doba imao dugačak, plodan život, da je živeo preko devedeset godina. U porti crkve Sv. Nikole u gradu Miri nalazi se statua sveca u liku Deda Mraya, Božić Bate, a uz nju vreća poklona sa dečijim likovima.
Svetog Nikolu koji donosi poklone po narudžbini Koka-Kole, deku sa velikom belom bradom, crvenim krznom i crveno-belom kapom naslikao je 1931. godine Hadon Sundblom, grafičar i crtač stripova iz Čikaga švedskog porekla. Kao model za lice Deda Mraza uzeo je svog nešto starijeg prijatelja koji je bio vozač u Koka-Koli.