Piše: Teofil Pančić
Crnogorski zakon o imovini verskih zajednica i burne reakcije na njega najnovija su u beskrajnom nizu manje ili više “veštačkih” kriza odnosa, pa i stabilnosti na postjugoslovenskom prostoru, i to nije ni slučajno ni neočekivano.
U ovoj priči, naime, imamo ama baš sve sastojke koji su za krizu potrebni: pitanje “nacionalnog identiteta” i nekoliko oštro međusobno suprotstavljenih narativa u vezi s tim, milionski teški materijalni interesi vladajućih elita koji su vešto zamaskirani “identitetskim” pričama, učešće religijskog, tj. konfesionalnog faktora, suprotstavljeni, a opet na neki pomalo perverzan način i komplementarni interesi dveju ili više političkih vrhuški, te naposletku, masovan angažman, zapravo prava pravcata mobilizacija intelektualaca svrstanih u dve ili više suprotstavljenih grupa, koje su u borbi za prevlast nad interpretacijom smisla događaja i moralne te političke odgovornosti za njih.
Beogradski režim, opterećen sramnom istorijom političkog i vojnog intervenisanja u odnose u bivšim jugoslovenskim republikama tokom devedesetih, u crnogorsku je internu krizu involviran već po naravi samopozicioniranja kao “zaštitnika Srba u regionu”, što je matrica koje očigledno vladajući niti mogu niti žele da se otresu.
Samo, pitanje je: koliko je i kako involviran? Po jednima premalo, po drugima previše; po i jednima i drugima, toksično. Za kritičare zdesna, Aleksandar Vučić odviše je pasivan u ovoj krizi, za kritičare s leva i iz centra on je, naprotiv, možda i glavni njen pokretač; za svoje adorante – koji ideološki dolaze s bilo koje od strana u sporu – on je, naprotiv, mudri državnik koji je odmerio pravu meru učešća Srbije u prekograničnoj tarapani.
Ova dvojakost (ili trojakost) interpretacija najbolje se ogleda u dvema peticijama koje su iz beogradskih intelektualno-političkih krugova krenule u region i svet.
U jednoj, masovno potpisivanoj kao da se radi o nekoj od onih istorijski kompromitovanih “izjava lojalnosti”, zahteva se da zvanični Beograd zaštiti ugrožene Srbe i vernike Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori.
Ovaj Apel u svemu ključnom sledi toliko već puta viđen okvir u kojem se etnički Srbi tretiraju kao nekakva iznaddržavna celina, organski entitet koji živi i diše kao jedan, a kojem je Republika Srbija “zemlja matica” kojoj prirodno teže i kojoj žele da se prisajedine “kad okolnosti to dozvole”, a u međuvremenu je ona dužna da bdije nad njihovim pravima u privremenim i nevoljenim domovinama.
Druga izjava, poznata kao Apel 88 intelektualaca, okupila je mahom dobro poznata imena intelektualaca, ali i bivših političara iz Srbije i drugih zemalja regiona, mahom antinacionalističke orijentacije. U njoj se zvanični Beograd optužuje da je generator i ove, kao i tolikih prethodnih kriza, koje ne mogu prestati da se pojavljuju sve dok je na snazi bazično isti politički koncept, onaj koji Srbe u regionu tretira kao klijente, pa po potrebi i trojanske konje zvaničnog Beograda.
Zanimljiv je disproporcionalan tretman ovih dvaju apela u dominantnoj javnosti u Srbiji, a to je ona koju svojom premoćnom medijskom mašinerijom oblikuje vlast Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke.
Dok se ona prva peticija tretira kao neka vrsta do pola podrške, a od pola prijateljskog prekora o kojem se može diskutovati, druga je praktično anatemisana, a njeni potpisnici izloženi su verbalnom linču po istom receptu već bezbroj puta viđenom još od vremena “poternica” iz režimskih medija tokom devedesetih.
Pa ipak, i tu ima bizarnih noviteta i uvrnutih dosetki, a najdalje je otišao uvodničar Večernjih novosti – a ne treba zaboraviti da se radi o listu u većinskom državnom vlasništvu, čiji je glavni urednik još iz ratnih vremena zloglasni Milorad Vučelić – koji je Apel 88 prozvao “hitlerističkim” jer, zamislite, “nije slučajno” da potpisnika ima baš toliko, a ne 87 ili 89, pošto su dve osmice stara šifra evropskih neonacista, koja glasi “Heil Hitler” (h je osmo slovo abecede). Možda se može dalje i dublje od ovoga, ali teško je zamisliti kako bi to uopšte izgledalo.
Iza svih ovih dimnih zavesa, ipak, ukazuje se suštinski i strateški problem nesposobnosti, a i nevoljkosti srpskih vlasti da osmisle novu paradigmu odnosa u regionu, primerenijih okolnostima u kojima Srbija i zemlje u okruženju žive.
Mlake i neuverljive kampanje “druženja” u regionu zato se ciklično smenjuju s naizgled dramatičnim, mada opet neretko i previše “koreografisanim” krizama i burama, tokom kojih se improvizovano “srbuje” po meri političkog osećaja i talenta bilo kojeg aktera scene.
Najgori, dakako, u takvim okolnostima najlakše privuku pažnju, pa sed tako desilo i ovaj put, s fašistoidnim predlozima za “trijažu” građana Srbije crnogorskog porekla na lojalne i nelojalne. Ne bi ni to bilo mnogo čudno da je takvo nešto poteklo od nekog odviše usplahirenog domoljubnog aktiviste s društvene margine, a ne od ministra u Vladi Srbije. Ali tako je to kad proizvodite ili barem ohrabrujte jezik ulice: na kraju vam nikakav drugi jezik ni ne preostane.