Osporavanje Srebrenice po istom principu kao odbrana nacista u Nirnbergu

Za aktuelno.me

Piše: Vlatko Sekulović

Ministar u crnogorskoj vladi zadužen za pravdu, Leposavić, nedavno je izneo stavove koji su u javnosti okvalifikovani kao osporavanje ili negiranje ratnog zločina počinjenog nad Bošnjacima u Srebrenici jula 1995. godine. Ovi stavovi imaju kako politički tako i pravni aspekt, no pođimo od potonjeg.

Leposavić nije prvi niti je poslednji političar ili državni službenik koji je u vezi navedenog događaja izneo sledeće stavove, donekle parafrazirano: „ne znam da li je postojala genocidna namera ….nije na ministru pravde da se izjašnjava o genocidu jer nije učestvovao u „kritičnom događaju“, ….  genocid u Srebrenici utvrđen je presudom međunarodnog krivičnog suda koji nema legitimitet jer nije utvrdio neko drugo krivično delo usled nestanka dokaza, … međunarodni krivični sud nije osnovan ugovorom već rezolucijom, …. priznaću genocid u Srebrenici kada se to nedvosmisleno i utvrdi“.

Na osnovu ovih stavova se može izvući nekoliko očiglednih zaključaka. Prvi je taj da, prema ministru, ko nije učestvovao u radnji krivičnog dela ne može ni da ima stav o krivičnom delu, pa ni ministar. Ovo u suštini znači da sudija može da sudi u vezi krađe auta, samo ako je upravo on učestvovao u toj krađi, bilo kao lopov ili oštećeni, odnosno o genocidu može imati stav samo onaj ko je bio ili žrtva ili zločinac.

Sledeći zaključak jeste da ministar opovrgava samog sebe više puta u par rečenica. Prvo zauzima stav da ne zna da li je bilo „genocidne namere“, što je svojevrstan biser. Namera se u krivičnom pravu pridevno ne određuje, jer se radi o izrazu volje,  dok se pobude pridevno kvalifikuju kao niske pobude, npr. bezobzirna osveta.

Potom, odustaje od ovog stava jer kaže da ne može imati stav o genocidu jer, kako je već ukazano, nije učestvovao u „kritičnom događaju“. Onda opet menja mišljenje i zauzima stav o genocidu kojim dovodi u pitanje postojanje „kritičnog događaja“, genocida u Srebrenici jula 1995. godine iz razloga manjkavosti legitimiteta suda jer ovaj nije utvrdio neko drugo krivično delo usled nestanka „uništenja“ dokaza.  Što bi značilo da ako Viši sud u Beogradu nije nekoga osudio za krivično delo krađe, jer su nestali dokazi u određenom predmetu, onda nikog više nikada taj sud ne može osuditi ne samo za krađu, već za bilo koje krivično delo.

Najposle opet dolazi do promene mišljenja i izražava stav da će priznati genocid u Srebrenici kada se to nedvosmisleno i utvrdi. Dakle, za sada ne priznaje genocid u Srebrenici jula 1995. godine, niti bilo koji drugi zločin protiv čovečnosti kojim bi se mogla kvalifikovati likvidacija 8.000 Bošnjaka u par dana od strane snaga srpskih nacionalista, a izgleda da i ne priznaje da se tada bilo šta i desilo u Srebrenici, sve dok se to „nedvosmisleno i utvrdi“.

Sličan stav, koji je iznela je srpska premijerka Ana Brnabić „da se desio „strašan zločin“ u Srebrenici jula 1995. godine, ali ne i genocid“, je bitno drugačiji od Leposavićevog . Naime ona je konzistentna i ne osporava samu sebe, ne dovodi u pitanje da se „kritičan događaj“ uopšte dogodio i da se radi o zločinu protiv čovečnosti, već negira da je ispravno kvalifikovan. Pritom ne koristi terminologiju koju koristi Leposavić, „kritični događaj“,  već „strašan zločin“, jer je svesna da je značajno umanjivanje genocida moguća radnja krivičnog dela. Leposavić, kako bi dokazao svoju superiornost u pravničkom znanju i eleganciji iskaza, koristi izraz koji zvuči stručno „kritični događaj“,  svodeći genocid na nivo remećenja javnog reda, jer su oba nedela „kritičan događaj“, gde je za prvi predviđena kazna od šest meseci do pet godina zatvora, a za genocid osam godina do doživotnog zatvora. U tom smislu, Brnabićka je, u svom izrazu ideologije koja negira postojanje genocida u Srebrenici, postupila mnogo opreznije, nije negirala postojanje samog zločina niti je isti „značajno“ umanjila, za razliku od državnog službenika Leposavića. Ove amaterske greške jednog edukovanog pravnika, koji ne propušta priliku da svima jasno stavi do znanja stepen svog obrazovanja,  demantuju njegovu navodnu stručnost, pored toga što ukazuju kakav mu je pogled na svet.

Međutim, muke gorepomenutog bivšeg beogradskog studenta ne završavaju se na očiglednim zaključcima, zapravo tek počinju i zahtevaju podrobniju analizu. Naime, Leposavić dovodi u pitanje legitimnost i legalnost presude međunarodnog krivičnog suda, konkretno Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, a i Međunarodnog suda, što je put ka krivičnom delu izazivanja nacionalne, verske i rasne mržnje.

Naime, crnogorski Krivični zakonik, član 370, definiše ovo krivično delo i u sledećem obliku: „ko javno odobrava, negira postojanje ili značajno umanjuje težinu krivičnih djela genocida, zločina protiv čovječnosti i ratnih zločina učinjenih protiv grupe ili člana grupe koja je određena na osnovu rase, boje kože, religije, porijekla, državne ili nacionalne pripadnosti, na način koji može dovesti do nasilja ili izazvati mržnju prema grupi lica ili članu takve grupe, ukoliko su ta krivična djela utvrđena pravosnažnom presudom suda u Crnoj Gori ili međunarodnog krivičnog suda.“.

Istovetna odredba postoji i u Krivičnom zakoniku Srbije, član 387, s tim što se odnosi na Međunarodni krivični sud, dakle razlika između dva zakona je u pisanju jednog slova, velikom i malom „m“, koja povlači određene posledice. Naime, u slučaju Crne Gore jasno je kriminalizovano negiranje postojanja, odobravanje ili značajno umanjivanje krivičnog dela genocida utvrđenog od strane bilo kog međunarodnog krivičnog suda, a posebno onih ustanovljenih od strane Ujedinjenih nacija. U slučaju Srbije pak, kriminalizacija ovog dela zavisi od tumačenja pojma „međunarodnog krivičnog suda“, pošto je pisano velikim slovom. Najuže tumačenje koje se u javnosti koristi, a forsira ga bivši Leposavićev profesor Čavoški, poznati srpski nacionalista i branitelj lika i dela Radovana Karadžića, jeste terminološko, tj. da se ovo krivično delo odnosi samo i isključivo na presude Međunarodnog krivičnog suda ustanovljenog Rimskim statutom 2002. godine. Ovakvim pristupom se iz krivičnopravne zaštite u Srbiji isključuju ne samo presude Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, već npr. i Međunarodnog krivičnog suda za Ruandu.

Crna Gora i Srbija su eksplicitno potvrdile da priznaju i prihvataju legitimnost i nadležnost Haškog tribunala donošenjem Zakona o saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju 2002. godine, za razliku od npr. Vanuatua koji nije takav zakon doneo, a ovaj zakon nikad nije ukinut niti je usvojen skupštinski akt kojim će se povući priznanje nadležnosti ovog suda. Dakle, svi su uslovi ispunjeni za krivičnopravnu zaštitu presuda Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju kojima je utvrđen zločin u Srebenici  ovog suda kao sastavnog dela međunarodnog prava u Srbiji.

Leposavić izgleda da nije pročitao crnogorski krivični zakon, već se drži srpskog teksta sa velikim „M“, kada osporava genocid u Srebrenici sa argumentom o nenadležnosti usled neugovornoog načina osnivanja predmetnog suda, a izgleda da ga ni ne zanima Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom. Drugim rečima, ispada da Leposavić ne poznaje zakone države čiji je ministar, niti ga ovi interesuju i drži se zakona Srbije, opet kako mu koji odgovara, a u skladu sa konceptom „srpskog sveta“. Prosto je nemoguće da višestruko nagrađivani Šumanov stipendista napravi takvu grešku, osim ako ista i nije greška, već izraz stvarne volje i namere, a to je da nema potrebe za crnogorskim zakonima, dovoljni su srpski.

O manjkavosti srpskog zakona u ovoj materiji, a i crnogorskog, ogleda se u tome da ovi za razliku od nekih drugih, italijanskog ili hrvatskog, genocid ne definišu kao notornu činjenicu, koju nije potrebno posebno dokazivati, npr. Holokaust, već zahtevaju da je isti utvrđen presudom domaćeg ili međunarodnog suda. Posledica takvog shvatanja genocida, zločina protiv čovečnosti, je da bi genocid nad Srbima u NDH, neko u Srbiji, a i u Crnoj Gori,  nekažnjeno mogao negirati ili umanjivati jer ovaj zločin za ove države nije notorna činjenica, niti je kao takav utvrđen presudom suda u Srbiji ili Crnoj Gori, niti presudom bilo kog međunarodnog krivičnog suda, nego presudama sudova SR Hrvatske za vreme SFRJ. Opet, kako  između SFRJ i Srbije ili Crne Gore nema univerzalne sukcesije pošto je sporazumom iz 2002 definisana ravnopravnost nekadašnjih država članica SFRJ, te srpski zakon ne prepoznaje presude hrvatskih sudova kao presude srpskih sudova, a što je opet konsekvenca ideologije „srpskog sveta“.

Što se tiče osporavanja legitimiteta sudova koji su doneli presude kojima je utvrđeno da je u Srebrenici jula 1995. godine izvršen genocid radi se o sudskim organima Ujedinjenih nacija.

Međunarodni sud pravde (MSP) ustanovljen je 1945. godine Poveljom Ujedinjenih nacija, član 7, a članom 93 je definisano da sve članice UN  prihvataju legitimnost i legalnost ovog suda. Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) je uspostavljen Rezolucijama Saveta bezbednosti UN 808 i 827 1993. godine, jednoglasnom odlukom, uključujući i glasove stalnih članica Kine, Rusije, Velike Britanije, SAD i Francuske u skladu sa Poveljom UN. Poređenja radi Nirnberški sud je osnovan voljom četiri države: Velike Britanije, SSSR-a, SAD i Francuske, a Haški tribunal voljom 15 članica Saveta bezbednosti, uključujući Kinu i Rusiju, organizacije koja je u vreme donošenja predmetne rezolucije imala 184 države članice koje su ovlastile članice Saveta bezbednosti da donose takve odluke. Dakle presude MKSJ, tzv. Haški tribunal, imaju veći legitimitet nego čak i presude Nirnberškog suda, ako se legitimitet može meriti na takav leposavićevski pozitivistički način, imajući u vidu da je veći broj država, dakle ljudi, neposredno ili posredno, učestvovao u njegovom formiranju u odnosu na Nirnberški ili Tokijski sud za zločine protiv čovečnosti u II Svetskom ratu. Dakle nesporno je sa stanovišta crnogorskog zakona da postoji presuda međunarodnog krivičnog suda koja je zaštićena i čije nepoštovanje povlači krivičnu sankciju, ako se dokažu svi elementi bića krivičnog dela.

Imajući u vidu radnju izvršenja „javno negiranje postojanja/značajno umanjivanje“, kao i posledice „da može da dovede ili je dovelo do nasilja ili mržnje“, ovog dela dolazi se do ključnog pitanja, kod svake pravne norme, njene primene: šta u konkretnoj situaciji to znači? U konkretnom slučaju Leposavića radnja je dvostruko izvršena, negiranjem i  značajnim umanjivanjem genocida, a počinjene su javno jer je su kao takve izvršene na „najjavnijem“ od javnih mesta, u Skupštini, a ne na parkingu ili u nejavnom prostoru, npr. toaletu sopstvenog stana. Kvalifikativ „javno“ je ovde iskorišćen radi razlikovanja društvene opasnosti, jer jedna je stvar ako gore navedene stavove neko sebi brblja u bradu pod tušem, a druga ako to javno, na javnom mestu ili preko sredstava informisanja, a u slučaju Leposavića i jedno i drugo, takve stavove iznosi utičući tako na stavove drugih.

Ostaje pitanje posledica koje su po ovom obliku krivičnog dela izazivanja nacionalne, rasne ili verske mržnje apstraktne „mogu dovesti do nasilja ili mržnje“, u konkretnom slučaju prema Bošnjacima. Ovo je stvar slobodnog sudskog uverenja, a procena umnogome zavisi od sistema smisla i vrednosti jednog društva, koji svako od nas u manjoj ili većoj meri prihvata kao svoje, pa i sudije. Sigurno je da u slučaju visokog državnog funkcionera izrečena reč ima posebnu težinu, jer može uticati na stavove drugih sa stanovišta autoriteta, za razliku od javno izrečenog stava npr. klovna. Međutim primena složenog kvalifikativa „može dovesti do nasilja ili mržnje“ npr. Bošnjacima, je vrlo subjektivna i zavisi isključivo od stava sudije, te će ovaj teško utvrditi verovatnoću nastanka neke buduće posledice. Kako bi se svela arbitrarnost na najveći mogući minimum, koristilo bi ako bi se uveo kriterijum povrede dostojanstva žrtava u biće ovog krivičnog dela, kao što je to u nemačkom pravu. Time bi se postigla veća objektivizacije stava sudije prilikom odlučivanja jer bi morao uzeti u obzir ne neku buduću neizvesnu okolnost, već subjektivan stav određene osobe, žrtve genocida, kao posledicu radnje ovog krivičnog dela. Ipak i ovako kako je sad formulisano, negacionistički stavovi Leposavića, mogu da se podvedu pod hipotezu predviđenu Krivičnim zakonikom Crne Gore, član 370, stav 2.

Leposavićevski stavovi o negiranju genocida u julu Srebrenici 1995. godine imaju i svoj politički aspekt,  a to je da su izraz nacionalističke ideologije koja tuđe žrtve ne priznaje i koja pravo lišava morala i svodi ga na onu vrstu legalizma prema kom nacistički zločinci nisu odgovorni za Holokaust, jer je postojanje Jevreja u nacističkom viđenju sveta bila pretnja po Nemce i kao takva utvrđena nacističkim (ne)zakonima koje su ovi samo sprovodili. Shodno tome, šest miliona Jevreja je, u normativno uređenom postupku, likvidirano od strane nemačkih nacionalista u II Svetskom ratu. Odbrane nacističkih glavešina u Nirnbergu, zasnovanih na pozitivističkom osporavanju pravnog osnova za utvrđivanje krivičnih dela protiv čovečnosti i njihove odgovornosti za iste, zastrašujuće podsećaju na slučaj sadašnjeg crnogorskog ministra pravde, i njegovo legalističko osporavanje presuda Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju i Međunarodnog suda pravde kojima je utvrđeno postojanje genocida nad Bošnjacima 1995. godine u Srebrenici.

*Zabranjeno je kopiranje i korišćenje objavljenog sadržaja bez saglasnosti redakcije portala Aktuelno.me i autora teksta