piše: Ljubodrag Stojadinović
Sinoć me je put naveo pored Crkve Sv. Petke negde na beogradskoj Čukaričkoj padini. Čula su se zvona, njihov je zvuk sadržao u sebi odjek daleke sete, osećanje koje nije moguće definisati. Da li je to prošlost, deo nedokučivog vremena, ili samo zov pastvi, ili znak da se možda događa nešto daleko iznad nas?
Ne znam, zaista, moguće je da sam grešnik, kao ateista agnostik, tim redom. Rekao bih da je bogova previše a ljudi malo, a moja je vera nedovoljna da dopre do onostranog, čak ni do razloga za postojanje totema koji su vidljivi, čujni i rastu do nemerljivih dimenzija.
Crkva i država
Vera u Boga, Lucifera, ili bilo šta, lična je stvar svakoga od nas. Molitve i molebani, litije i sabori, to su obredi u kojima Vera postaje opšta utopijska vrednost i nadilazi pojedinačni izbor, kao stvar kontrolisanog kolektivnog uma. Crkva je za sebe zauzela položaj jedinog božijeg hrama, ona je neka vrsta monopolskog posrednika između nebeskog i blatnog, i postaje sudija ispovednik koji određuje ili oprašta sve grehe, naročito svoje. U stvarnosti, bogomolja se može organizovati bilo gde (u podrumu na primer) a crkveni oci da pod kupolama hramova božijih budu nosioci razvrata, i imaoci ogromnog materijalnog blaga.
Bez sumnje u njenu važnu misiju očuvanja duhovnog amalgama i narodne sabornosti, Crkva je evoluirala u (političku?) silu po sebi, pa iako više nema inkvizicijsku snagu, ili zloćudnu moć presudne sakralne i socijalne anateme, postala je realni partner građanskom društvu, i deo je simbioze sa državnom vlašću.
Crkva je postala politički činilac a država verski oltar. Iz takvog neprirodnog pakta, koji u sebi sabira kult naciona, dogmu i fanatizam, prividi crkvenih stvari postaju uzroci i povodi raskola i izvori opasnih političkih kriza.
Litije
Povodi za masovne litije u Crnoj Gori obrazloženi su na više različitih nivoa, tako da ću čitaoce ovog teksta pokušati da lišim nepotrebnog ponavljanja. Nisu mi do kraja jasni motivi koji su doveli do Zakona o slobodi veroispovesti. To što meni nije jasno, ne znači da motiva nije bilo.
Nisam siguran da je zakonodavac očekivao reakciju u vidu masovnih političko-verskih demonstracija, a još manje potmuli i nimalo bezazleni međudržavni spor. Dobar je znak da su započeli pregovori između SPC i države Crne Gore, i tako bar za nijansu splasnula razorna snaga raskola, iako je paraverski fanatizam još u snazi.
Ako isključimo jednu od teorija zavere da je čitava ova drama nastala kao opasan dogovor „dva diktatora“ i njihovih vodećih kaluđera – koji bi da mobilizacijom stada zataškaju teške probleme u svojim državama – ostaju nam svetinje, odnosno vlasništvo nad njima kao moguće gorivo za uporne višenedeljne litije.
Dakle, ako dogovorene tenzije nije bilo, ne znači da su demonstracije nastale spontano, iz masovnog osećanja nepravde zbog stvari koje ogorčenoj gomili vernika ne mogu biti poznate.
Etnički, etika i politika
Etnički diskurs u Crnoj Gori je osetljiv, po prirodi stvari. Etnogenetička teorija po kojoj su i Srbi i Crnogorci Srbi, osim onih koji se osećaju drugačije, mada su i takvi svakako Srbi, jeste izvor paternalizma s jedne i odijuma sa druge strane. Ima mišljenja da se Crkva otvoreno meša u stvari države Srbije, a država Crna Gora u stvari Crkve. Teško je razlučiti uticaje, podele, svetovno, duhovno, etničko i političko, ali svakome je dato pravo da bude ono što želi i kako se oseća. Spor nastaje na nivou, kada se prividi verskih sloboda za sebe pretvore u istinski nepodnošljivu dogmu za druge.
No, šta su uopšte crkvene svetinje? Jesu li to građevine same po sebi, njihova katastarska vrednost, placevi na kojima su izgrađene, ornamentumi i artefakti u njima, ikonostasi, oslikani sveci i pripravnici za njih, mozaici, kandila, voštanice tamjan, kalendari, knjige sa mitovima uspenja i vaskrsenja. Ili je to svekoliko bogatstvo Crkve, čija god ona bila?
Ili je to samo simbolika vere, etički jarbol verujućeg, koji se od fanatizma brani razumom, a od razuma nepomućenom verom u nešto što inače nije pojmljivo.
Ispostavilo se da su vernici u litijama politička bića, nemoćna da izađu iz te simbioze. U Crnoj Gori Srpska pravoslavna crkva je svoje svetinje, ako se to tako zove, postavila kao politički cilj koji valja dostići. Dok je srpska država (čitaj: režim) svoju politiku proizvodnje sporova sa komšilukom, u Crnoj Gori preimenovala u masovni pokret verujućih, čije litije sve više poprimaju mračni obol pritiska izvan vere.
Vučić i Irinej via Amfilohije
Nema sumnje da litije kao demonstracije ne bi bile tako dugotrajne, niti tako masovne bez podsticaja iz naprednjačke Srbije.
Predsednik Aleksandar Vučić se grčevito drži svoje logike militarnog rasejanja: ma gde se nalazio srpski narod, ako bude ugrožen, pružićemo svaku podršku. Naravno da režim u Beogradu nije moćan da ispuni takvo obećanje, ali je njegova snaga u ovom slučaju sadržana u subverzivnom jednačenju nacionalnog i verskog.
Inače su odnosi između srpske države i Crkve krajnje zanimljivi. Amfilohije je prošle godine u par navrata Vučića prozvao izdajnikom, čovekom koji se sprema da potpiše predaju Kosova. Patrijarh Irinej, energično braneći Vučića od takve vladičanske svetovne anateme, prozvao je srpskog predsednika maltene sinom božijim: „Vučić se bori kao lav, njega je Gospod poslao Srbiji da sačuva svetu srpsku zemlju Kosovo!“
Uz takvu krajnje neukusnu beatifikaciju, Irinej je praktično postao trudbenik SNS-a, i Vučićev zaštitnik pred Sinodom SPC, koji je prema njemu pokazivao hladnu distancu.
Ali i takav državno-crkveni raskol i sklad doveo je do neupitnog saglasja povodom litija. One su podržane kao izraz odlučne verske straže, kojima se svetinje čuvaju molebanima i svakonoćnim hodoljubljem. Vremenom je „čuvanje srpskih svetinja“ postala kovanica izlizana od preteranog trošenja, pa je tako gubila na značaju i smislu, ali nije izgubila moć proizvodnje tenzija, koje su u jednom času bile na granici sukoba, među raskoljenim vernicima iste vere.
Srbija je postala politički izvoznik crkvenog patriotizma, pa i krize koje takve ideje nose.
Hodači u litijama zapravo i ne znaju kako da očuvaju to što čuvaju, niti šta uopšte čuvaju. Njihov je pohod utopija, jer su u opticaju stvari koje pripadaju oblasti materijalnog bogatstva. Vremena asketa i isposnika davno su prošla, vladike zaklete na oskudicu i skromnost žive na dvorovima i voze najskuplje modele automobila.
Rekoh već da moji vrednosni kriterijumi ni u čemu nisu u ravni sa litijama. Ali ne sporim bilo čiju želju da u njima mirno hoda. Svaki korak vodi nekuda. Nemam emocije za Crkvu, na strani sam svetovne Crne Gore.
Evo šta bih priznao za svetinje i crkvenu brigu za svoj narod:
Da SPC u Srbiji i Crnoj Gori napravi bar po nekoliko vrtića i opremi dečje bolnice. Da nosi darove oronulim školama, popravi neke i brine o siromašnim đacima. Da osnuje fond za bedne i bolesne, da izgradi prihvatilišta za beskućnike. Da omogući hapšenje pedofila i razvratnika iz svojih redova. Da plaća porez na imovinu, postojeća i stečena bogatstva.
Služba građanima bila bi bogougodna. Služenje Bogu je samo obred nedostojnih za nedostižnog.
(Autor je kolumnista Peščanika)