Piše: Nenad Prokić
Da narod snosi osnovnu odgovornost za sveopštu zaostalost u Srbiji, samo retki su se usudili da javno kažu, jer se svi nemaštoviti nitkovi ovde redovno kriju upravo iza naroda. A kriju se iza naroda, jer je narod apstrakcija s kojom se ne može voditi direktna komunikacija. Milan Piroćanac, zaboravljeni civilizovani Srbin, među prvima je u Srbiji optužio sam narod, ali je i dodao, pri kraju života, da se protiv naroda ne može.
A kada u narodu ne postoji istinska želja za prepoznavanjem sopstvenog interesa, već se bludi u mitovima i paraistoriji, onda celo društvo umišljeno zbija opasnu šalu s duhom vremena i vodi pogrešan oblik života. To mu se redovno teško sveti. A profitiraju samo najgori i najpokvareniji.
Burazerska država
U malom, zamračenom i skučenom svetu burazerske države, svaki se zvanični položaj oduvek isključivo iskorišćavao za unapređenje sopstvenih interesa. To postane bolno jasno kada se pročitaju knjige dva savremenika iz vremena ubistva kneza Mihajla: Dnevnik Benjamina Kalaja, tadašnjeg austrougarskog konzula u Beogradu i Međunarodni položaj Srbije, Milana Piroćanca, pravnika i političara.
Po Kalaju, Rusi su bili teško umešani u ubistvo kneza Mihajla Obrenovića, i za to su iskoristili Karađorđeviće, ali nisu za namesništvo predlagali njih, već crnogorsku dinastiju Petrovića.
Nije se mnogo promenilo od tih vremena. Pokvarena ruska politika, ravnodušni zapad, zatucani narod i pohlepna vlast. Kakve šanse onda, u gluvoj srpskoj noći, i danas ima bilo kakva otmenost i plemenitost bledog lica koja želi svojim sunarodnicima dobronamerno nešto da rastumači? Ili da uvede hijerarhiju znanja i stručnosti na mesto partokratije “najizvrsnijih” ljudi srpske imaginarne civilizacije, onih koji mrze sve što im se ne dopada? Kakve su joj šanse pred raskokodakanim provincijalnim i narodnjačkim opajdarstvom i nebulozama, pred svim tim kovačima lažnog novca, kokošarima i palikućama; pred mrskim zavereničkim karbonarima pašićevskog tipa, koji su tiranijom zarobili i ukrali društvo, i stavili ga u službu sopstvenih privatnih kriminalnih interesa?
Pod tim nebrojenim probisvetima se srpstvo neprestano oslobađa i ujedinjava, a sva ostala pitanja čekaju u dugom redu, s nikakvim šansama da ga ikada i dočekaju. To raspojasano hajdukovanje i razbojništvo, pod okriljem političke razuzdanosti, se oduvek hvalilo kao nekakva srpska narodna demokratija. Međutim, takav patriotizam je razarao zemlju više od svih neprijatelja.
Nihilisti ruskog tipa, zatucani bakunjisti i nacionalisti bez ikakvih pogleda. I majmunisanje male balkanske države sa osvajačkim težnjama, sva ta šovinistička razmetanja, izmotavanje nekakve samostalnosti u odnosu na velike sile, narod u kojem nijedna grupa, nijedna stranka nikad nije smogla snage da se ozbiljno suprotstavi vlasti i natera je na neke druge puteve na kojima nema samo njenih interesa; narod u kojem nema dovoljno svesti ni smelosti da se opakoj vladavini stane na put.
Narodna krivica
Takav narod je sam kriv što stvari idu naopako, odnosno kriva je ona grupa ljudi što vodi opšte poslove.
Mediokriteti i poltroni, demagoški matadori, mrzitelji zapada koji privatno rado provode vreme na zapadu, promoteri politike posle-mene-potop, bankroteri sopstvene ekonomije, koji glume državnike pod maskom patriota, koji bulevarskim vicevima vode državu, čije se rukovođenje državnim poslovima uvek graniči s kriminalom, koji biraju smrt ali uvek za druge, dok za sebe čuvaju priliku da vaskrsnu; koji se tako uspešno opiru ideji da se Srbija okrene zapadnoj kulturi i za tu rabotu ne biraju sredstva – jedna do zla boga nesnosna grupa ambicioznih, nasrtljivih i nevaspitanih ljudi vodi i upravlja potuljeno Srbijom već vekovima.
Ne pomažu promene vlasti, dinastija, kraljeva i predsednika. Dakle, narod je imao i ima onakve vladare kakav je bio i sam. A takav je i danas. Dok je država koju su imali bila oduvek banana-država.
,,Luda kuća, na sve strane nesposobnost, neznanje, intrigarstvo, pakost, i sve to dovedeno do savršenstva!“ – zaključuje Piroćanac krajem 19. veka. U tom savršenstvu živimo i danas. Za utehu, ni u Homerovoj Ilijadi ne pobedjuje junak Ahil, već lukavac Odisej.
Pa ti budi onda Dedalov sin u Srbiji, budi Ikar Srbima. Suprotstavi se narodnjačkim demagozima, antievropskim patriotama, takozvanim ljubiteljima otadžbine i zaostavštini opterećenoj mitovima, paraistorijom, lažima i izmišljotinama.
Postali smo društvo sa stalnim hendikepom, koje zaostaje sve više na svakom sledećem stepenu razvoja. Kada se jednom stvori takav jaz, oni koji su zakasnili, kojima je isteklo vreme u svetu koji se ubrzano menja – njima ostaje tek slepa zavist, mržnja i uzaludna vera u neku pomoć od sile koja se suprotstavljena onoj koju mrzimo. Druga mogućnost je da propovedamo skoru propast sveta i nadamo se kataklizmi naprednijih.
(Autor je dramski pisac i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu)