Piše: Slaviša Lekić
Ljudi prave greške. Ako iz njih izvučete neku pouku, greške postaju lekcije. Ako greške ne pretvorite u lekcije i nešto dobro, vi niste neinteligentni ili neuki, vi ste zlonamerni.
Šolević
Sa Miroslavom Šolevićem, jednim od lidera “kosovskog pokreta otpora” sedim, dvadeset godina od “događanja naroda”, u njegovoj kući na perifiriji Niša.
Sa setom se priseća kako je u školi bio predsednik omladine, kako je kao srednjoškolac znao “sve predsednike vlada, kraljeve, careve i ministre spoljnih poslova u tamo nekoj levoj državi”, kako ga nije zanimalo da se politički eksponira, kako je, iako nije bio član Saveza komunista, postao predsednik Akcione konferencije SK, kako se Srpski pokret otpora spontano konstituisao, kako su posećivali Nikolu Ljubičića i Dobricu Ćosića, kako su “digli na noge Kosovo”, “zapalili Vojvodinu” i “pohodili Crnu Goru”…!
“Pitaju Nikšićani, na nekom mitingu: ‘Kad ćete kod nas’?. Ja velim: ‘Uputite nam zahtev’. ‘A gde da ga uputimo’? ‘Evo, sad ovde, skupite se vas desetina, vičite: Do-đi-te u Ni-kšić, Do-đi-te u Ni-kšić? I počnu oni da skandiraju Do-đi-te u Ni-kšić, kad s druge strane čuješ – Do-đi-te na Ce-ti-nje, s treće – Do-đi-te u Ko-la-šin…’ Svakome smo ispunili želju”.
Nikad zaboraviti neće kako je u Podgorici “progovorila duša crnogorskog naroda”:
“Temperatura je bila izuzetno velika, u hladu je bilo 37, 38 stepeni, možda i 40, a mi miting zakazali u pet do dvanaest. Noć uoči mitnga Crnogorci kukaju: ‘Aiiiiii, ako bude dvije iljade, svi da bačamo kape uvis’. Ja kažem: ‘Ne bude li više od dvadeset hiljada, ja ću konopče, pa kad se svi raziđu, lepa da se obesim’. Crna Gora je tad skočila, to je bio jedan veličanstven skup. Došli su ovi moji Dujevići iz Lijeve Rijeke, tridesetoro su poslije rata streljali kao četnike, nagrdili ih, sedimo naveče u hotelu ,,Crna Gora“, pevamo četničke pesme a za drugim stolom sedi Bora Drakić, predsednik komiteta Partije i dolazi šef sale: ‘Zamolio je drug Boro, aman, kaže, nemojte to’. Kažem: ‘Dve, tri, nećemo više’. Do zore…!”
Kad su, kako kaže, “svršili posao u Crnoj Gori i Vojvodini”, novembra ’88. Dolazi im Draško Milićević, iz CK SKJ:
“Šef je rekao – možete sad da se rasformirate”.
“I mi objavimo da više ne postojimo”!
“Ja bih sve ponovo uradio na isti način”, kaže. “Nije mene Sloba zloupotrebio, ni mene ni bilo koga drugoga. Niti smo mi zloupotrebili našu narodnu nesreću. Ali jesu drugi. Nisu se Šiptari obogatili na tragediji Kosova, obogatila se jedna grupa Srba. A mi se nismo borili da šiptarske lopove zamene srpski”!
Kepa
Moj drug Kepa, iz Sedme beogradske, odavno više ne stanuje ovde. Beogradsku, zatim londonske, amsterdamske i na kraju kruševačku adresu, zamenio je nekim od rajskih bulevara.
Ako toga, uopšte, ima.
“Gleda on mene, gledam ja njega, jebeš mi mater, ko u filmovima. Iste uniforme, isto oružje, čini se i da ličimo. Koji si, pita. Ćutim. Bog, kaže. Ja ništa. I ne bi, časna reč, ne bi da nije prvi krenuo: trznuo je automat, bacio sam se, u padu opalio, i… pade čovek. Sačekam malo na zemlji, onda ustanem, priđem… Leži. Mrtav! A oči – čini mi se da lepše oči u životu nisam video. To plavo, jeb’o te, plavo ko nebo, a sunce bije i ne znaš gde gledaš – u oči ili nebo. I smeje se onako mrtav. Tad sam zaplakao: prvi put u životu video sam mrtvog čoveka”, poverio mi se Kepa po povratku sa ratišta.
Kepa možda nije bio najbolji tip u našoj klapi, ali je, bez pogovora, bio najpitomiji. Vrcavošću je, još u srednjoškolskim danima, nasrtao na mitove i kultove, humorom se borio protiv fariseja i seratora, bio je nemilosrdan i bez kočnica… A onda ga, je li, mobilisalo!
“Nikad nisam bio nacionalista… Ono, znaš, možda sam bio malo nacionalan: u smislu, ‘ajde da ne zaboravimo pretke; ‘ajde da očuvamo nivo narodnosnog bića; ‘ajde da afirmišemo nove crte, razumeš?! Sad sam nacionalno totalno prazan… A te oči me tako jebu, čoveče…!”
Bežeći od plavetnila tih očiju, nestao je put Londona. Vratio se posle šest meseci i gušeći se od tuge i svesti o uzaludnosti bilo kakvog bega od plavog pogleda koji je večito troptao za njim, povukao se u osamu, među zidove garsonjere na Karaburmi. Odbio je posao sa benzinom. I biznis sa cigaretama. Bavio se nameštajem: na kraju je u njegovoj garsonjeri ostao TV, jedna fotelja i ćebe!
Jednom je, nakratko, skoknuo do babe, jedinog roda koji je imao, u okolini Kruševca, i nikad joj nije oprostio brigu.
“Oči moje”, rekla mu je gledajući ga kako kopni, “oči bakine, što si brigom natovaren?”
“Jebale te oči”, vrisnuo je i pobegao.
Sad u Amsterdam.
U svakom koktelu koji je pravio, pričao je kasnije, video je plavi odsjaj. I ma koliko se zdrav razum odupirao sumnji i strahu da ga te oči i tamo prate, pukao je i vratio se u Beograd.
Svi pokušaji nas, njegovih (bivših?) drugara, da ga otrgnemo iz zone pogleda plavih očiju sudarali su se sa njegovom neopevanom željom da se iskupi. Gubili smo sve bitke.
Avetinjski pogled plavih očiju slučajno ubijenog hrvatskog vojnika od njegovog života je napravio ono što su njegovi ratni drugovi učinili od Vukovara: Kepa je postao ruševina!
“Teši me jedan moron ovih dana, kao, jebi se, Kepo, nije to ništa, ja sam pucao iz tenka, prepolovio sam čoveka, bukvalno, do kukova, i noge su stajale nekoliko sekundi dok leva nije zakoračila ka meni, a onda su pale na zemlju, i šta sad, je l’ treba da se ubijem zbog toga, čoveče, pucali smo ko i oni, jebi ga, zajebi više, što su oni neviniji od nas… A, dobro, majmune, jesi li tom tvom video oči, pitao sam ga, i on je samo ustao…”, pričao je.
Mentalna čistota brzo je ustukla pred paranojom. Nepun mesec kasnije, u skoro bezljudnom selu blizu Kruševca, Kepa je, pun maligana i barbiturata, zatvorio oči suludo iščekujući fizički sudar sa pogledom očiju boje neba. Nije ih više otvorio!
“I mrtvi Hrvati ubijaju Srbe”, plakao je Jare javljajući mi da je Kepa već sahranjen.
“Ubile su ga oči, jebale ga oči”, klimao je glavom Gane.
A ja sam znao da je Kepa otišao da istini pogleda u oči.
“Pazi, majstore, viđao sam ja i pre i posle toga puno mirnih i tužnih, zelenih i braon, crnih i plavih, i raznih boja očiju, ali nikad nisam takav izraz, takvu boju, takav pogled… I kako da se oslobodim tog pogleda i te jebene plave opne… To nemilosrdno plavo mi nemilosrdno sjebava znanje”, pričao mi je prilikom poslednjeg viđenja.
Kepa je na dan smrti imao 36 godina. I dva para očiju u glavi.
Leševi
Posle pada Slobodana Miloševića, mrtvi bukvalno isplivavali na površinu. Sa sve hladnjačama. Kod Tekije, na Đerdapu ili jezeru Perućac!
Našlo se mesta za sakrivanje leševa u Petrovom selu, kamenolomu Rudnica a u batajničkom naselju Trinaesti maj, udaljenom 20-ak kilometara od centra Beograda, na poligonu Specijalne antiterorističke jedinice, smeštenom u ovom naselju, zakopani su leševi više stotina kosovskih Albanaca – više od 700 tela, među njima 75 dece.
Dve cucle, grickalica za nokte, brojanica, ispitivač struje, imenik, folija “saridona”, klikeri, “bick” brijač, muštikla, digitron, minđuše, zubna proteza, deo metala iz predela vratne kičme, hodžin zapis, nož na sklapanje, prsten, uredno “podvezana” pletenica kose, amajlija, jedan pismeni zadatak iz istorije i deo kartice sa natpisom “Delegat – Socijalistička partija Srbije”… samo su neke od stvari iskopane sa posmrtnim ostacima.
Na leševima nisu otkriveni tragovi vojničkih uniformi. Ni povez za oči ili ruke. Samo je nekoliko tela imalo kartice sa brojevima u plastičnom omotu prikačene za kragnu odela.
Sem spiskova predmeta i tragova ništa ne znamo.
Odakle su?
Ko su?
Kome je pripadala cucla, a kome brojanica?
Ko je bol u glavi, pre smrti, sanirao”saridonom”?
Kako je otpala uredno „podvezana“ pletenica kose i gde je nošena amajlija?
Da li je pismeni zadatak iz istorije bio ocenjen?
Ne znamo ni ko ih je ubio, sem da je to bio neko od “naših”!
Preci i potomci
Osam decenija posle, Nemci su i dalje u obračunima sa samima sobom. Oko onog rata. Imali su (ne)sreću da budu poraženi.
Pre tranzicije, ili kako se to već tada zvalo, nametnuta im je denacifikacija. Čak i za one Nemce za koje se znalo da nisu bili pristalice svega što se dešavalo Amerikanci su obezbeđivali “turističke ture” do logora smrti.
Dekontaminacije radi: da nikad ne zaborave.
Kroz traume slične vrste prolaze i potomci potomaka Nemaca koji su potomci “onih” Nemaca.
Pre nekoliko godina, književnik Aleksandar Tišma predstavljao je svoju knjigu u Berlinu. Sinagoga, gde je čitao odlomke iz romana koji svedoči o volji da se razumeju ljudi i njihove ne baš lepe strasti, bila je prepuna mladog sveta. Njegovo ushićenje presečeno je uzgrednom natuknicom organizatora da posetioci baš i ne mare za lepu reč, već je reč o studentima i đacima koji su imali izbor: odlazak na “izlet” u Revensbrik da vide kako je izgledao nacistički logor; gledanje dokumentarnog filma o zločinima koji su počinjeni tokom Drugog svetskog rata ili odlazak na promociju knjige koja tretira sličnu temu.
Denacifikacija nikad prestala nije. Senka zločina i dan danas natkriljuje Nemačku.
Na Srpstvo, danas, gleda se kao i na Nemstvo sedam i po decenija. Srbi su “ružni, prljavi, zli…” i to je žig koji će, čak i oni bez krivice, nositi možda i duže od Nemaca.
Najviše zahvaljujući totalnoj amneziji samih Srba, spremnih da se pokore i priklone vlasti ali i autoritarnom karakteru većine koji je bio u modi poslednjih decenija.
Ljudi u Srbiji alergični su čak i na pomen njihove krivice.
Jedna od teza kaže da ne treba kopati po ranama prošlosti i da je najbolje sve prepustiti zaboravu. Zagovornici demencije, pak, plaču nad faktom da čak i psi zakopavaju kosti a Srbi ih otkopavaju. Znam neke koji shvatajući istoriju kao današnjicu, osvetu krste pravednom. Najviše je, ipak, onih ravnodušnih, distanciranih i neupadljivih.
To je veći problem od fakta da su danas i žrtve i izvinjenje izugubile svaki smisao.