Ako je Srbija prošle nedelje zaista bila na ivici rata sa Kosovom, to svakako nije bio njen rat tvrdi za Pobjedu profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, istoričar Nikola Samardžić.
“Savremeni srpski nacionalizam već dugo nije srpski nego ruski; on je podređen interesima strane sile, neprijateljski određene prema svim evropskim demokratskim i liberalnim vrednostima. Srbija je pristala da bude uvučena u kontekst ruskih interesa i upravo zato je nastao haos, koji je izazvao preterane reakcije i srpske i kosovske strane”, kazao je Samardžić Pobjedi.
Prema njegovim riječima, u periodu od raspada SSSR-a 1991. do dolaska Vladimira Putina na vlast 2000, srpski nacionalizam bio je prepušten staljinističkoj, golootočkoj struji Saveza komunista Srbije i JNA, koja je jedina bila u stanju da realizuje partijske interese.
“Pred izvesnošću pada komunizma, ti interesi su Srbiju vezali za sudbinu SSSR-a. Srbija je već tada postala periferna lešina sovjetske imperije, koja se trudi da postane stvarna ili imaginarna članica Ruske Federacije”, dodaje on.
Samardžić tvrdi da, kao strana koja je devedesetih izazvala rat u Jugoslaviji i podržala genocid, Srbija ostaje najodgovornija i za budućnost postjugoslovenskih odnosa.
“Gde je Vučić danas? Mislim da je predsednika Srbije progutalo okruženje koje je sam izabrao, a koje su mu službe podmetnule. Saradnici, kumovi, porodica usmeravali su Vučića u sferu koruptivnih, istovremeno i ruskih umesto srpskih interesa. Doduše, tokom briselskih pregovora sa Hašimom Tačijem, Vučić se uverio i u slabosti spoljne i bezbednosne politike Evropske unije. U tom smislu bi Brisel morao razmišljati o istrazi, u najmanju ruku o političkoj odgovornosti”, navodi on.
Samardžić ističe da je zabrinjavajuća izjava Vučića da srpski nacionalni interesi nikad neće biti zadovoljeni jer svi Srbi neće živeti u jednoj državi.
“Ne samo kao najavu njegovog nezadovoljstva mogućim rešenjem kosovskog problema, kao i nezadovoljstva srpskim statusom u BiH, nego i kao očigledno distanciranje od evropske ideje i procesa integracije u EU. . Odustajanje Srbije od EU ; znači približavanje interesima Rusije i druge strane, problem srpskog nacionalnog ujedinjenja i ujedinjenja svake druge balkanske nacije unapred je rešeno, time i obesmišljeno evropskom integracijom. Istovremenim ulaskom Srbije, BiH, Crne Gore, Makedonije i Kosova u EU definitivno bi bilo rešeno svako pojedinačno nacionalno pitanje. Upravo zato je članstvo država regiona u NATO za Moskvu drugorazredno pitanje u odnosu na integraciju u EU, koja podrazumeva marginalizaciju konfliktnih potencijala. Rusiji odgovara da dalje deli region kako bi nastavila agresiju u Ukrajini i pritiske na Baltiku, objašnjava Samardžić.
Crnogorski neprijatelji u Crnoj Gori imaju status holivudskih zvijezda
POBJEDA: Ako se u svega desetak dana Ratko Mladić iz Haga telefonom javi u program srpske televizije sa nacionalnom pokrivenošću, ako premijerka Ana Brnabić kaže da se u Srebrenici nije dogodio genocid, ako Milorad Dodik, suprotno zakonu BiH, u Predsjedništvo donese zastavu RS, ako zvanični Beograd, potpomognut Rusima, uspije da blokira ulazak Kosova u Interpol, ako optužena za pokušaj terorizma, Branka Milić, pobjegne u Ambasadu Srbije, a Beograd o tome ćuti, znači li to da se Srbija vraća u devedesete?
SAMARDŽIĆ: Sud u Nirnbergu je za samo jedanaest meseci osudio sve naciste koji su mu bili u domašaju, smatrajući ih suštinom nacističkog zločinačkog poduhvata i odgovornim za Holokaust. Sa druge strane, Haški sud je optužene lišio prava da se brzo i efikasno brane, a žrtve ponovo izložio progonu, poniženju i relativizaciji njihovih patnji, relativizujući time i političke namere koje su te patnje proizvele. Televizija B92 je pristrasnim komentarima, prikrivanjem suštine, konteksta i činjenica godinama abolirala i optužene i zločine za koje su oni optuženi, a u tome su sasluživali i RTS i svi relevantni mediji u smislu širokog uticaja. Ako je tema povratak Srbije u devedesete, možda je manje važna činjenica da se Vučič ipak vraća u radikalsku prošlost – mada je obećao suprotno – od opštih tendencija putinizacije i vlasti i opozicije i razaranja poslednjih demokratskih i evropskih snaga u srpskom društvu. Opozicija oko Dragana Đilasa, Vuka Jeremića i Borka Stefanovića takođe negira zločinačku prošlost kako bi negirala našu evropsku budućnost.
POBJEDA: Zašto?
SAMARDŽIĆ: Vlast i opozicija u Srbiji u istom su frontu društvene dezintegracije koja je usledila nakon jugoslovenske dezintegracije, sve sa ciljem da se Srbija svrsta uz interese Rusije i Kine. Ruski politički interesi postaju činilac društvene regresije. Kineski ekonomski interesi postaće i politički, pa ćemo birati ne između liberala i socijaldemokrata, nego između Staljina i Mao Cetunga. Baš kao u pariskim bistroima iz 1968, zbog čega ne čudi to što je Brisel danas tako zbunjen. I u Crnoj Gori se osećaju slabost vlasti i rastuća agresija opozicije koja računa na frojdovsku spregu s Rusijom, ali i na njenu agenturu.
POBJEDA: Gdje prepoznajete slabost vlasti? Da li vrh crnogorske Vlade pokazuje slabost kada osiono odgovara premijeru Zoranu Zaevu, dok se predsjedniku Vučiću, uprkos konstantnim nasrtajima Srbije na Crnu Goru, ne usuđuje da na bilo koji način uzvrati?
SAMARDŽIĆ:Dužnost svake vlade je da obezbedi punu vladavinu prava. Kako je moguće da osoba krajnje sumnjivih sposobnosti tek tako pobegne iz suda i sakrije se u Ambasadi Srbije?! Kako se moglo dogoditi da ambasador Srbije, inače pripadnik zločinačke politike koja je ovu zemlju trajno demolirala i unakazila i koji dolazi iz najcrnjih espeesovsko-julovskih krugova, dobije agreman crnogorske Vlade?! I tobože je prijatelj Crne Gore. A gde su stvarni srpski prijatelji Crne Gore?
POBJEDA: Mislite da ih nema?
SAMARDŽIĆ: Gde su?! Imate li neki diskurs otvoren za prijatelje, a da teme nisu samo identitetska pitanja koja jesu važna kako bi se stabilizovala evropska i evroatlantska opredeljenja Crne Gore, ali su, posmatrana sa strane, često suvišna ili bizarna? Jedini dominantan diskurs koji je vezan za Srbiju ili za srpsku zajednicu u Crnoj Gori je onaj koji, u cilju kriminalizacije crnogorske Vlade i njenih strateških opredeljenja, nameću Matija Bećković, Amfilohije Radović i horde ludaka koje razaraju i crnogorsko i srpsko društvo. Crna Gora ima dve akademije nauka, državni Univerzitet i privatne škole, institute, establišment, medije… Koje su to javne teme, koje su to javne dileme koje oni kandiduju, a koje ne spadaju u kuknjavu o odbrani nezavisne Crne Gore ili u kuknjavu o tome da je crnogorska nezavisnost Srbima neprihvatljiva i neprijateljska? Ako Srbiji nedostaje Milo Đukanović, u svakom kriznom trenutku on nedostaje i Crnoj Gori. Ipak, pitam se gde su ljudi, čemu institucije? Nakon 1945, Srbija je prihvatila Crnogorce na onaj način na koji savremena Crna Gora nije u stanju da prihvati svoje srpske prijatelje. Neprijatelji Crne Gore u Crnoj Gori imaju status holivudskih zvezda i to ostaju i kada im se zabrani dolazak u nove misije u kojima truju i huškaju. Ali, to su ipak problemi i čast slobodne i evropske Crne Gore, one koju vole i poštuju i najbolji Srbi i najbolji Crnogorci.
izvor: Pobjeda