Kalemegdanska suština prevare

Piše: Bojan Tončić

Centar velikosrpskog nacionalizma i hegemonističkih težnji bio je i ostao Beograd. Glavni grad Srbije danas je nesumnjivi toponim opasnosti po stabilnost i mir na Balkanu, što pokazuje pretnjama, aktiviranjem operativaca-spavača u susednim državama, širenjem memorandumskih tlapnji o ugroženosti srpskog naroda u susedstvu, ubrzanim naoružavanjem koje je u apsolutnom neskladu sa okolnostima na Balkanu, pretnjama i tek naizgled prikrivenim podsticanjem separatizma, manijakalnom propagandom u kojoj se srpski narod ambivalentno predstavlja i kao žrtva i kao heroj.

Na ulicama Beograda ponovo su rezervisti koji sebe nazivaju ratnim veteranima; u potrazi su za skromnom boračkom penzijom, zahtevaju socijalizaciju i lečenje, kao i obeštećenje mesečnim invalidninama kojima će se prehraniti. Srbiji je na naplatu stigao papreni račun za agresije na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu i etničko čišćenje na Kosovu.

Tom zemljom besciljno tumara 80 do 150 hiljada obolelih od posttraumatskog stresnog poremećaja, ali je, nakon nacionalističkog divljanja, otrežnjenje još predaleko: o Srbiji se danas ne može govoriti kao o državi sa bilo kakvom evropskom i drugom perspektivom. Ratni veterani dobiće – ništa. Odnosno: paragrafe po kojima mogu primati bedne invalidnine pod uslovom da nemaju nikakve prihod, a nemaju ih ni njihove žene i deca; da nemaju imovinu, čak ni kuće u kojima žive.

U potrazi za identitetom 

Dobijaju i nešto bezuslovno: pravo na uniformu i legitimaciju!

O, kako je neko savršeno shvatio da veteranima, suštinski, treba identitet: od države razvaljene njihovim poduhvatima sada traže potvrdu da su uvek bili u pravu, da nisu tek delegitimisana, marginalizovana skupina nerećnika.

Vlast je pokvarena i surova, ne nužno i glupa; poklanja sve što je ne košta ni cent – od prava da njeni podanici o svom trošku idu kod šnajdera na probu novog identiteta, što će sami platiti od nepostojećih budžetskih naknada, do uspostavljanja dana veterana kao državnog praznika. Naravno, biće to na dan Kosovske bitke, 28. juna – vernici kažu Vidovdan – kada su se, navodno, neki ljudi odlučili za carstvo nebesko.

U sve se savršeno uklapa i novo obećanje – isplata pogrebnih troškova.

,,I koliko pokvarenosti treba da se izlije pred naše noge/I kako je do neprepoznavanja dovedena suština prevare“, kaže Džoni Štulić.

Sve je laž, osim smrti

Kako bi bilo obećavajuće napisati da Srbija, nakon trideset godina (svako ima svoju računicu), konačno pokušava da izađe iz ratnih trauma. Eto, može da piše, ali nije tačno. Ne može to u državi u kojoj jedan ratni zločinac, general Vladimir Lazarević, predvodi defile povodom Dana pobede nad fašizmom, drugi, pak, Vojislav Šešelj, usred Beograda promoviše trotomnu kupusaru pod naslovom ,,U Srebrenici nije bilo genocida“, u kojoj vaspitno zapušteni adolescenti skandiraju ime genocidnog zapovednika Ratka Mladića.

Ništa se, dakle, dobro ne može čuti sa kalemegdanskih zidina, udobnih haubičkih položaja za uništavanje Vukovara, Dubrovnika, Sarajeva.

Zvanični Beograd u susedstvo nastavlja da šalje laž, hipokriziju i pokušaj prevare.

Odnosi Srbije prema Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini poslednjih su meseci dokaz da se sintagma lider na Balkanu, svejedno u kojoj je sferi koristi srbijanska vlast, mora doživljavati kao opasna i zloslutna, budući da podrazumeva nestabilnost Balkana i podređeni položaj suseda; u slučaju odnosa sa Crnom Gorom, i ponižavajući paternalizam prema nestašku tek privremeno uteklom od kuće.

Atmosfera je identična kao i devedesetih: vlast u susedstvu ciljano se vređa na najprimitivniji način, u televizijskim emisijama traži se fizičko uklanjanje predsednika Crne Gore Mila Đukanovića, satanizovanog kao što je svojevremeno bio i Franjo Tuđman, te crnogorskog ambasadora u Beogradu Tarzana Miloševića. Srbima je potrebno jedinstvo, budući da, neverovatno, Crna Gora hoće da donese zakon.

I to Zakon o slobodi vjeroispovjesti ili uvjerenja i pravnom položaju vjerskih zajednica.

Mantijaško-špijunska delatnost

A Crnogorci bi, znamo, sve se pozivajući na zakon, od crkava lako mogli da naprave gostionice, da izbegnemo pominjanje kupleraja. Mogli bi i da otmu zemlju koja im ne pripada, iako je ta zemlja u Crnoj Gori. U međuvremenu, u Srbiji se nastavlja litijašenje koje orgaizuju iskusni kriminalci i studenti desničari (ne želite to da vidite i da čujete!).

Krajem januara srbijanski šef diplomatije načinio je mali korak za sebe, ali veliki za restauraciju fašizma, rekavši da se u Crnoj Gori vodi antisrpska politika i da je Srbija žrtva velikocrnogorske agresije. Navedenom gafu je dodao i sopstvenu procenu da Srbi u Crnoj Gori ne mogu da dobiju nijednu rukovodeću funkciju.
– Oni hoće da se školuju besplatno, da se leče besplatno, a onda odu dole i kažu – ja sam Crnogorac. A za to vreme Srbi doživljavaju torturu. To više ne može – izustio je Dačić.

Ovo je bio, ispostaviće se, svojevrsni uvod u programski govor predsednika Srbije Aleksandra Vučića iz minhensko/beogradskih pivnica:

– Niko vama ne ugrožava nezavisnost, samo nemojte da uzimate srpske svetinje. Mi da ratujemo nećemo, ni da se sukobljavamo sa vama i nemojte da lažete svoj narod da vam je ugrožena nezavisnost. Vi ste ugrozili svetinje koje nisu vaše i koje pripadaju narodu i srpskoj crkvi – kazao je Vučić, obećavši da će porez Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Crnoj Gori platiti iz budžeta u koji SPC ne daje ni dinar poreza.

Mora se platiti dobro obavljeni špijunski posao darovitih mantijaša.

Put do pakla

Nije bilo davno…

,,Nemojte misliti da nećete odvesti Bosnu i Hercegovinu u pakao, a muslimanski narod možda u nestanak, jer muslimanski narod ne može da se odbrani ako bude rat ovdje …“ (Radovan Karadžić, iz govora pred parlamentom Republike Bosne i Hercegovine, 17. oktobra 1991. godine).

Iz srpskog entiteta Bosne i Hercegovine stigla je – a zapravo stiže svakog dana – poruka Milorada Dodika u vidu pretnji da će odvojiti Srpsku, što je, pojednostavljeno, u Beogradu prihvaćeno Vučićevim apelom da to učine ,,po zakonu“.

Sve što je u vezi sa budućnošću Bosne i Hercegovine za Dodika podrazumeva ocepljenje srpskog entiteta, a prvi korak je nekakav referendum.
,,Ako se ne dogovorimo, od proljeća naredne godine neće biti BiH, neće nas ni Amerika zaustaviti…“, izgovoriće u intervjuu Jutarnjem listu Milorad Dodik, koji je, stiče se utisak, zasad uspešno obeshrabren porukama iz Brisela. Ipak, kod kuće nastavlja da potpaljuje i preti.

Nema organizovane i snažne političke alternative Aleksandru Vučiću; raspisani su parlamentarni i lokalni izbori na kojima će, u nekom pojavnom obliku, kao i toliko puta ranije, trijumfovati velikosrpski nacionalizam. Srbija se odlučila za to da živi s njim, možda može i tako.

Kao sa masovnim grobnicama na korak od Terazija.