Jakov bi u Crnu Goru da zbori srpskijem jezikom

Piše: Slavko Mandić

Zamislite kad bi francuskog preśednika Makrona pitali: Je li čoek, koji si ti narod? A on začuđen što ga tako nešto pitaju odgovori: Ada Francuz avetinjo, kako me to možeš pitat? I tu se priča ne završava, jer onaj koji ga pita i dalje ne popušta.

– Dobro, ajde. Francuz si. A kojim jezikom zboriš, obraza ti?

Makron pozelenje od bijesa. Je li ga to ovaj popisivač namjerno maltretira ili je to neka medijska zavrzlama koju će vješti spin majstor pretvoriti u senzaciju o kojoj će nacija da zbori. Pa pomisli: ajde ipak da mu rečem kako jeste.

– Eto da te zadovoljim neznalico bijedna. Zborim francuski, ka i ti. I kad bi moga drugim jezikom nikad ne bih.

Nešto slično se dešavalo i kad su zamišljeni likovi, oni nepostojeći poput ovoga domaćega zla, pitali izabrane svjetske lidere. Odreda su svi zborili: Svoj narod, svoju zemlju i svoj jezik, crkvu, vjeru i naciju. To je tako i u Śevernoj Koreji, Vijetnamu, Albaniji, Rusiji i Srbiji zajedno, u Bugarskoj, Sejšelskim ostrvima, Panami i Bocvani. I svuđe đe pameti ima.

Pokunjen, toboš čoek, čija je namjera bila da zbuni i osramoti izabrane, podvi rep i na francuskom Makronu reče: Izvini meštre, ne znam što mi bi? Ovaj, iako sitan, zaleće se par metara unazad i isprati nesoja volejom đe treba. Nezadovoljan i u strahu kako će njegov Vučić reagovati na ovaj očigledni neuspjeh Makronovog izjašnjavanja, za kojega je genetski provjereno da je najčistiji Srbin, a on to neće da prizna, kao uostalom ni cijeli svijet,  nesoj stavi glavu u šake i pomisli da je vrijeme da zovne svojega turbo srpskog prijatelja Prleta. On je pop i svakoga đavola zna, pomisli nesoj. U društvu je sa njima po cio dan. Ako iko zna nekoga ko nije ni tamo ni ovamo, ona je to ovaj deklarisani zrakomlat.

– Alo, Prlice dragi, reče mu popisni, dok je telefon još zvonio. U nevolji sam ti, a na muci se poznaju junaci. Ne ja junak, no ti čoče! Pa kad je već tak,o reči mi imaš li ikoga ko nije ni tamo ni ovamo? Ko ne zna ko je i okle je. Neko ko soj nije, ali jeste nesoj i ko će bez problema da se upiše mastiljavim plajvazom da je ništa i ovo ali i ono drugo. Pa da tako zadovolji i Vučića i vučićolike s grane sišle.

Smije se Prle, čoek bi reka da će krepat od smijeha. Nikad mu nešto lakše nije od ovoga bilo. Mada, onaj što je maknut a bio je bitanga deklarisana sa parlamentarne govornice u svoje pero, bolje bi odgovorio ovom temeljnom zadatku. Ali pometen je pod istorije njegovom bedastoćom, pa će i ovaj drugi navodni euro izdanak poslužiti zadatoj temi.

– A za kad ti to treba, čoče? Ako oćeš, ovaj može kad mu se god zaište.

– Daj ga što prije, matere ti. Ljut je nešto Vučko. Vulina izgubi pa mu je do suza više no do smijeha. I onaj ga šašavko od naklapanog lažnog istoričara Rakovića sičija u potonje vrijeme. Jer, znaš ti to dobro Prlence milo, on je učio ovoga tvoga badanja ovamo od dva metra, a kako ga je naučio, viđosmo. Osim što izdade đeda, koji ga je doveo, drugo do avetluk nije za njega. A oće li taj tvoj odgovarat za ovaj poduhvat?

– Oće jadan, no što će. Evo sad ga zovem i javljam ti za minut.

Presrećan popisni spušti slušalicu i taman se spremaše da malo odmori kad zazvoni telefon.

Trgnu se nesoj i sam sebe u šporki obraz pogleda. Što je ovo za svetoga Petra. Ko li je u ovu uru, pomisli dok je diza slušalicu.

– Što se ne javljaš jadove jadni? Zoveš me da ti učinim, pa te onda nema, sikti Prle s druge strane bezične uzajamne vezanosti. Nemo me više zvat dok se ne naučiš ponašanju, reče on i taman da zaklopi slušalicu kad začu suzu s one druge strane.

– Nemo Prlence milo moje dušu da griješiš. Ja nijesam moga znat da si ti tako brzo posa učinio, iako znam da si dosad razlomio sve što ti je bio zadatak od velikoga vožda Vučka. Ne ljuti se obraza ti. A ja ti nikad ovo zaboravit neću. I fala ti dok je svijeta i vijeka, leleče nepomenik s ove strane.

– Ajde jado, umuči više, sažali se Prle. Ne kukaj mi više. Završio sam što sam reka. Evo ti broj pa zovi ovi čas. Odazvaće ti se to nešto a ti ga pitaj to nešto što misliš da treba da reče. I ne zovi me više.

Tras, ču se udarac slušalice i zrakomlatni pop nesta iz telekomunikacionog sistema.

– Bitanga obrnu dati broj. Zvoni čini mu se URU. Može bit i više. Ih Prlence, nema ti ovoga spomenika. Tamak kad to pomisli, a još ni završio nije, ču se glasić s one strane nepravilnih padeža.

– Ovdje princeza, reče glas. Rekao mi je čika Prle da se popišem malo tamo a malo ovamo. Pa ja velim da sam Crnogorac i da govorim srpskim jezikom. Je li tako da ne može poštenije? Vala ako to nekome smeta, eto mu ga. Od mene se ne može više očekivat. I ovo je previše, jer svi znaju da sam ja najviše ono tamo, a ne ovo ovamo. Ali zbog čika Prleta, učinio bih i više.

Popisni vrišti od sreće. Može sve u Crnoj Gori, pomisli. Da popovi prave vladu, a njih Vučić da učini klanom čiji je zadatak sistematsko uništavanje države. I to nije sve. Od popova i raznovrsnih iditisimusa zvanih Raković, ovđe su i poluproizvodi sa domaće njive. Na njima je utisnut žig: made in Montenegro. Spremni za izvoz u Bijafru.

To nema niko, ali je to ništa u odnosu na originalne krajputaše koji se odazivaju na Abazović, Milatović, Spajić, Bečić, Joko brat, vojvoda od parlamenta…