Fama o biciklistima: a da napravimo metro Ulcinj – Herceg Novi?

Piše: Andrej Nikolaidis

U Podgorici je nevladina organizacija koja, po imenu bi se reklo, okuplja bicikliste, pozdravila uklanjanje biciklističkih staza i preporučila da njima – prolaze autobusi.

To je kao da se grupa zelenih aktivista zalaže za više teške industrije.

Navodno će bolje organizovan javni prevoz riješiti saobraćajne gužve u Podgorici. Neće, iz istog razloga zašto saobraćaj nisu rasteretile – desilo se upravo suprotno – biciklističke trake. Prosječan crnogorski vozač SUV-a, bembare, merdže i audija misli da je biciklo za „pedere“ a autobus za sirotinju. Neće da se sramoti po autobusima. Što reko vladika Rade – bruka živi dovijeka.

Izađeš iz autobusa i pola kilometra pješačiš do kafane, u koju baneš vas pokisao i čupav. I to se na neki način može porediti sa parkiranjem džipa pred lokal, sa izlaskom iz vozila u slow motionu, ono kao Tom Cruise u „Mission: Impossible“, dok zamišljaš kako te čitava kafana gleda i misli: pun je ka brod? Šta ne razumiju ekolozi? Veliki skupi automobil nije vozilo – to je objava imovinske kartice i pismo o namjerama, ujedno.

Znači, ako želite više putnika u vozilima gradskog saobraćaja, morate im obezbijediti anonimnost, kao u FBI programu zaštite svjedoka. Treba organizovati gradske službe da putnike iz autobusa izvode prekrivene ćebadima, da ih neko ne vidi i ne prepozna. Ono, kao Joanikija i Porfirija na Cetinju.

A kad smo već kod saobraćajnih gužvi… Nema gorih od onih na primorju, ljeti. Dozvolite da predložim rješenje. Metro linija Ulcinj – Herceg Novi. Paf! Vozovi, naravno, da budu električni, jer moramo voditi računa o održivom razvoju.

Zar to ne bi rasteretilo saobraćaj po onoj jednoj džadi koju imamo na primorju? Ne bi ti više bilo potrebno četiri sata da prođeš kroz Budvu a tri da od Radanovića stigneš do Porto Montenegra.

Metro bi bio neporeciv dokaz razvoja i modernizacije Crne Gore. Bio bi i turistička atrakcija: đe još ima da podzemnom željeznicom ideš na plažu? Ne bi li to bio vjetar u leđa poljoprivrednicima i malom biznisu: da metroom goniš masline i kozji sir iz Bara na kotorsku pijacu?

Pretpostavljam da ste primijetili doprinos koji su rasterećenju saobraćaja dali Aerodromi Crne Gore? Više avio-linija znači više putnika. Više putnika znači više gužve: jer sve što sleti valja sa aerodroma prebačit tamo đe je krenulo. Zato nam više niko ne slijeće, niti se iz Crne Gore nekamo može letjeti. Nego se, ako ti se putuje, ide u Tiranu na aerodrom. Zli jezici kažu da je Crnoj Gori Albanija prozor u svijet a Istočna Hercegovina – zapad.

Neka laju. Ali mi smo se gužvi koje izazivaju avionski putnici trsili. A uskoro ćemo se trsiti i aerodroma.

Naravno, čim te aerodrome onaj kome su namijenjeni uzme, sve će na njima procvjetati. Biće letova i više se neće morati u Tiranu.

Ista priča, od prvoga dana takozvane tranzicije, kako se tepa sveopštoj pljački u produženom trajanju. Na tome je DPS doktorirao, a ovi novi su im dostojni učenici. Namjerno uništavaš firmu, da bi dokazao da nema perspektivu i da je jedino rješenje da je za sitniš prodaš.

Jer, znate, država navodno nije dobar gazda. One silne fabrike i firme koje su Tito i komunisti podigli i otvorili – ništa to nije radilo. Lažu vas kad vam kažu da su vam đed i otac tu radili i uredno primali platu. Nema sreće dok to ne uzme privatnik – neki međed, neka seljačina koja je prije nego što je preuzela firmu koju su kod Tita vodili doktori nauka i inžinjeri mijenjala kvačila na kamionima.

Zato će aerodromi pod koncesiju. Jer država, eto, ne zna da organizuje slijetanje i polijetanje aviona. Što nikoga ne treba da čudi. Jer država ne zna ni da natoči vodu u bidon, pa je zato i izvore dala pod koncesiju.

Znate šta. Kad se okrenemo unatrag, šta vidimo? Uprkos uvriježenom mišljenju, Jugoslavija nije propala zbog manjka građanskih sloboda – nije propala zato što je utamničila previše, nego jer nije utamničila dovoljno ljudi.

Da istorija ima mjere i smisla, naša politička i finansijska elita danas ne bi jela jastoge i pozlaćene stekove, ne bi svoju djecu privatnim avionima slali u švajcarske škole, nego bi u nekoj balkanskoj zabiti ispijali pivo pred seoskom prodavnicom, sjedeći na praznoj gajbi.

Ali kakve, crni Nikolaidis, to veze ima sa biciklima i autobusima, kojima si započeo tekst?

Nikakve. Osim nas. Mi smo ono što spaja sve naizgled nepovezane stvari u ovom tekstu.

Sve o čemu je bilo riječi desilo se, učinjeno je, navodno u naše ime i navodno našom voljom. Za naše dobro, razumijete. I kada su biciklističke staze postavljene i kada su uklonjene, i kada su fabrike pretvarane u građevinsko zemljište, i kada su naše vode postale privatne, i kada aerodromi budu dati da se na njima neko bogati, sve bilo je i biće našom navodnom slobodnom voljom, koju smo izrazili na izborima.

Volenti non fit iniuria. Onima koji pristaju ne nanosi se nepravda.

Mi smo pristali.