Piše: Ivan Trajković (balkans.aljazeera.net)
Ruska agresija na Ukrajinu, koja traje više od godinu dana, pokazala je značajne slabosti ruske armije, a sam Vladimir Putin je prvih meseci invazije ponavljao da će se “specijalna vojna intervencija” završiti za nedelju dana ili nekoliko nedelja.
Od tih “nekoliko nedelja” je prošlo više od 50 nedelja, a ruska armija i dalje ima velikih problema, kako u logistici i snabdevanju, tako i u realizaciji vojnih operacija.
Iako su jedini “uspesi” ruske vojske bili bazirani na bombardovanju iz vazduha ili balističkim raketama, najnoviji slučaj, kada je ruski avion “Suhoj Su-34” greškom bombardovao ruski grad Belgorod, dovodi u pitanje i sposobnost ruske avijacije.
Da je SSSR-a, k'o što nije
Putin, bivši oficir sovjetske obaveštajne službe KGB ili špijun – kako se to danas popularno naziva, u više intervjua tokom godina je izražavao svoje razočarenje raspadom SSSR-a, često navodeći da je to “jedan od najgorih momenata u istoriji savremene Rusije”. Takođe, ruski lider ne krije ni razočaranje što današnja Ruska Federacija više nema pristup nekadašnjim “sovjetskim” prostorima u Češkoj, Slovačkoj, Poljskoj, Rumuniji i Bugarskoj. Zapravo, sve ove zemlje su danas članice NATO-a i, uz to, veoma predane saradnji unutar Severno-atlantskog vojnog saveza.
“Raspad SSSR-a je najveći udar za Rusiju u 20. veku i jedna od najvećih geo-političkih grešaka – zapravo, prava politička katastrofa”, izjavio je Putin još 2006. godine.
Kasnije je te stavove Putin “unapredio” izjavama da “Rusija ima pravo na politički uticaj u bivšim sovjetskim republikama”, navodeći pritom neosnovane tvrdnje kako “veliki deo stanovništva u tim zemljama i danas žali za SSSR-om”.
U stvarnosti, građani većine bivših sovjetskih republika i zemalja članica Varšavskog pakta vreme provedeno u SSSR-u smatraju “najgorim periodom istorije svojih zemalja”. Ovakvi stavovi su naročito česti u Poljskoj i Rumuniji, gde stariji građani i danas pamte “kvalitet života” pod sovjetskom diktaturom. Samo 1,3 odsto današnjih stanovnika Istočne Nemačke, u tome vreme zemlje iza “gvozdene zavese” koja se nalazila u ruskoj sferi uticaja, danas smatra da se za vreme SSSR-a dobro živelo.
Putin i danas često SSSR naziva “sovjetskom imperijom”, verovatno analogno nekadašnjoj “carskoj Rusiji”, tj. ruskoj imperiji”. I u stavovima Putinovih saradnika u Kremlju često se može čuti teza da je “Ruska Federacija najveća zemlja na svetu, te jedini garant svetskog mira”. U poslednjih godinu dana se na terenu u Ukrajini pokazalo da Rusija ne samo da nije globalna sila (barem ne u smislu u kojem su to SAD sa svojim saveznicima), već postaje upitno da li je ona uopšte i regionalna sila.
Analitičari unutar EU su još polovinom prošle godine tvrdili da je Rusija napala Ukrajinu jer zapravo i nema koga drugog da napadne. Sve ostale zemlje u okruženju su ili članice NATO-a, ili su saveznice SAD-a. Turska, koja je (povremeno) ruski partner, te bivše ruske republike Moldavija i Gruzija, takođe najčešće gledaju u pravcu Vašingtona i Brisela.
Kako je NATO dobio nove granice
Rusija – zapravo Putin – je više od dve decenije navodila da NATO želi da dođe na granice Rusije i direktno ugrozi Moskvu raketnim sistemima i balističkim raketama velikog dometa. Putin, kao bivši oficir KGB-a, još tada je svakako bio svestan da je Poljska članica NATO-a još od 1997, te da se u Turskoj u vazduhoplovnoj bazi Incirlik već decenijama nalazi najmanje 20 američkih nuklearnih balističkih projektila.
Putin je agresiju pravdao i time da “postoje planovi za brzi prijem Ukrajine u NATO, čime bi Moskva bila direktno ugrožena”. U hipotetičkom sukobu Rusije i NATO-a zapravo je sasvim svejedno odakle iz okruženja poleću rakete, budući da sve one imaju domet i do zemalja centralne Azije, a svakako i do većine ruske teritorije.
NATO je, pak, aplikacijama za prijem u savez Finske i Švedske sada dobio novu granicu sa Rusijom, te će moći da raspoređuje svoje raketne sisteme gde do sada nije mogao – na dalekom severu, gde je Rusija upravo zbog neutralnosti nordijskih zemalja imala primat, naročito na moru. Zapravo, NATO je sada gotovo udvostručio svoje granice sa Rusijom, dodajući novih 1.300 kilometara.
“Doba naše vojne neutralnosti je završeno. Počinje nova era”, izjavio je nedavno ministar spoljnih poslova Finske Pekka Haavisto.
Tako je Kremlj, pravdajući agresiju na Ukrajinu tobožnjom “direktnom pretnjom od severne vojne alijanse”, NATO-u praktično poklonio pozicije u severnoj Evropi, koje nikada nisu bile u fokusu velikih sila, čak ni za vreme Hladnog rata. Putinova decenijska strategija “potkopavanja” poverenja u NATO i EU (a koja je i danas veoma prisutna na celom Balkanu), zapravo je dovela do toga da i sama Ukrajina zatraži hitan prijem u Severno-atlantsku vojnu alijansu.
Kako bombardovati svoj grad
Sumnje u sposobnost ruske armije, te pravi regionalni uticaj Moskve, pojavile su se još 2015. godine, nakon nelegalnog referenduma i aneksije Krima. Putin je još tada proglasio “pobedu” u Ukrajini, iako tzv. Republiku Krim i samoproglašenu Donjecku republiku i danas ne priznaje više od dve trećine zemalja članica UN-a. One države koje ih jesu priznale verovatno imaju “preče probleme” kod kuće – Sirija, Sudan, Severna Koreja, Nikaragva, Mijanmar, Venecuela, Laos i Avganistan.
Krajem 2015. godine, borbeni avion F-16 Falcon oborio je ruski Suhoj Su-34 nedaleko tursko-sirijske granice. Ruski avion je bio “označen” sistemima za nišanjenje još u sirijskom vazdušnom prostoru, a čim je ušao u turski vazdušni prostor F-16 je ispalio prvo jednu, a nakon toga još dve rakete AIM-120 AMRAAM američke proizvodnje (zanimljivo je i da su ove rakete avioni NATO-a veoma često koristili ‘90-ih godina u ratu u Bosni i Hercegovini, te u intervenciji na Kosovu 1999. godine). Ruski avion je bio u misiji bombardovanja položaja Al-Nusra pobunjenika, koji su se borili protiv sirijske vojske.
Kada je Kremlj saznao za obaranje svog aviona, ruskim propagandnim medijima je bilo naređeno da prenesu kako su “avion oborili sirijski pobunjenici bliski Islamskoj državi Irak i Levant”, te da su se “piloti spasili katalputiranjem”. Putin i Kremlj su u tom trenutku znali da je pilot potpukovnik Oleg Peškov ubijen vatrom sa zemlje dok se spuštao padobranom, dok je kopilot Konstantin Murahtin preživeo uz manje povrede. Tek nakon “embarga na informacije” i saopštenja turskih medija i Ministarstva odbrane Turske, Kremlj je priznao da je turski avion oborio ruski Suhoj.
Danas je ovaj incident praktično zaboravljen, a Putin često ističe “dobre veze i prijateljstvo” sa Turskom i predsednikom Erdoganom. Turska do sada nije uvela nikakve veće sankcije Rusiji, a turske diplomate posreduju u pregovorima o izvozu žita iz Ukrajine.
Isti takav Suhoj Su-34 je pre desetak dana, leteći na misiju u Ukrajini, bombardovao ruski grad Belgorod. Pričinjena je veća materijalna šteta i povređeno desetak ljudi, od toga dve žene teže. Ukrajinski i zapadni vojni stručnjaci smatraju da je ruski avion leteo iznad Belgoroda budući da je na nekih 30-ak kilometara od granice sa Ukrajinom i na 80-ak kilometara od Harkova. Pilot je aktivirao lansiranje modifikovane aviobombe FAB-500 M-62, kojoj je najverovatnije otkazao sistem za samostalno letenje i navigaciju. Umesto da pogodi Harkov, bomba je pala na Belgorod. Rusko ministarstvo odbrane je u kratkom saopštenju potvrdilo bombardovanje sopstvenog grada, u kome živi oko 400.000 ljudi.
Ni Zapad, ni Rusija ne žure da okončaju rat
Vladimir Putin i dalje u svojim govorima navodi da će “Rusija na kraju biti pobednik”, ali više ne tvrdi da su u pitanju “samo nedelje”.
Simptomatično je i pismo Jevgenija Prigožina, osnivača i vođe “Wagner grupe”, privatne armije plaćenika koja se bori zajedno sa regularnom ruskom vojskom, poslato vrhu Kremlja u kome se navodi da su “glavni ciljevi vojne operacije postignuti i da je vreme za njen završetak”.
Putin očigledno ne misli tako. Izvori iz Kremlja navode kako Putin za kraj sukoba i eventualni mirovni sporazum traži od Zapada “puno priznanje Krima i Donjecka, te garancije od barem 10 godina za izvoz ruske nafte i gasa, uz istovremeno ukidanje svih međunarodnih sankcija”.
U trenutnom geopolitičkom odnosu snaga, ne samo da Putin ne treba da očekuje ispunjene ovih uslova, već je malo verovatno i da će bilo šta od ovoga biti ostvareno. Zapadni saveznici su Ukrajini već dostavili najnovije raketne sisteme i opremu, te se očekuje velika ofanziva ukrajinskih snaga do polovine ove godine. Čini se da se sada ni NATO-u (a na prvom mestu SAD) ne žuri sa okončanjem rata, budući i da su naredne godine jedni od najneizvesnijih predsedničkih izbora u američkoj istoriji. Bivši američki predsednik Donald Trump, koji planira da se ponovo kandiduje naredne godine, već je izjavio da ga “Putin dobro razume, te da bi završio sukob u Ukrajini za 24 sata”.
Ne treba zaboraviti ni da sam Putin planira da se ponovo kandiduje za predsednika Ruske Federacije na izborima sledeće godine. U ovakvoj Rusiji, bez opozicije, vrlo je verovatno je da će Putin biti i jedini kandidat.