Srijeda, 26 Juna, 2024
Rubrika:

Smrt i život ideologije

Da li bismo gulili robiju za ideologiju Stranke slobode i pravde, Zeleno-levog fronta, Dveri ili Zavetnika, svejedno?

Piše: Aleksej Kišjuhas

Ko o čemu, Srbija o predizbornim kolonama. Prema jednoj školi nadri-analitičarskog mišljenja, sproću Vučića valja ostaviti ideološke razlike u stranu, te ujediniti i levo i desno, pa i kuso i repato.

Prvo srušiti autokratski režim, i tek zatim na fer i slobodnim izborima nuditi partijske programe i bistriti ideologiju. I hoćemo li dogodine u Prizren ili u Evropu. Ujedinjena opozicija, uz podsećanja na Demokratsku opoziciju Srbije (DOS), tada se posmatra kao panacea ili recept za pobedu. A za drugu smatračku školu, razborito je napraviti programske koalicije ili ideološke kolone, pošto je baš to formula izbornog uspeha. U suprotnom, ideološki raznovrsne koalicije su neprirodne i nestabilne (opet primer DOS) pa odbijaju birače. Neko će analitičariti i o tzv. blokovima – patriotskom protiv građanskog (kao da se ovi termini međusobno isključuju), proevropskom protivu antievropskog itd. „Ne volim reč kolona. U koloni se stupa na ratište ili stratište“, ispravno je napisao Teofil Pančić za Danas.

DOS=SPN: A sa lažnim sećanjem se govori o golemim ideološkim razlikama između 17 članica DOS. Sa tek potonjim izuzetkom DSS i Koštunice, sve ove partije bile su proevropske i prodemokratske. I sa veoma sličnom vizijom Srbije kao jedne liberalne demokratije u Evropi i na Zapadu posle 2000. Uostalom, koja je tačno krupna ideološka razlika bila između Demokratske stranke (Đinđić) i Demokratskog centra (Mićunović)? Građanskog saveza Srbije (Svilanović) i Socijaldemokratske unije (Korać)? Nove demokratije (Mihajlović), Socijaldemokratije (Obradović) i nekakvog Pokreta za demokratsku Srbiju (Momčilo Perišić)? Između Lige (Čanak), Reformista (Isakov), Koalicije Vojvodina (Veselinov), pa i SVM (Kasa) i SDP (Ljajić)? Jedina međusobna razlika, iako ne i nebitna, bio je odnos prema nedavnoj prošlosti (Miloševiću i ratnim zločinima), kao i prema Vojvodini. Drugim rečima, nekadašnji DOS je bio neuporedivo ideološki homogeniji od Srbije protiv nasilja danas – između Đilasa, Marinike, Mikija, Mike i Ćute. Istinsko ujedinjenje opozicije protiv SPS i JUL pred izbore 24. septembra 2000. značilo bi ujedinjenje između DOS, SPO (Vuka Draškovića) i SRS (Vojislava Šešelja). A da li bismo tada glasali za ovu listu ili jednu kolonu bez zajedničke ideologije – samo da svrgnemo diktatora? Pa ne bi.

Zatim, još jedna greška u analitičkim koracima. Pogrešno se smatra da Srpska napredna stranka ne poseduje ideologiju. Da je to isključivo interesna grupa ili famozna catch all (zahvati sve) partija za sendvič i sinekure. Ma kakvi. Uz dašak (neo)liberalnog tehnokratizma (Maks Veber, digitalizacija i rmbačenje za stranog investitora), i raspojasani populizam (autoputevi, bolnice, povećanje penzija i kritiku elite), SNS je krajnje konzervativna i desničarska partija po svim svojim svetonazorima. Koja svakodnevno pumpa ili prodaje nacionalističku ozlojeđenost, tradicionalizam, i „Srbija se saginjati neće 2.0“ kao bele za redovne bubrege. Ako ne i „Srpski svet“ kao umivenu radikalštinu, šešeljijadu ili „Veliku Srbiju 2.0“. I što veoma uspešno motiviše mnoge građane, omađijane ili hipnotisane memorandumskom ideologijom Slobodana Miloševića. A na tom smo užetu već visili 1990-ih, samo ga repriziramo kao farsu.

KRAJ IDEOLOGIJE: I onda, koliko kolona staje na vrh izborne igle? U tim političkim analizama sa Aliekspresa, ili sholastikama u predizborje, ključna reč ostaje – ideologija. Da li je ideologija važna u savremenom dobu? I šta ona danas znači? Da li su klasične ideologije (liberalizam, socijalizam, konzervativizam) zaista izgubile svoju privlačnost i snagu? Pa je na delu uspon populizma kao tanke ideologije koja švedskostolski uzima od svega po malo, i sa leva i desna, dodvoravajući se narodu (populusu)? A što je već bio nacional-socijalizam? Predratni jugoslovenski komunisti bili su progonjeni, hapšeni, mučeni i ubijani zbog svoje ideologije. I poput stradalog pradede ovog sociologa i kolumniste (Đure Kišjuhasa), bili spremni na taj rizik i žrtvu. A danas, sa izuzetkom nekoliko hrabrih uzbunjivača? Da li bismo gulili robiju za ideologiju Stranke slobode i pravde, Zeleno-levog fronta, Dveri ili Zavetnika, svejedno? Da li bismo se prošetali do notara da turimo potpis za političku i ideološku stvar u koju verujemo, ako pada kiša i duva vetar? Je li onda zaista nastupio – kraj ideologije?

Podsetimo na sledeće sve naše opozicionare kojima je ideologija nebitna pred aktuelnim režimom. Sintagmu „kraj ideologije“ prvi je upotrebio Alber Kami još 1946. Da, isti onaj koji je svedočio o vaskolikom apsurdu ljudske egzistencije. Naime, nakon Drugog svetskog rata i poraza fašizma, mnogi mislioci su smatrali da je doba velikih ideologija iza nas. A nakon Kamija, koncept „kraja ideologija“ u nauku ulazi preko sociologa Remona Arona, i čije se poglavlje u knjizi o kritici marksizma zvalo Kraj ideološkog doba? (1955). Zatim je i sociolog Danijel Bel sa Harvarda objavio studiju Kraj ideologije (1960). Ova priča iznova postaje aktuelna nakon sloma Sovjetskog Saveza i pada Berlinskog zida. Politikolog Frensis Fukujama tada objavljuje čuveni rad Da li smo dostigli kraj istorije? (1989). U njemu tvrdi da je liberalizam – pobedio sve ostale ideologije, i da nijedna druga ideologija više ne predstavlja ozbiljan izazov. Otuda „kraj istorije“. I ne znači to da se više ništa neće događati, već samo da više neće biti krupnih ili ideoloških sukoba o tome kako tačno organizovati svoju državu i društvo.

Endisti ili mislioci kraja ideologije zastupaju tezu da je ideološka politika potrošena, i da je revolucionarna strast navodno zamenjena gradualnim ili „korak po korak“ pristupom društvenim promenama. Prema političkoj teoriji, u savremenim društvima se vaistinu smanjuje privlačnost tradicionalnih, odnosno velikih ideologija i utopijskih priča. Iz tih razloga, dolazi do pomeranja od tzv. totalnih ka tzv. molekularnim ideologijama. I koje su manje zainteresovane za transformaciju celokupnog društva, već samo za parcijalne i partikularne političke akcije. Za priznanje određenih identiteta, ili za konkretne Kreni-promeni kampanje i pitanja – poput gej brakova, iskopavanja litijuma, nasilja u školama, zaštite parkova i dečjih igrališta i tome slično.

POGLED NA SVET: Međutim, ideologija još nije umrla (i ka’ će ne znamo). Po usponu neoliberalizma Regana i Tačerke, jasno je da ideologija ostaje veoma značajan aspekt svake politike. Jedna ideologija, islamizam ili verski fundamentalizam, je 2001. srušila zgrade Svetskog trgovinskog centra, kad je u centru Njujorka stradalo 3.000 ljudi. Bio je to – kraj kraja ideologije. A jedna druga ideologija, nacionalizam, je postala toliko totalna, viralna i sveprisutna, da je više i ne smatramo ideologijom kao parcijalnim pogledom na svet (osim u njenoj ekstremnoj varijanti). Ideologije zato ostaju centralne za sva društva i političke sisteme kao sredstvo za društveno povezivanje i za društvene promene. I ne treba ih se stideti. Najzad, i teza o kraju ideologije je mahom – ideološka.

Ako iz politike proteramo ideologiju, proteraćemo i samu politiku iz društva. Što se i dešava kada partije sakrivaju svoje zastave i bedževe u javnosti, i razni protesti se nazivaju građanskim, a ne političkim, zlo i naopako. Kao da je politika neka sramota i blam. Sa navodnom „smrću ideologije“, eksploatisani ili obespravljeni slojevi stanovništva ostaju bez svog borbenog ideološkog predstavnika. A ove građane, kao tradicionalno biračko telo levice, tada preuzima ekstremna desnica. Koja uopšte ne krije svoju ideologiju, naprotiv. Dakle, umesto metiljavog nitsmrdinitmirišeizma kao političkog programa, jasno iskazana ideologija – motiviše. Na izlazak na izbore, ali i na borbeniji politički aktivizam. Po sebi, ideologija nije ni dobra, ni loša stvar. Ona je, naprosto, pogled na svet. Jedna moguća slika ili vizija tog sveta. I upravo je to ono što politički akteri moraju da ponude svojim biračima koji su gladni hleba, ali i ideja. U suprotnom zavladava apatija, i koju priželjkuje svaka vlast.

(Danas)

IzvorDanas

Najnovije

Najčitanije

Povezano

Kako negirati genocid?

Čemu Kant?

Da li smo krivi?

Novinari dočekali bombe

Komentari

Subscribe
Notify of

1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
Pregedaj sve
dragan
29.11.2023-10:02 10:02

Svaka cast Gospodine. Respekt.