Srijeda, 24 Jula, 2024
Rubrika:

Kako negirati genocid?

U Srbiji danas, negiranje genocida u Srebrenici se odvija zbog pumpanja antizapadnog narativa. I zbog jeftinog sakrivanja iza zastave kao krinke patriotizma u funkciji predizborne kampanje.

Piše: Aleksej Kišjuhas

Neverovatno, ali istinito – postoje ljudi koji negiraju genocide. Ne samo onaj u Srebrenici, to znamo već decenijama. I tome smo intenzivno svedočili u poslednjih nekoliko nedelja povodom usvajanja Rezolucije o Srebrenici u Ujedinjenim nacijama.

Naime, postoje čak i ljudi koji negiraju – Holokaust. Stotinu mu gasnih komora, kako je moguće negirati Holokaust?

Ko bi pri zdravoj pameti i moralnom kompasu to radio? Kunst je u sledećem.

Negatori Holokausta ne tvrde da se Holokaust „nije dogodio“ uopšte.

Za njih, „Holokaust“ (kao i npr. „Jasenovac“ ili „Srebrenica“) znači nešto sasvim drugo ili suprotno od onoga što je utvrđeno istorijskim dokazima ili na međunarodnim sudovima pravde. Drugim rečima, Holokaust postoji, ali to nije bio genocid takvih razmera ili genocidnih namera, već jedino – „strašan zločin“, puki incident, te belosvetska zavera protiv našeg naroda.

Logika i prakse negatora Holokausta zato predstavljaju (ne)zgodnu mustru ili obrazac za negiranje raznih genocida širom sveta.

Negatori zapravo negiraju tri ključne tačke istoriografije Holokausta: (1) da je postojala genocidna namera nacista prema Jevrejima, (2) da je postojao dobro organizovani mehanizam istrebljenja Jevreja upotrebom gasnih komora i krematorijuma, i (3) da je ubijeno šest miliona Jevreja.

O tome odlično svedoči publicista i istoričar nauke Majkl Šermer, u studiji „Zašto ljudi veruju u uvrnute stvari“ (1997) i koji je razgovarao sa najistaknutijim negatorima Holokausta.

U pitanju nisu samo fanatični neonacisti ili zaveraški zaluđenici, već (polu)pristojne individue koje pokušavaju da argumentuju svoje sumasišavše tvrdnje.

Za ove figure, u Nemačkoj jeste bilo antisemitizma, zaplene jevrejske imovine, proterivanja i grupisanja Jevreja u „radne“ logore sa veoma teškim uslovima života i rada – ali, jebiga, bio je rat, a rat je užasna stvar.

Međutim, nije bilo genocida, zlo i naopako.

Dakle, za negatore Holokausta, nije postojala namerna politika istrebljenja evropskih Jevreja od strane Hitlera i političkog i vojnog vrha Nemačke.

Ne postoje nikakve pisane odluke, naredbe, niti bilo šta slično što bi ukazivalo na genocidnu nameru ili komandnu odgovornost.

Za njih, „konačno rešenje jevrejskog pitanja“ značilo je jedino deportaciju ili „humano preseljenje“ Jevreja sa teritorije (Velike) Nemačke.

I samo zbog toga su ih grupisali prvo u getoe, a onda i logore.

Zatim, negatori tvrde da su vodeći uzroci smrti Jevreja bile bolesti i glad, mahom pred kraj rata, kada je Nemačka počela da gubi u istom.

Jeste, bilo je sporadičnih streljanja i sitnih vešanja, prenapornog rada, možda i pojedinačnih „strašnih zločina“ prema Jevrejima, ali je to zanemarljivi udeo žrtava. Gasne komore su služile za dezinsekciju, a krematorijumi za preminule od bolesti.

Najzad, negatori najčešće tvrde da je u Holokaustu stradalo tek između 300.000 i dva miliona, a ne šest miliona Jevreja. I tako se, otprilike, negira Holokaust.

Zvuči poznato? I u Srbiji se povodom Srebrenice u pitanje dovodi upravo genocidna namera, sam mehanizam zločina u Potočarima, kao i broj žrtava.

Tvrdi se da nikakve naredbe nije bilo, da su žene i (mala) deca samo uredno deportovani, da je većina stradalih Bošnjaka muškaraca poginula u borbama, te da nije stradalo 8.000 (već manje) ljudi itd.

Uzgred, isto to rade i neoustaški revizionisti u Hrvatskoj povodom Jasenovca.

Dakle, mustra je ista i nije to ništa novo. Suprotno popularnom mišljenju, i u posleratnoj Nemačkoj je postojao pokret istorijskog revizionizma, pa i negacije Holokausta.

Počelo je sa tvrdnjama da je Haški, pardon, Nirnberški sud bio nepravedan i pristrasan prema Nemcima, a zatim sa popularnom i pseudoakademskom literaturom: „Istina za Nemačku“ Uda Valendija (1964), „U odbranu nemačke rase“ Franca Šejdla (1967), „Laž o šest miliona“ Emila Areca (1970), i „Laž o Aušvicu“ Tisa Kristofersena (1973).

Usledile su i slične šatroistorijske studije u Americi, Francuskoj, Engleskoj i Kanadi: „Da li je zaista umrlo šest miliona?“ Ričarda Harvuda (1973), „Prevara o šest miliona“ Ostina Epa (1973), „Podvala 20. stoleća“ Artura Baca (1976), „Hitlerov rat“ Dejvida Irvinga (1977), „Mreža laži“ Malkolma Rosa (1978), „Dnevnik Ane Frank: da li je verodostojan?“ Robera Forisoa (1978), i „Raskrinkavanje mita o genocidu“ Paula Rasinijea (1978). Neki od njih bili su istoričari-amateri i ekscentrične ličnosti željne publiciteta (i novca), a neki su imali solidnije akademske karijere. Pokret je rođen, i činili su ga Vilis Karto, Mark Veber, Dejvid Irving, Artur Bac, Rober Foriso („papa revizionizma“), Paul Rasinije („otac revizionizma“), Dejvid Kol (Jevrejin), Ernst Cindel (neonacista) i drugi.

Uzgred, mnogi su bili tuženi za negiranje genocida, a branili se – slobodom govora.

U Kaliforniji je tih godina (1978) osnovana i organizacija „Institut za istorijsku reviziju“, koja izdaje pseudoistorijski časopis „Žurnal za istorijsku reviziju“ (1980-2002), i postaje centralna za međunarodni pokret negiranja Holokausta. Ovaj „Institut“ je 1980. ponudio i „nagradu“ od 50.000 dolara svakome ko može da dokaže da su Jevreji zaista ubijani u gasnim komorama u Aušvicu.

Uzgred, na ovaj „izazov“ je odgovorio Mel Mermelštajn koji je preživeo Aušvic, posvedočio kako su nacisti njegovu majku i dve sestre odveli u gasnu komoru, te uzeo novac (i još 40.000 dolara pride za duševnu bol).

Drugi negatori su tabloidno nudili novac za „dokaz da je Hitler naredio genocid“.

I zato, uz (umo)bolno smanjivanje broja žrtava, tipična taktika negatora jeste negiranje genocidne namere.

Dok konkretne masovne i „strašne zločine“ smatraju za nuspojavu „vihora rata“.

Oni zatim vade citate iz konteksta, zloupotrebljavaju nedoslednosti u svedočenjima pojedinih žrtava, i stvarne akademske debate o Holokaustu – sve samo da bi zaveraški „dokazali“ zacrtanu hipotezu da genocida nije bilo. Ako je neka žrtva lagala ili preterivala na sudu – svi su lagali i preterivali.

Naime, negatori smatraju da ukoliko pronađu jednu malenu „pukotinu“ ili nedoslednost, čitava infrastuktura istoriografije o Holokaustu će biti srušena.

A usput se zanemaruju svi oni dokazi i činjenice koje im ne idu u prilog.

upravo to je i negatorska logika Ćirilice i jutarnjeg programa Pinka oko Srebrenice.

Pa ništa autobusi, ubijanja satima i danima, masovne primarne i sekundarne grobnice, video-snimci, svedočanstva preživelih, i što sve implicira nameru masovne egzekucije.

Najzad, negatori neretko (i antisemitski) tvrde da je „Holokaust“ jedna jevrejska zavera protiv Nemaca, baš kao što je i „Srebrenica“ zapadna zavera protiv Srba. Ali nauka, pa i ona istorijska i pravna nauka, srećom ne funkcionišu tako.

Jer kako znamo da je genocida bilo?

Tako što od Aušvica i Jasenovca, do Srebrenice i Ruande, nažalost postoji golema konvergencija dokaza.

Pisanih dokumenata (pisama, ratnih izveštaja, naredbi, govora, novinskih tekstova), svedočanstava očevidaca (preživelih, vojnika, komandanata, lokalnog stanovništva, priznanja krivice), fotografija i video snimaka, fizičkih dokaza (kostiju žrtava i drugo), i demografskih dokaza (ljudi kojih više nema među živima).

Nijedno konkretno svedočanstvo, pismo, naredba, izjava političara ili ostaci žrtava ne govore „genocid“.

Ali, uzeti zajedno, oni predstavljaju zločinački obrazac koji istorija i pravo nazivaju tako kako nazivaju.

U Srbiji danas, negiranje genocida u Srebrenici se odvija zbog pumpanja antizapadnog narativa.

I zbog jeftinog sakrivanja iza zastave kao krinke patriotizma u funkciji predizborne kampanje.

Kao i zbog igranja na ljudska osećanja, u kvarnim porukama da srpski narod „nije genocidan“, što ne tvrdi niko i nigde.

Trideset godina nakon zločina u Srebrenici, mnogih dokaza i presuda međunarodnih sudova, vlast u našoj Republici je zaista uspela jedino u sledećem. Da izazove ceo svet da zahteva da prestanemo sa negiranjem genocida i veličanjem zločinaca već jednom.

A zapitajmo se, zašto je to toliko teško uraditi u našem posleratnom društvu?

I zašto bismo radije da ličimo na opskurne negatore Holokausta?

(Danas)

IzvorDanas

Najnovije

Najčitanije

Povezano

Čemu Kant?

Da li smo krivi?

Novinari dočekali bombe

Kuda sa Titom?

Komentari

Subscribe
Notify of

1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
Pregedaj sve
Ama_dokle
12.06.2024-10:54 10:54

Prije svega, odličan tekst. Odlična usporedba. Od sadašnje srbijanske vlasti ne može se ništa drugo očekivati, jer je to garnitura čija je politika doprinijela stradanjima u ratovima 90-tih. Žalosno je i što je opozicija na tom tragu, ništa bitno se ne bi promijenilo ukoliko AV ode sa vlasti. Čak i opozicija računa na glasove onih glasača koji negiraju stvarne istorijske fakte o zadnjim ratovima. Srbijansko društvo još uvijek nema snage za istinsku samokritiku niti za suočavanjem sa stvarnim stanjem. Izgleda da će biti potrebne generacije da se to desi. Ratovi 90-tih su do sada najbolje dokumentovani istorijski događaji, pa ko… Pročitaj više »