Utorak, 16 Jula, 2024
Rubrika:

Naši ajatolasi

Na sahrani premijera Zorana Đinđića, prvi ajatolah Amfilohije relativizuje ovaj atentat, a o Paradi ponosa govori kao o ''smradu sodomskom'' koji je ''otrovao i zagadio Beograd''. I šta su bile litije u Crnoj Gori, ako ne ovdašnji pokušaj Islamske, odnosno Pravoslavne revolucije? Sada su litije stigle u Beograd.

Piše: Aleksej Kišjuhas (danas.rs)

Salman će verovatno izgubiti jedno oko. Živci u ruci su mu presečeni, a jetra izbodena i oštećena. Vesti nisu dobre – javio je književni agent Salmana Ruždija.

Ugledni književnik je smrtonosno uboden nožem u vrat i stomak u američkoj državi NJujork.

Zašto? Zato što je napisao jednu knjigu.

Za one sa kilavijim pamćenjem, pre 33 godine, ovaj britanski pisac indijskog porekla istovremeno je osuđen i na smrt, i na doživotnu robiju. Na život pod stalnom zaštitom, u strahu i sakrivanju, a zbog romana Satanski stihovi (1988). Ukazom ili fatvom, na smrt ga je osudio verski i državni poglavar druge zemlje, ajatolah Ruholah Homeini iz Irana. Rečima „Pozivam sve vernike da pogube autora i izdavače ove knjige, da se niko drugi ne bi usudio da vređa muslimanske svetinje“.

Za ubistvo je ponuđena i nagrada od milion američkih dolara (sada oko tri miliona), kao i status mučenika, odnosno ulaznica u raj. Homeini je preminuo dva meseca kasnije.

Nadajmo se da će Ruždi preživeti.

dmah po objavljivanju Satanskih stihova, širom sveta bujaju demonstracije na kojima se spaljuju Ruždijeve knjige i lutke sa njegovim likom, uz pozive na smrt pisca.

Bilo je oko 8.000 demonstranata u NJujorku 1989, pa i šest ljudskih žrtava u Pakistanu. Žrtve su bili i prevodioci.

U Tokiju je na smrt izboden Ruždijev prevodilac na japanski (1991), u svojoj kući u Milanu je izboden (i jedva preživeo) njegov prevodilac na italijanski (1991), kao i prevodilac na norveški jezik, tri puta upucan u leđa, ostavljen da leži u snegu (1993).

Iste godine, zapaljen je hotel u kojem je boravio prevodilac Ruždija na turski jezik, kad je stradalo 37 ljudi.

Dok sve to može da deluje kao davna prošlost, biće da se istorija i više puta ponavlja kao – tragedija. I što dokazuju slučajevi verski motivisanog nasilja i smrti zbog karikatura u danskim novinama Jilands-Posten (2005), odnosno napada na redakciju lista Šarli Ebdo u Parizu (2015).

KULTURA STRAHA: Međutim, umesto da osude jezive pozive na ubistvo jednog pisca, rimski papa, vrhovni rabin Izraela, kenterberijski nadbiskup i nadbiskup NJujorka, svojevremeno su pokazali više razumevanja za – ajatolaha Homeinija.

Osuđivali su „svako nasilje“, jeste, ali i tvrdili da je piščevo bogohuljenje podjednako nedopustivo. S druge strane, većina intelektualaca na Zapadu je tada celu stvar videla kao temeljno pitanje slobode govora i izražavanja.

A danas?

Mnogi imači mišljenja će metiljavo tvrditi da je Ruždi sam sebi navukao bedu (i smrt) na vrat, zato što je „provocirao“, „vređao“ i „bogohulio“. I sam Ruždi je 2012. izrazio sumnju da bi mu neko danas objavio Satanske stihove zbog vaskolike kulture straha. Uzgred, Satanski stihovi su odmah bili zabranjeni u Indiji, Bangladešu, Pakistanu, Sudanu, Južnoj Africi, Egiptu, Maleziji, Indoneziji i sličnim društvima. Ali su 1989. bili uredno objavljeni u SFR Jugoslaviji, u izdanju Prosvete, u tiražu od 10.000 primeraka, nakon toga 2009 (Feniks libris), pa 2019 (Vulkan izdavaštvo) u Srbiji.

S tim u vezi, Iran i Islamska revolucija (1979) predstavljaju veoma zanimljivu i ilustrativnu studiju slučaja. O čemu je naučno pisao i ovaj sociolog (u knjizi Revolucije i društva: Uvod u teorijsku sociologiju revolucija, 2018). Jer, u pitanju su društvo i civilizacija u kojem su bake studirale fakultete, i nosile mini suknje, dok njihove unuke danas – pokrivaju glavu.

Otprilike poput SFR Jugoslavije, i Iran je svojevremeno bio jedno autokratsko, ali i moderno, sekularno i multikulturno društvo. Koje baštini vrednosti Zapada, u kojem cvetaju nauka i industrija, sluša se džez, i žene imaju pravo glasa. Međutim, dogodila mu se ultrakonzervativna kontra-revolucija, i koja je sve moderne vrednosti poslala dođavola. Nezadovoljni autokratijom i političkom korupcijom, građani Irana su prihvatili – teokratiju. Državu božju ili nebesku Srbiju, pardon nebeski Iran, umesto zemaljskog.

U pitanju je egzemplar činjenice da progres ili modernost nisu istorijski zagarantovani, i da u mnogome zavise od nas samih. Kao i da posle autokrate, na vlast može da dođe teokrata, a ne demokrata.

FEKALIJA KOJA JE POGODILA VENTILATOR: A u čemu je tačno problem vernika sa ovim romanom, osim činjenice da ga nisu pročitali? Satanski stihovi nisu nikakav satanizam, već u svom zapletu aludiraju na jednu (ne)zgodnu epizodu iz Kurana.

Naime, prema i verskim i istorijskim izvorima, Muhamed je za svoju versko-političku stvar poželeo da pridobije i neke ugledne mnogobošce iz Meke. I, baš onda mu se prigodno javio bog, sa porukom o tome da im, eto, dopušta da poštuju svoje paganske bogove (ili tri boginje, Alat, Al-Uzu i Manat).

Ništa novo – Muhamed je često usklađivao svoja otkrovenja sa zahtevima situacije (zbog čega su ga i sopstvene žene zadirkivale). Ali, zatim je ukapirao da to ipak ne može da bude bogougodno, pa je tvrdio da mu je zapravo satana, a ne bog, izdiktirao ove stihove (53:19-23). I to je, otprilike, sve.

Islamska ortodoksija (mnogo) kasnije tvrdi da nema šanse da je Muhamed mogao da bude zaveden satanom, ili da u Kuran mogu da se ušunjaju nekakvi satanski stihovi, zlo i naopako. Kako je, dođavola, moguće da nepogrešivog proroka prevari đavo? Dakle, u pitanju jeste kontroverzno pitanje ili uvredljiva tema za muslimanske vernike.

Ali, hajde da ne zaboravimo da je Ruždijevo delo roman, fikcija ili književnost?

Okej, nije pomoglo ni što dve prostitutke u romanu nose imena Muhamedovih žena. Ili da u romanu postoji i lik jednog zlog, sujetnog i uskogrudog imama i verskog fanatika koji se nakon godina emigracije na Zapadu vraća kući, koji je očigledno napisan po uzoru na ajatolaha Homeinija. I u tome je ceo lični i banalno-politički kunst.

Ruždi svoj roman objavljuje pred sam kraj rata između Iraka i Irana (1980-1988), a koji je pokrenuo Sadam Husein. Homeini je tada bio primoran da prihvati rezoluciju UN o primirju, i trebao mu je izlaz, skretanje pažnje, ili nova tema za javnost. Pronašao ju je u jednom romanu, pa je verska i identitetska fekalija pogodila ventilator.

AJATOLAH ZA SIROMAŠNE: Ali, mnogo važnije od toga što je Ruždi napisao bilo je šta je Ruždi predstavljao. On je „stara garda“ intelektualca, sa diplomom istorije sa Kembridža, ateista, humanista, i nepokolebljivi branilac slobode govora i vrednosti prosvetiteljstva. Kako je isticao u eseju U dobroj veri (1990), „LJudska bića oblikuju svoju budućnost tako što argumentuju, izazivaju, preispituju i govore neizrecivo, a ne tako što kleče pred bogovima ili ljudima“.

I dok se u Evropi rušio Berlinski zid između kapitalističkog Zapada i socijalističkog Istoka, na planeti se podizao novi zid između sekularnog Zapada i teokratskog (Bliskog) Istoka.

Ideologija verskog fundamentalizma je tek počinjala da pokazuje svoje nakazno lice. Uvod u terorističke napade 11. septembra 2011. beše fatva ajatolaha Homeinija. A bio je to i početak tzv. identitetskih politika, opšte društvene uvređenosti, pa i nove cenzure ili kulture otkazivanja.

Slučaj Salmana Ruždija demonstrira i da je, u pluralističkim društvima, neophodno da neko bude uvređen, i da nečija (verska i vaskolika) osećanja budu povređena, jer – sve mora da sme da se kaže!

A istog dana kada je izboden Salman Ruždi, svoju fatvu je bacio izvesni Veljko Bogunović, poznatiji kao episkop banatski Nikanor. U javnoj besedi, ovaj pop ili ajatolah za siromašne je pozvao građane na oružanu pobunu protiv gej osoba.

Zatim je prokleo premijerku Anu Brnabić, nazvavši je „ćerkom i unukom srpskih koljača“, koja je „sve oskrnavila“ i „nije naše vere, niti našeg porekla, već neprijatelj“. U čemu je tačno razlika između poziva na smrt jednog pisca i ateiste, i anateme na jednu političarku i lezbejku, zato što „vređaju“ ili „skrnave“ veru? Ali, nije to u našoj Republici počelo juče, već otprilike u isto vreme kad i fatva na Ruždija.

Više od trideset godina, Srpska pravoslavna crkva izliva svoj govor mržnje prema jugoslovenskim narodima, ženama, te verskim i seksualnim manjinama. Naši pravoslavni ajatolasi i talibani takođe pozivaju na nasilje i smrt, poziraju sa mitraljezima, blagosiljaju ratne zločince, i šire mržnju prema Zapadu i modernosti.

Na sahrani premijera Zorana Đinđića, prvi ajatolah Amfilohije relativizuje ovaj atentat, a o Paradi ponosa govori kao o „smradu sodomskom“ koji je „otrovao i zagadio Beograd“. I šta su bile litije u Crnoj Gori, ako ne ovdašnji pokušaj Islamske, odnosno Pravoslavne revolucije? Sada su litije stigle u Beograd.

Pogledajmo u popularne majice, tetovaže ili u istraživanja prema kojima mladi u Srbiji imaju najviše poverenja u patrijarha, a najmanje u premijerku. Da li smo to i mi, poput Irana, regresirali u jednu Pravoslavnu Republiku Srbiju? Pa nam omladina najradije veruje verskim vođama ili muškarcima u mantijama? I šta bi na to rekle naše bake? I zato, šta ćemo sa ajatolasima iz našeg dvorišta, njihovim svakodnevnim fatvama, i našim civilizacijskim potonućem u srednji vek?

Jedino da bogohulimo, svetogrdimo, ponosno šetamo, i širimo granice slobode govora, izražavanja i života. Jer boga nema, i osuđeni smo samo jedni na druge. Salman Ruždi će verovatno preživeti, ali vesti zaista nisu dobre.

Najnovije

Najčitanije

Povezano

Kako negirati genocid?

Čemu Kant?

Da li smo krivi?

Novinari dočekali bombe

Komentari

Subscribe
Notify of

0 Komentara
Inline Feedbacks
Pregedaj sve