Jesu li za masovna ubistva u Srbiji krivi samo Zapad i nasilne igrice?

Piše: Ivan Trajković (balkans.aljazeera.net)

Nezapamćena tragedija u beogradskoj Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, u kojoj je smrtno stradalo osmoro učenika i radnik obezbeđenja, dok se još šestoro đaka i nastavnica nalaze u bolnicama sa prostrelnim ranama, pokrenula je čitavu Srbiju.

Građani se, sa pravom, pitaju kako je moguće da je maloletnik imao pristup oružju, te je do detalja isplanirao ovaj zločin. Mnoge pojedinosti još uvek nisu poznate, istraga nadležnih je u toku, a ono što se za sada sigurno zna je da maloletni napadač, po važećem zakonu, ne može biti krivično gonjen.

Dva dana je, nakon masovnog ubistva, širom Srbije atmosfera bila slična onoj za vreme vanrednog stanja zbog pandemije. Većina ljudi, je, neminovno, na poslu i u razgovoru sa prijateljima i komšijama prepričavala medijske navode o tragediji u Beogradu. Na žalost, na društvenim mrežama se i gotovo odmah počelo i sa „upiranjem prstiju“. Većina korisnika je tražila ostavku Vlade Srbije, smatrajući političare najodgovornijima za trenutnu situaciju. Drugi su, pak, navodili da „ostavke ne bi rešile ništa“, što i nije daleko od istine.

Na društvenim mrežama je i na naročito negativan odjek naišla izjava ministra spoljnih poslova Srbije Ivice Dačića, koji je i predsednik Socijalističke partije Srbije, iz koje dolazi ministar prosvete.

„Ministar prosvete (Branko) Ružić je rekao da je spreman da podnese ostavku, ali to neće rešiti problem“, naveo je Dačić u svojoj izjavi, dodajući da se „ovo dešava jednom u 20 ili 30 godina“.

Zaboravio je na sada već zaboravljeni slučaj iz 2016. godine. Tada je policija u Novom Sadu privela troje maloletnika, koji su bili osumnjičeni da su zapalili beskućnika koji je ležao u jednoj od sporednih ulica, a nakon čega je nesrećni čovek preminuo. Maloletnici su tada bili uzrasta od 12 i 13 godina i, baš kao i poslednjem slučaju u Beogradu, nisu mogli da krivično odgovaraju, te su bili pušteni iz policijske uprave u Novom Sadu.

Takođe, brojni tabloidni portali su, očekivano, pokušali da dođu „do klika i lajka više“, prenoseći iz minuta u minut često i neproverene informacije i glasine, doprinoseći na taj način konfuziji u društvu. I na brojne TV kanale su u veoma kratkom roku pristigli različiti stručnjaci, kao i „samozvani stručnjaci“, od kojih su mnogi, opet očekivano, optužili „zapadne vrednosti, internet i video igre za negativan uticaj na decu“.

Debata duga dvije decenije

Debata o negativnom uticaju video-igara na decu i mlade se u SAD-u i zemljama Evropske unije vodi već više od dve decenije. Prva igra koja je dobila epitet „negativnog uticaja na omladinu“ je bila franšiza Mortal Kombat sredinom ’90-ih. Tada je naročito na „zlom glasu“ bio Mortal Kombat 3, prva video igra koja je koristila FMV (frame motion-caption video). Za razne borce u virtuelnom svetu su tako bili snimljeni pravi glumci ispred „zelenog platna“, koji su kasnije kompjuterski bili „zamenjeni“ likovima iz igre. MK3, kako se igrica popularno nazivala, takođe je omogućavala i unošenje „tajnih“ kodova, koji su dodavali realistične scene krvi i nasilja. Zbog toga je Mortal Kombat 3 bio zabranjen ili je prodaja bila značajno ograničena u velikom broju zemalja, a tadašnji mediji su ga koristili kao „školski primer“ lošeg uticaja video igara.

Nakon 2000. godine, sa brzim razvojem računarskog hardvera i grafičkih kartica, igranje u mreži ili putem interneta (online gaming) je postalo izuzetno popularno. Jedna od prvih igara koja je koristila ove prednosti je bila Counter Strike. U igri igrač kontroliše virtuelnog pripadnika specijalnih jedinica koji se uz svoje „saborce“ obračunava sa „teroristima“ kroz različite misije (koje se u igri nazivaju mape). Naravno, u igri je moguće i izabrati između velikog broja različitog oružja, čije je korišćenje verno iskopirano.

Pored Counter Strike, još jedna izuzetno popularna igra, kako u svetu tako i na ovim prostorima je Grand Theft Auto, mnogo poznatija kao GTA. Ovo je tzv. open world (otvoreni svet) igra, gde igrač može obavljati razne zadatke, ali takođe i „slobodno istraživati“. Igrač je stavljen u ulogu „člana bande“ u hipotetičkom američkom gradu San Andreas, a kroz igru virtuelni lik „napreduje“ kroz svet kriminala obavljajući različite zadatke. Treba reći da je serijal GTA jedna od najuspešnijih i najprodavanijih video igara svih vremena, i dostupna je u različitim verzijama za računare, konzole za igru, smartfone i tablete.

Takođe, u jednoj od igri u serijalu, GTA IV iz 2008. godine, glavni lik je Niko Belić, za koga se navodi da je „bivši vojnik iz istočne Evrope, koji je u SAD-u počeo da radi za ruski kriminalni klan“. Iako se popularno smatra da je fiktivni Belić srpske nacionalnosti, sam producent igre Sam Houser je više puta potvrdio da je „Belić učesnik ratova u istočnoj Evropi, ali da je namerno ostavljeno nejasno koje je nacionalnosti – može biti Rus, Srbin ili Hrvat“.

Rad sa djecom veoma važan

Dejan Tomić, IT stručnjak i dugogodišnji pasionirani gamer, navodi da su studije već pokazale da igre imaju malo uticaja na stvarni život.

„Već decenijama se u medijima navodi kako su video igre štetne za mlade. Naravno, način na koji deca, a naročito oni najmlađi, koriste računar, telefon i internet svakako mora da bude pod nadzorom roditelja. U SAD-u i Velikoj Britaniji su rađena brojna istraživanja i ankete na temu ‘zlih video igara’ i došlo se do zaključka da one veoma malo, ili uopšte ne utiču na formiranje ličnosti kod dece, već da prevashodno na to utiče porodica i neposredno okruženje“, navodi Tomić.

„Upravo je krajem prošle godine objavljeno veliko istraživanje naučnika sa Univerziteta u Oxfordu, koje je obuhvatilo više od 40.000 ispitanika, i koje je potvrdilo da video igre nemaju gotovo nikakav uticaj na povećanje nasilja kod dece, a kod mnogih igrača iz ranjivih socijalnih grupa su čak povećale interesovanje ka računarstvu, tehnologiji i programiranju“, objašnjava Tomić.

Vesna Marinković Stanković, dugogodišnji pedagog i predavač, navodi da je pristup radu sa decom u školama od izuzetne važnosti.

„Od ogromnog je značaja da profesor primeti probleme koje đak nosi od kuće. Pre svega, profesor je u stalnom kontaktu sa učenicima, a samim tim nije teško ne primetiti promene  u ponašanju“, kaže Marinković Stanković.

„Dobar mentor primećuje sve, a ja lično vodim individualnu nastavu i u Likovnoj radionici, imam polaznike koji su tu od prvog razreda osnovne škole pa do četvrtog razreda srednje škole, tako da ja znam i ko su im roditelji, bake, deke, pa čak i koja im je krsna slava, a znam često i mnogo toga što oni i roditeljima ne kažu. Tu se oni na neki način ‘otvore’ i odrastaju, ali je pre svega najbitnije poverenje i otvorenost u komunikaciji. Likovnu radionicu polaznici gledaju kao drugu kuću i porodicu, a da bi se to postiglo, jako je bitno da profesor ličnim primerom bude uzor“, dodaje Marinković Stanković.

Naoružani do zuba

U međuvremenu je objavljen i podatak, koji je navela organizacija WPR, po kojem su Srbija i Crna Gora u samom evropskom vrhu po broju komada prijavljenog oružja, dok je Bosna i Hercegovina u prvih 20 zemalja u svetu po broju oružja na 100 stanovnika. Iako precizni podaci ne postoje, većina stručnjaka smatra da se u Srbiji u rukama građana nalazi najmanje milion komada oružja, mada je izvesno da je ova cifra i daleko veća.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je, u obraćanju javnosti nakon masovnog ubistva u beogradskoj školi, najavio donošenje brojnih mera, poput provere svih dozvola za držanje oružja u Srbiji, te izmene Zakona o oružju.

Premijerka Ana Brnabić je istakla da „sistem nije zakazao u ovom slučaju“. „Kakve god mere da donesemo nadalje, i da su one već bile na snazi, mislim da ne bi sprečile ono što se dogodilo“, navela je.

Dok i dalje nisu poznati mnogi detalji tragedije u beogradskoj osnovnoj školi, dogodilo se novo masovno ubistvo. Nedaleko Mladenovca, iz automobila u pokretu, 21-godišnjak je ubio osmoro, a ranio 13-ero ljudi. Pucao je iz automatske puške. Ministar unutrašnjih poslova Bratislav Gašić ocenio je to masovno ubistvo kao „teroristički čin“.