Izmišljeni praznik za potrebe ”srpskog sveta”

Piše: Nenad Kulačin (balkans.aljazeera.net)

Jeftino prikupljanje patriotskih poena je svojstveno aktuelnim vlastima u Srbiji istovetno kao i onoj iz ‘90-ih godina. Bez obzira na mnogo manji intenzitet od onoga kako je moglo biti, Srbija je pre neki dan obeležila još jedan Dan srpskoj jedinstva, slobode i nacionalne zastave, praznik koji je ustanovljen kao rezultat dogovora Srbije i [bosanskohercegovačkog entiteta] Republike Srpske 2020. godine.

Za dan praznovanja je izabran 15. septembar, jer je tog dana 1918. godine probijen Solunski front. Zanimljivo je da ovaj praznik nije zaveden u Zakonu o državnim praznicima Republike Srbije. Nikada nije bio ni predmet rasprava u Skupštini Srbije koja donosi zakone. Bio je to dan kada su mnogi gradovi Srbije bili okićeni srpskim zastavama, ali na žalost mnogih građana Srbije, bio je to radni dan.

Ako ćemo najiskrenije, to je u stvari jedna od stavki u agendi ideologije “srpskog sveta” koju je javnosti obnarodovao Aleksandar Vulin, jedan od najbližih saradnika predsednika Srbije. On je tom tom prilikom Aleksandra Vučića promovisao u predsednika svih Srba na svetu. Tako unapređenom predsedniku bio je potreban i praznik. Na kraju ga je i dobio.

Srbiji i Vučiću je, po svoj prilici, malo manifestacija koje se očigledno zloupotrebljavaju i to ne samo politički, već i za jeftino bildovanje nacionalizma. I bez obzira što Vučić tim prilikama itekako vodi računa o svakoj izgovorenoj reči, njegovi gosti iskoriste svaku pruženu šansu da te događaje dodatno začine onim najprimitivnijim izlivima kvazi-patriotizma.

Sanjanje snova iz prošlosti

Nije ništa strašno imati ovakve praznike. Jedan od najvećih i najznačajnijih praznika u Albaniji, koji se slavi svuda gde Albanci žive, jeste Dan zastave. Problem je kada se to radi nametnuto, zato što tako nešto ima neko drugi – i kada se zloupotrebljava. Zdravo je voleti svoju zemlju, narod, zastavu, ali je još zdravije poštovati pravo na tu ljubav i drugima, kao i poštovati te druge. U Srbiji to ide malo teže.

A, teško ide zato što su mnogi, pobedom novoradikala, počeli da sanjaju snove iz prošlosti, a veći deo njih i da ih živi. Te čuvene devedesete se predstavljaju kao deo junačke borbe srpskog naroda za opstanak i sada se iznova taj narativ uvodi u društveni život. Ponovo je ugrožen srpski narod i traži se njegovo spasenje.

Kada je reč o ugroženosti srpskog naroda, ta teza je donekle tačna. U stvari, surovo je tačna. Nikada opstanak srpskog naroda nije bio upitniji nego danas i to samo zbog dejstva i činjenja aktuelne vlasti. Nisu Srbi ugroženi od tradicionalnih “neprijatelja” iz okruženja. Na atak njegovog opstanka nasrnule su naprednjačke horde za koje ne postoji nemoguća misija. Dovoljno je pogledati samo podatak koliko je građana živelo u Srbiji kada su novoradikali došli na vlast 2012. godine, a koliko danas. Razlika iznosi gotovo milion ljudi.

Svako ko želi da uči, studira, završi škole, i časno i pošteno radi ono zašta se obučavao, mora sreću da potraži van granica Srbije. U Srbiji nezvanično postoji ausvajs za posao, a to je partijska knjižica Srpske napredne stranke. Iako se o tome malo govori, ali sve je veći pritisak i atak na privatan biznis da se zapošljavaju stranački aktivisti i van državnog sektora. Na sreću, ili nesreću, u Srbiji postoje ljudi koji ne žele da sebe iznevere posedovanjem tog ausvajsa. Kako je njima i njihovim porodicama, to samo oni znaju. Novoradikali trljaju ruke, jer glasački potencijal druge strane je svake godine slabiji zbog tog odliva radno sposobnih ljudi u inostranstvo.

Politički, srpski narod je razvaljen. Ne samo da je dugogodišnjim razaranjem političkog sistema u zemlji, ubijena želja i volja da se pojedinac bavi politikom, već je svako ko drugačije misli proglašen za izdajicu srpskog naroda, stranog plaćenika, NATO lokatora, kriminalca, lopova, narkomana…

’Srpski svet’ platforma za ’veliku Srbiju’

Tako se, uostalom, pravi više prostora pod tom zastavom čiji je praznik nedavno obeležen. Koliko je sve to besmisleno dovoljno govori i činjenica da i dan danas postoje Srbi koji nikako da pogode redosled boja na toj zastavi iz prvog pokušaja. Nekako više naginju ka onom redosledu sa ruske zastave. Svi oni su, međutim, dobrodošli pod taj barjak “srpskog sveta”. Za njih će uvek biti mesta, kao i za pokajnike.

Taj “srpski svet” je uvijena platforma one “velike Srbije” o kojoj Vučić, kako kaže, nikada nije govorio, sem u nekoliko prilika koji su nekako ostali zabeleženi u video formatu. Ta ideja o tome da svi Srbi treba da budu mobilisani i skoncentrisani oko jednog čoveka je jeziva za 21. vek i slabo se gde primila sem u Rusiji, Belorusiji, Kini, i eto – Srbiji.

Da apsurd bude još veći, najteže je srpskom narodu koji mora da se izbori sa svim tim avetima prošlosti koji su danas otelotvoreni u Vučiću, Vulinu i mnogim drugim likovima kojima su devedesete godine ideološka i moralna vertikala ponašanja. To je borba koju srpski narod mora da bije. Ukoliko jednom bude uspeo, oporavak će biti izuzetno dug i bolan. A, ako se to ne bude desilo, biće to katastrofa i poraz celog modernog sveta.