Milatovićeva „rehabilitacija“ Đukanovića

Piše: Vlatko Sekulović

Primenjujući logiku „željenih protivnika“, „simptomatskih i asimptomatskih nacionalizama“, srpskih nacionalista i njima sklonih pojedinih „građanista“, sadašnji crnogorski predsednik Jakov Milatović ubrzano priprema teren za buduću predsedničku kandidaturu i povratak Mila Đukanovića, podgrevajući istovremeno i predsedničke ambicije Andrije Mandića. Argumenti za takvu tvrdnju su sledeći.

Prvo, osnovna simbioza, prema gore pomenutoj logici, jeste da su DPS i DF dugo godina vladali crnogorskom društvenom scenom, monopolizujući svako svoj alternativni politički projekat, srpski nacionalistički i evropski, iliti suverenistički.

Shodno tome insistiranje na uključenju noveliranog, ogoljenog DF u vidu ZBCG-a u novu Vladu znači ponovno uspostavljanje navedene simbioze. Jačanjem društvene uloge DF-a jača samim tim i DPS, te rastu šanse Đukanovića da se vrati u aktivan politički život, a Mandića navodi da se ozbiljno priprema za novu kandidaturu 2028. godine.

Drugo, Milatović je svojim izlaganjem u nedavnom intervjuu jasno iskazao da odustaje od departizacije najviše političke funkcije, na koju je pozivao Đukanovića.

Dakle, oslobađa Đukanovića od odgovornosti što je istovremeno obavljao i partijsku i državnu funkciju. Ovaj stav svakako ide u prilog „rehabilitacije“ Đukanovića, jer nije radio ništa drugo u svojoj političkoj praksi što ne radi i Milatović.

Zanimljivo je da je ta praksa manje svojstvena političkom životu u Srbiji, imajući u vidu da su od pet predsednika od uvođenja višestranačja, dva predsednika republike, Milutinović i Nikolić, dali ostavke na funkcije u svojim partijama, dok to nisu učinili Milošević, Tadić i Vučić.

Treće, Milatović, nakon samo stotinak dana obavljanja funkcije predsednika države, sa 36 godina života i nepune tri godine aktivnog bavljenja politikom, već izjavljuje da se umorio od učešća u političkom životu, usled „nesloge“ među političkim akterima.

Spram njega veterani crnogorske političke scene, Mandić, sa 58 godina, ili Đukanović, sa 61 godinom života i višedecenijskim političkim stažom, izgledaju, doduše sa različitim vrednostima i politikama, kao poletni, stameni i nepokolebljivi akteri društvenog života.

Četvrto, Milatović je vrlo nejasan u svojoj tezi o inkluzivnosti političkih aktera. Naime u jednoj rečenici navodi da je za uključenje svih političkih aktera i manjinskih partija, a u drugoj posebno apostrofira DF, odnosno ZBCG. Imajući u vidu odijum srpski nacionalista koji bi sručio na sebe da direktno apostrofira DPS, SD ili LP, Milatović žonglira sa inkluzivnošću.

Stiče se utisak da bi kao čovek kompromisa, a ne konfrontacije, najviše voleo da se svi slože oko osnovna tri prioriteta, te da se formira jedna „super grosse kolition“. U okvirima npr. Nemačke to bi značilo od „Der Linke“ do AFD-a, ili u Italiji od Fratelli d’Italia do Liberi e Uguali – Italijanska levica, ili u Španiji od Voxa do katalanskih nacionalista.

U crnogorskom slučaju, od DF-a do DPS-a. Osnovna ideja je legitimna, suprotstavljanje ostrakizmu kao neprihvatljivoj političkoj teoriji, a još više praksi, te prihvatanje različitosti u jedinstvu, osim onih koji su pretnja za demokratiju i ljudska prava. Ipak, insistiranje na panpartijskom jedinstvu, najviše opet pogoduje simbiozi DPS-DF kao glavnim organizaciono definisanim političkim polovima.

Peto, Milatović sa osnovnim konstituentima njegove političke platforme, na kojoj je izabran za predsednika države, prema sopstvenom priznanju, slabo komunicira.

Pre svega, ako je njegova uloga više protokolarnog tipa kao garanta društvenog uređenja, on i ne treba previše da komunicira, imajući u vidu da Crna Gora prema svom ustavno-pravnom poretku nije predsednička, već parlamentarna republika.

Štajnmajer ili Matarela isto tako „slabo“ komuniciraju sa političkim partijama, držeći se super partes, i svoju ulogu šefa države shvataju pre svega kao izraz jedinstva oko vrednosti definisanih najvišim pravnim aktom.

Podležući pritisku DF-a koji od njega zahteva aktivniju ulogu, ovi guraju Milatovića da podstiče navedenu simbiozu sa DPS-om i Đukanovićem. Naime, „jača“ funkcija predsednika Milatovića, oslobađa odgovornosti Đukanovića za „jače“ obavljanje predsedničke funkcije za šta su ga pomenuti srpski nacionalisti i pojedini „građanisti“ optuživali, čime ga politički dodatno „rehabilituju“.

Šesto, Milatović svojim nameravanim uplivom u sastavljanje crnogorske izvršne vlasti, izražava potcenjivački odnos prema političkim partijama, članstvu i aktivistima, optužujući ih, kako je naveo, za „nepristojno političko potkusurivanje resorima“.

Istovremeno Milatović često ističući svoje „ja“ uznosi sebe iznad te „političke trgovine“, zaboravljajući da je više spletom okolnosti, no svojim ličnim kvalitetima, koji su nesporni, dobio priliku da se kandiduje i potom bude izabran za predsednika.

Milatović pozivanjem na građane iskazuje istovremeno otklon od etnocentričkog „naroda“, ali pokušava da napravi direktan, superlativiziran afektivni odnos između svog „ja“ i građana.

Izazivanje emocija kod birača, nauštrb racionalnog, saznajnog u političkom opredeljivanju opet ne igra u prilog partijama koje svoje delovanje zasnivaju pre svega na interesu (veće penzije, plate, rast ekonomije, itd.), već onima kojima su afektivna identitetska pitanja daleko bitnija komponenta političkog delovanja, tj. opet DF-u i DPS-u.

U tom kontekstu njihova simbioza je zasnovana i na onome što je nobelovac Kahneman definisao kao „fast thinking“, brzo, emotivno i instinktivno (stereotipizirano) razmišljanje, nasuprot sporijem, promišljenom i logičnom.

Zaključak se sam nameće, usled neminovne stagnacije izlaznosti birača, ”umora”, najviše šanse na sledećim izborima imaće one političke opcije koje će uspeti da sačuvaju svoje ideološko i akciono jedinstvo, u čemu će opet biti izražen dualizam kognitivno/afektivno, interesno/identitetsko, sporo/brzo razmišljanje.

U tom smislu, Milatović, verovatno nehotice, stvara uslove da se 2028. godine ponovi istovetan prvi krug predsedničkih izbora iz 2023. godine, sa verovatno manjim šansama da ponovi svoj uspeh.

Treba imati u vidu i da će obojica glavnih konkurenata, Mandić i Đukanović, tada biti u svojim šezdesetim godinama, tj. „mladići“ u poređenju sa glavnim konkurentima na američkoj političkoj sceni, Trampa (77) i Bajdena (80).

Naravno, iz gore navedenog moguć je i potpuno drugačiji, kalkulantski, zaključak. Upravo u cilju obezbeđivanja buduće podrške ogoljenog DF-a 2028. godine, Milatović intenzivno gura Mandića u crnogorsku vladu.

Ipak, shodno logici simbioze, na kojoj insistiraju glavni sponzori Milatovićeve pobede na predsedničkim izborima u Crnoj Gori, a navedeni na početku ovog teksta, neminovno se stvaraju uslovi i za povratak Đukanovića u političku arenu. Istovremeno iskrenost Mandića u toj podršci Milatoviću je veoma upitna.

Mandić mora biti da je duboko frustriran razvojem događaja u Crnoj Gori od „istorijskog“ 30. avgusta. Niti je „sakralizovan“ potpisivanjem Temeljnog ugovora, koji mu je oteo Abazović, niti je bio predsednik „revolucionarne“ vlade već, iz njegove vizure, tamo neki sujeverni anonimus i profesor mašinstva.

Vrhunac razočarenja je Mandić verovatno doživeo kada je „omladinac“, njemu, prekaljenom političkom vuku, koji je bio spreman svašta da izdrži za „srpsku stvar“, od vojevanja u VII bataljonu VJ devedesetih godina prošlog veka do „torture“ sudskog procesa u XXI veku, „oteo“ mesto šefa države na koje, u izvesnom smislu, s pravom pretenduje.