Srbin i besmrtnost

Piše: Vlatko Sekulović

Naslovi u srpskim medijima zahtevaju podrobniju analizu sa stanovišta masovne psihologije ili bolje rečeno socijalne psihologije, u okviru shvatanja da su psihološke tendencije na kolektivnom nivou u fokusu političkih nauka. U konkretnom slučaju srpskog društva, poslednjih decenija uticaj masovnih medija na javno mnenje prevazilazi okvire demokratski uređenog pluralističkog javnog informisanja. Radi se pre svega o propagandnom delovanju, namernom i sistematskom delovanju u korist određene ideologije, nametanjem određenog značenja i značaja kulturnog konstrukta nacije.

U ovoj analizi pokušaćemo da razumemo određene emocije i psihološke mehanizme kao osnove uticaja tabloidnog novinarstva na uverenja, mišljenja i stavove koji su u pozadini, kako navodi Gistav Le Bon, političkih pojava. Emocionalna matrica ideja je osnov svake ideologije koja podrazumeva formiranje određene stavovsko-vrednosne orijentacije u cilju ostvarivanja ili održavanja dominantnog uticaja, ako ne i hegemonog, u određenom društvu, a posledično i dominacije određene politike i političkih snaga.

Analizu emocionalne matrice, osnovnih emocija, navedenih naslova zasnovaćemo na dva konstrukta koji se intenzivno koriste u nekoliko proteklih dana: „Srbin“ i „besmrtnost“. Veliki sportski uspesi jednog tenisera, Novaka Đokovića, i košarkaša, Nikole Jokića, su interpretirani sledećim naslovima: „Bitka za besmrtnost jednog Srbina“ ili „Srbin je osvojio NBA titulu i ušao u besmrtnost“, itd.. Istovremeno naslovi u svetskim medijima definisali su ove uspehe korišćenjem ličnih imena ove dvojice sportista, mahom bez odrednice njihove nacionalne pripadnosti i korišćenjem racionalnijeg konstrukta „istorije“, npr.: „Jokić makes unprecedended NBA history“ (Sports Illustrated) ili „Djoković sempre piu’ nella storia“. (La Repubblica). Da li se radi o slučajnom izboru reči, „umetničkoj slobodi“ novinara ili pak o nečem drugom?

Prostom opservacijom možemo utvrditi da mediji koji insistiraju na „nacionalnom“ pogledu na svet (Informer, Pink, Večernje novosti, Blic, itd.) koriste prevashodno navedene pojmove „Srbin“ i „besmrtnost“ u definisanju postignutih uspeha navedenih sportista. Egzistencijalistička psihologija, oslanjajući se na Oto Ranka i Ernesta Bekera, u svom fokusu upravo ima „besmrtnost“ i ističe da je svaka ideologija „ideologija besmrtnosti“, odnosno smisleno poricanje smrtnosti. Ideologija je, prema ovom shvatanju, funkcija društva, sistem stavova i vrednosti koji imaju svoju svrhu u objašnjavanju čoveka i njegovog okruženja, dajući smisao njegovom postojanju u smislenom univerzumu, uprkos svesti o neminovnoj konačnosti života, smrti, koja sama po sebi izaziva strah. Ideologija je, prema shvatanju egzistencijalista, mehanizam upravljanja strahom od smrti. U tom kontekstu prethodno navedeni naslovi su eksplicitno zasnovani na ideologiji besmrtnosti i mitovima herojske transcedentnosti, u kojoj je ključni konstrukt nacija i nacionalni identitet, te pripadajući „heroj“ koji pobeđuje smrt svojim uspehom. Značaj straha, posebno od besmislene smrti u emocionalnoj matrici ideja i društvenog ponašanja ljudskog bića, uočio je još Tukidid u svom delu „Peloponeski rat“, a prvi zabeleženi ep civilizacije, o Gilgamešu, upravo je zasnovan na egzistencijalističkog kontradiktornosti ljudskog postojanja, života u uslovima svesti o neminovnoj konačnosti usled proteka vremena. Nacija kojoj se pridaje transcedentnost, „nepobedivost“ u odnosu na smrt i njen heroj postaju jedno nudeći onima koji se sa tim jedinstvom identifikuju osećanje sigurnosti, umanjenje straha, ubeđenje da se postojanje, život, ne okončava smrću.

Davanjem prednosti nacionalnom određenju sportiste ili učesnika određenog događaja, nad ličnim imenom i prezimenom, pisci prethodno navedenih naslova indukuju identifikaciju čitalaca ili gledatelja sa sportistom, koja prevazilazi značaj sportskog događaja. Simbolička „besmrtnost“ Srbina sportiste, nudi se kao simbolička „besmrtnost“ gledaoca ili čitaoca  i instrument upravljanja strahom od smrti. Posebno je ovaj mehanizam efikasan ako se radi o slavnoj osobi, npr. pevaču, sportisti ili glumcu. Naime, sama slava ima transcedentnu moć u odnosu na smrt, jer „večno“ traje, tj. slavna osoba će biti simbolički „živa“ i nakon njenog fizičkog kraja, o njoj će se govoriti, pisati, postojaće u kolektivnom sećanju. Naslovima u kojima se spajaju nacionalno određenje i besmrtnost u konkretnom postignuću, sportskom uspehu, novinar daje osećaj besmrtnosti svakome kome je nacionalno određenje od značaja, istovremeno nametajući transcedentnost značaju nacionalne pripadnosti. Drugim rečima, svako ko je Srbin/Srpkinja pomalo je besmrtan kroz besmrtnost Srbina koji je osvojio Rolan Garos ili NBA šampionat, sublimirano u naslovu „Uh, što je ovih dana lepo biti Srbin – Ljudi, cela planeta nam zavidi!“. Istovremeno, postoji i interesni, lukrativni, deo ove manipulacije kroz povećanje prodatih tiraža i cena sekundi reklamnog vremena. Podstaći gledaoce da prate utakmice NBA u sred noći zahteva posebnu motivaciju. Utakmica prestaje da bude sportsko nadmetanje, već postaje pretvaranje smrtnika iz Sombora u planetarnog besmrtnika, Srbina, što svaki Srbin/Srpkinja ne smeju propustiti obezbeđujući tako šer, gledanost, programa povećavajući vrednost prodatih sekundi tokom predmetnog sportskog nadmetanja.

Uticaj u društvenoj svesti navedena dva pojma, na definisanje stavovsko-vrednosne orijentacije, dodatno se pojačava kontekstualizacijom u „in“ i „out“ grupe, „nas“ i „njih“, „Srbi“ i „ostatak sveta“. Tako se plasiraju naslovi poput: „Srbin ponizio ljigavog Britanca“, „Srbin svojom pojavom uništio sve taktičke zamisli jednog „genijalca“.“. Osnovna karakteristika ovog odnosa je superiornost, izabranost „nas“ i inferiornost i dehumanizacija „njih“. U konkretnim slučajevima se drugi ne opisuju samo kao inferiorni, već se prikazuju i kao pretnja koju treba odstraniti, „poniziti“ i „uništiti“. Imajući u vidu da je referentna grupa nacija, ovaj pogled na svet   možemo klasifikovati pod pojmom nacionalizam, ideologiji, kako navodi Harari, koja smrti i naciji dodeljuje suštinsku ulogu jer obećava simboličku besmrtnost u kolektivnom pamćenju onome ko živi kao deo nacije.

U sportskom kontekstu, ispisane reči na objektivu kamere „Kosovo je srce Srbije“ postaju izuzetno uticajna politička poruka i imaju za cilj da pojačaju emocionalni naboj u drugom kontekstu u kom nacionalistički mediji, takođe koriste prevashodno pojam „Srbi“ ili „Srbin“. U izveštajima o događajima iz regiona, u kontekstu „nas“ i „njih“, dominiraju naslovi zasnovani na istoj emocionalnoj matrici: „Srbin brutalno pretučen u Hrvatskoj“, ili „Srbin pretučen kod Gnjilana“. Međutim, kada je reč o izveštajima u vezi krivičnih dela počinjenih u okviru „in“ grupe, „nas“, „Srba“, dominiraju naslovi poput „Monstrum iz Novog Sada“, „Monstrum iz Ripnja“, „Monstrum iz Mladenovca“, a ne „srpski monstrum“ iz Novog Sada, Ripnja ili Mladenovca. Radi se o filigranskom delovanju nacionalističke ideologije koja štiti „svetost“, bezgrešnost i nepogrešivost grupe, tj. nacije. Sopstvena grupa se uvek prikazuje kao žrtva, čak i u kontekstu zločina u okviru grupe odbacivanjem zločinca kao „nenormalnog“, otpadnika iz grupe, oslobađajući grupu, naciju, i njene pripadnike bilo kakve odgovornosti za počinjen zločin, jer jednostavno oni su „izabrani“, božanski, „narod najstariji“ rečnikom opskurnog propagandiste Jovana Deretića, inače (da li slučajno?) jednog od autora koje reklamira Đoković.

Kako navodi izraelski politički naučnik, Uriel Abulof, značaj koji pojedinac/ka daje naciji i nacionalnoj pripadnosti, odnosno poistovećivanju sa uspesima pripadnika nacije, direktno zavisi od ličnog samopoštovanja i samovrednovanja. Što je osećaj sopstvenog značaja, samopoštovanja i samovrednovanja, niži, smisao i svrha života se doživljavaju manje značajnim, samim tim strah od smrti je jači, te je jača i potreba za umirenjem ove negativne emocije identifikacijom sa besmrtnom nacijom i njenim herojima. Ako osoba ne vidi smisao života, odnosno sklona je da misli da život nema šta vredno da ponudi, nagon za samoodržanjem se nalazi u stalnoj potrazi za smislom u uslovima neumitne fizičke konačnosti. Nacionalizam daje veoma zavodljivo rešenje: naciju kao objekt transferentnosti, izvor smisla, a poistovećivanje sa „večnom“, „besmrtnom“ nacijom i njenim herojima dobija na značaju kao način da simbolički „pobedimo“ fizičku konačnost, i postaje jedan od ključnih konstrukata, instrumenata, u mehanizmu upravljanja (odbrane) strahom od smrti u cilju njegovog umanjivanja. Nacionalizam kao ideologija je upravo zasnovan na ova dva ključna kulturna konstrukta i njihovoj simbiozi „naciji“ i „smrti“, odnosno simboličkoj besmrtnosti. Nacionalizam osmišljava smrt i u tom smislu predstavlja „političku religiju“. Nacionalizam nije ideologija ljubavi prema sopstvenoj grupi, jer je u njenom korenu strah od smrti pojačan samim postojanjem „drugih“. Nacionalizam zahteva monolitnost u stavovima i vrednostima pripadnika/ca nacije, jer je njegovo obećanje u suštini lažno i samim tim krhko. Grupe kao i pojedinci su smrtni, nisu besmrtni. Istorija je puna naroda koji su nestali, ne postoji nekakav „nacionalni duh“ koji je transcedentan u odnosu na čoveka. Upravo usled te krhkosti, monolitnost nacionalizma izaziva izuzetno agresivne i brutalne reakcije protiv bilo koga kritikuje ili osporava „besmrtnost“ i pseudoreligioznu „izabranost“ nacije i njenih heroja. Jedan srpski novinar je vrlo jasno opisao ovaj odnos, u slučaju pojedinih britanskih medija koji ne prihvataju ovaj koncept: „Ovaj tekst nije ogledalo činjenice da mi Srbi ne damo na Novaka kao da nam je rod rođeni (pitajte svaku majku u Srbiji, bar polovina voli Đokovića kao da su ga one rodile), već kao komentar na, sada već nažalost tradicionalne napade britanskih medija na račun najboljeg tenisera u istoriji“.  Mentalitet nacionalnog opsadnog stanja, rodovskog straha i agresivnosti, koji generišu i održavaju nacionalisti paranoično zahteva jednoglasje, „sabornost“, i jasno  je iskazan u naslovima koji manipulišu istorijskim sportskim uspesima Đokovića poput: „Đokovićevu karijeru obeležila je želja da pokaže svetu šta jedan Srbin može, da ide protiv svih.“.

Simbioza smrti i nacije, njen društveni značaj izvora moći nacionalizma kao materijalne snage genijalno je opisana u jednoj epizodi serije „The Man in the High Castle“ Ridlija Skota. Politički poglavnik, kao pseudosveštenik, u sceni sahrane jednog nacističkog uglednika govori:  „Pod našim voljenim Vođom, smrt nije više samo predmet tuge. Nijedan čovek nije besmrtan i život pojedinca je neophodno konačan. Ali, ako je taj život življen za kolektiv, to malo seme postaje sam izvor naše kolektivne besmrtnosti. Zato smo se okupili danas da proslavimo zajedno, da proslavimo našu zajedničku svrhu. Smrt je jedno sa životom. Novi izvor će pobediti tamne noći zime. Krv palih i suze njihovih voljenih obogatiće sveto tlo Rajha sada i za svu večnost.“.