Petak, 24 Maja, 2024
Rubrika:

Odbrana smisla života

Dodatno je u Srbiji stanovništvo izloženo stalnoj etnocentrističkoj propagandi o sopstvenoj superiornosti žrtve u kombinaciji sa pretnjom od drugih, izraženoj u osnovnom nacionalističkom konstruktu ''naroda pod opsadom'' kao osnove legitimiteta vlasti. Teza o navodnoj ugroženosti od strane drugih naroda u funkciji je održavanja stanja stalne anksioznosti, svojevrsne kontinuirane retraumatizacije, te se čak i besmisleni zločin po šumadijskim selima kvalifikuje kao ''napad na naš narod''

Piše: Vlatko Sekulović (Autonomija.info)

Lični besmisao (personal meaningless), osećaj da život nema šta vredno da ponudi, parafrazirajući britanskog sociologa Entonija Gidensa, je osnovni psihički izazov svakog društva, a posebno je izražen u uslovima dubokih trauma.

Jedinstvena trauma dvostrukog masovnog ubistva ozbiljno je uzdrmala smisao života u Srbiji kako na kolektivnom, tako i na individualnom planu. Posebno ako se ima u vidu da je srpsko društvo već traumatizovano istorijskim nasleđem izgubljenih ratova tokom devedesetih godina prošlog veka, politički motivisanim ubistvima, društvenom i ekonomskom tranzicijom, nedefinisanošću ideje i fizičke osnove srpske države. Dodatno je u Srbiji stanovništvo izloženo stalnoj etnocentrističkoj propagandi o sopstvenoj superiornosti žrtve u kombinaciji sa pretnjom od drugih, izraženoj u osnovnom nacionalističkom konstruktu „naroda pod opsadom“ kao osnove legitimiteta vlasti. Teza o navodnoj ugroženosti od strane drugih naroda u funkciji je održavanja stanja stalne anksioznosti, svojevrsne kontinuirane retraumatizacije, te se čak i besmisleni zločin po šumadijskim selima kvalifikuje kao „napad na naš narod“. Uzdrman smisao života povratno izaziva doživljaj nemoći, nemogućnosti kontrole sopstvene budućnosti i upravljanja rizicima po naše bližnje i nas same. Posledično, nemoć pred besmislom zločina dodatno urušava međuljudsko poverenje u Srbiji, a samim tim autoritet normi i institucija.

U uslovima urušavanja političkog poretka državno rukovodstvo primenilo je mahom represivne mere socijalne zaštite, u skladu sa logikom sile, a na kritiku reaguje podsmehom i dehumanizacijom neistomišljenika. Transcedentnost emotivne hladnoće u srpskom društvu iskazana je i zajedničkom odlukom KK Partizan i Vlade da se u vreme šoka i žalosti ipak održi košarkaška utakmica visokog rizika sa hiljadama gledalaca. Svrha navedene utakmice, na stranu finansijski momenat, je definisana istim sociopsihološkim mehanizmima zbog kojih se u Srbiji, u poslednjih deset godina, učestalo izvode liturgijski oblici oživljavanja trauma iz istorijskog nasleđa (Oluja, Jasenovac, NATO bombardovanje). Induciranje patnje i bola, negativnih emocija, ne samo što ne dozvoljava odvezivanje od traumatskih iskustava, već upravo suprotno održavanje emocionalne matrice u kojoj dominira strah, a koja će održavati percepciju pretnje od drugih. U takvom odnosu se aktuelna vlast sekuritizuje, tj. postaje predmet zaštite i njena sudbina se vezuje za sudbinu naroda i države. Drugim rečima smena vlasti postaje neprihvatljiv rizik sa stanovišta nacionalne bezbednosti.

Neposredno nakon odigrane utakmice, „đavo“ je došao po svoje na drugoj strani, u Šumadiji. Zločinac je ubio osmoro ljudi, uključujući i jednog mladog policajca koji nije bio na dužnosti. Ministar unutrašnjih poslova, Gašić, je delo definisao kao čin terorizma. Pretpostavimo da je ministar nadležan za umanjenje straha u stanovništvu (održavanje javnog reda i mira) u pravu. Krivični zakonik Republike Srbije utvrđuje biće ovog krivičnog dela u članu 391. i u obliku koji zahteva isključivo nameru zastrašivanja stanovništva, dakle sam ideološki i politički motiv je sadržan u izazivanju straha, izvršava se i radnjom napada na život, a posebna otežavajuća okolnost je smrt više lica. Ako je zastrašivanje samo po sebi definisano kao društveno opasno, onda je nužno dovesti u vezu ovo delo sa članom 391a Krivičnog zakonika, javno podsticanje na izvršenje terorističkog dela: ko javno iznosi ili pronosi ideje kojima se neposredno ili posredno podstiče na vršenje krivičnog dela iz člana 391. ovog zakonika, kazniće se zatvorom od jedne do deset godina. Drugim rečima, ako je delo sadržano u nameri izazivanja straha, onda je odgovoran i onaj koji javno, neposredno ili posredno, podstiče izazivanje straha kod stanovništva. Srpsko društvo je „nezdravo“ upravo iz razloga stalnog izazivanja straha u čemu učestvuju i sveštenici koji žene dehumanizuju kao „jadnice i zlobnice“. Navijačke pouke onih u čijem miljeu su ljudi pretvarani u ćevape, „udaljavanje od tradicije, vere i porodice, uvek ostavlja tragične posledice“ preteće odzvanjaju u crkvenoj poruci „neće vam biti dobro“ i mogu se kvalifikovati kao radnje podsticanja ili zastrašivanja stanovništva. Održavanje mentaliteta opsadnog stanja, kojim dominira strah po sebe, porodicu i društvo, može poprimiti i karakter psihološkog rata koji vode oni koji upravljaju (vlasti) protiv onih kojima se upravlja (birača), a radi sticanja i opstanka na vlasti.

Egzistencijalistička kontradiktornost, život u uslovima konačnosti, ogoljena nasilnom smrću dece, stavlja srpsko društvo pred izbor: ili će nastaviti da tone u samodestruktivnoj spirali trauma do potpune dezintegracije svakog društvenog sistema sigurnosti (pravosudnog, zdravstvenog, ekonomskog, bezbednosnog, penzionog, obrazovnog) ili će naći snage da uspostavi minimalni konsenzus oko smislene budućnosti i funkcija sistema. Nema sumnje da srpski nacionalisti u svom „kriznom menadžmentu“ razmišljaju i o izazivanju novih trauma kojima će indukovati negativne emocije i „spinovati“ pažnju javnosti ka „ugroženosti naroda“, posebno na Kosovu. Uostalom to su stalno i radili tokom devedesetih godina prošlog veka, kao u slučaju ubistva šestoro mladića u Peći 1998. godine. Rizik takve destruktivne eskalacije je u tome što neće izazvati efekat homogenizacije stanovništva, jer ga ne može biti na novostečenom besmislu nacionalističkih parola, već će zaoštriti unutar društvene protivrečnosti i dodatno ubrzati imploziju srpskog društva čije posledice neće mimoići ni srpske nacionaliste. Rizik nestanka srpskog društva, kako su to pretili srpski nacionalisti „svođenje Srbije na beogradski pašaluk“, je realan i to ne u „junačkom“ pseudokosovskom sukobu sa drugim narodima, tj. „dušmanima“. Nestanak Srbije i srpskog naroda biće u uslovima ubrzane depopulacije, sloma socijalnog sistema, eksplozije nasilja i zločina, praćenog „muzikoterapijom“ i ostalim vradžbinama sledbenika i poštovalaca ratnih zločinaca poput Radovana Karadžića, tj. „dr. Dabića“.

Odbrana od takvog scenarija je i u činu suvereniteta, koji je na raspolaganju svakoj građanki i građanu, stavu koji mogu izraziti protestima ili na izborima. Strah za najbliže motivisao je i motivisaće ljude u Srbiji da javno protestuju. Javna okupljanja u Beogradu i drugim gradovima kojima svedočimo nisu samo izraz građanskog nezadovoljstva, već pre svega odbrana smisla života, svrhe postojanja, hrabrost da se suočimo sa našim strahovima i traumama i potreba da ih zajednički prevaziđemo. U takvoj situaciji prevremeni izbori su nužni, ne samo kao čin koji u demokratskim društvima predstavlja akt od ključnog značaja u političkom upravljanju, već pre svega kao terapeutski čin ponovnog uspostavljanja kontrole, pokušaj da stabilizujemo smisao postojanja društva u kom živimo i nas samih u tom društvu. Međutim, ako se izbori budu održali u atmosferi tabloidnog gaženja ljudskog dostojanstva i dehumanizacije, koji nagriza kamen temeljac svakog društva, poverenje, njihov potencijalni „lekoviti“ efekat po urušeno zdravlje srpskog društva će sigurno izostati.

Najnovije

Najčitanije

Povezano

Komentari

Subscribe
Notify of

3 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
Pregedaj sve
Mark
25.05.2023-09:52 09:52

Sekulovic, zlatna ruka I pamet u glavu. Respekt za vas.
Ovaki ljudi treba u
regionu da su na vlast ….
Ne ljudi is lose porodice.

Merlin
26.05.2023-07:54 07:54
Reply to  Mark

Ahahha, takvi stručnjaci ne mogu dobiti ni 0,1% na izborima… :)

dragan
25.05.2023-14:29 14:29

Svaka cast Gospodine! Respekt!