Piše: Vlatko Sekulović
Diskusija o „pozitivnom“ i „negativnom“ nacionalizmu
Shvatanja sam da je nesporno da se sve aktuelne velikodržavne ideologije u regionu mogu svrstati u nacionalizam. Međutim, u svetlu agresije Rusije na Ukrajinu diskusija o nacionalizmu tiče se ne samo regiona, već Evrope i čitavog sveta.
Tom Nairn je uporedio nacionalizam sa antičkim bogom Janusom, opisujući pozitivne i negativne strane ove ideologije. Priroda nacionalizma nije lako odrediva i zbunjujuća je, te Dušan Kecmanović navodi da je teško naći dva autora koji definišu nacionalizam na isti način, ali ga mahom kategorišu ambivalentno: civilni i etnički nacionalizam, originalni i derivativni, političko racionalni i kulturno mistični, otvoreni i zatvoreni, uređujući i destruktvini, liberalni i neliberalni, socijalno inkluzivni i etničko ekskluzivni itd.
U cilju doprinosa definisanju konkretnog političkog delovanja u regionu, izvršiću kratku etimološku (poreklu) i semantičku (značenju) analizu ovog pojma, sa krajnjom posledicom aksiološkog (vrednosnog) određivanja prema nacionalizmu.
Etimološki nacionalizam derivira iz pojma „natio“ i daleko je mlađi od ovog koji je nastao u vreme antičkog Rima i čija primena se može pratiti u kontinuitetu od tog perioda pa sve modernog doba.
E. Smit smešta nastanak pojma nacionalizam pred kraj XVIII i početak XIX veka i kao njegove tvorce ističe dva mislioca:
– Johan Gotfried Herder je definisao nacionalizam kao „osećanje privrženosti sopstvenoj naciji praćeno predrasudama prema drugim nacijama“, rodjen 1744.
– Augustin Barruel je definisao nacionalizam kao deo antidruštvene zavere, „ljubav prema određenoj naciji umesto generalne ljubavi“, rođen 1741.
Međutim nacionalizam se kao pojam prvi put koristi pedesetak godina ranije u zbirci predavanja Opuscola Oratoria, nemačkog profesora prava i istoričara Johana Petera Von Ludviga, savetnika Fridriha I , u delu pod nazivom Izlaganje o nacionalizmu iz 1721, odnosno 1717. godine, u kom navodi:
„et inauditam hydram et monstrum horrendum produxerit, barbaro et fatali nationalismi nomine auditum…. ut uirus fuum in omnes spargere posset“
„neviđena hidra i užasno čudovište je proizvedeno, osuđeno na varvarsko i fatalno ime nacionalizma … koje je svoj bes proširilo u mnogima“ .
Dakle, ova društvena pojava izazivala je pažnju i osudu učenih ljudi pre industrijalizacije i velikih revolucija s kraja XVIII veka, čak i kod Herdera, kojeg poput Kanta (rođen 1724. godine) okrivljuju da je jedan od „rodonačelnika“ nacionalizma, posebno onog „romantičarskog“, „idealističkog“, „nemačkog“.
Semantičko određenje nacionalizma je: stanje svesti, politički i društveni pokret, ideologija, period u istoriji.
Stanje svesti – prema već pomenutom Tomu Nernu nacionalizam je kolektivna neuroza, Gistav Gilbert ga definiše kao kulturnu paranoju, Ernest Gelner kao bes. Shvatanja sam da je ovo stanje svesti zasnovano na operativnom pojmu nacije prema kom se određujemo dajući mu određeni značaj, međutim taj značaj se može stepenovati u zavisnosti od stanja svesti koje Deker i Malova stepenuju na sledeći način: nacionalna identifikacija, nacionalna vezanost, nacionalni ponos, nacionalna superiornost, nacionalizam kao najviši stepen značaja koji se predaje pojmu nacija. Nacionalizam se definiše i kao politički i društveni, kulturni pokret koji vodi ka formiranju nacija. Svakako ovom akcionom shvatanju prethodi nacionalizam kao ideologija, te Abulof Uriel smatra da je sadržina nacionalizma kao ideologije toliko različita u zavisnosti od specifičnih društvenih okolnosti u kojima deluje, da zaključuje da je „ona ono što ljudi naprave od nje“. Benedikt Anderson ističe da je nacionalizam ideologija koju karakteriše intelektualno siromaštvo i nedostatak velikih mislilaca.
Nacionalizam se koristi i za identifikaciju nekog perioda u istoriji, najčešće XIX vek, kao vek stvaranja nacija. Međutim, Benedeto Kroće navodi da XIX vek nije bio vek nacionalizma već liberalizma jer je njegova osnovna odlika oslobođenje od dve apsolutne vlasti: feudalne i crkvene.
Antikolonijalistički pokret druge polovine XX veka se takođe smatra nacionalističkim periodom, međutim u realnosti to su pre svega bili socijalistički-liberalni pokreti, nigde nije dolazilo do stvaranja novih „nacija“, već su postojeći administrativne jedinice uzimane kao date realnosti, „horizonti spremnika moći“, u okviru kojih dolazi do oslobođenja od kolonijalne vlasti i eksploatacionog odnosa između metropole i kolonije.
Vrednosno određenje prema nacionalizmu predlažem da se ustanovi na njegovoj definiciji iz XX veka koje su dali sami nacionalisti.
„Mi smo nacionalisti zato što vidimo naciju kao jedini način da se objedine sve snage nacije radi očuvanja i poboljšanja našeg postojanja i uslova pod kojim živimo.“ – Gebels 1929. godine
„Mi nismo imali ideologiju, nacionalizam nam ju je dao“ – Musolini, nakon ujedinjenja njegove Fašističke nacionalne partije sa Italijanskim nacionalističkim udruženjem 1923. godine.
„Protiv koje rase Nacional Socijalistička rasa se mora boriti? Jevreja. Zašto? Cilj Jevrejina je da on postane vladar čovečanstva. Gde god on dođe uništava dela kulture. On nije kreativan duh, već destruktivan duh“ – Nacionalsocijalistički katekizam za škole, 1934. godina.
Shvatanja sam da nacija nije pojam kojim operiše isključivo nacionalizam, ali nacionalizam nad identitetom nacije/grupe (kulturne zajednice) pokušava da uspostavi monopol, utvrđujući njegovo značenje i značaj. Tako određeno značenje i značaj nacionalisti potom sekuritizuju, odnosno postaju predmet sfere sigurnosti (bezbednosti). Sekuritizacijom se legitimišu sve mere koje nacionalisti preduzimaju protiv prethodno socijalno konstruisanih pretnji po naciju, a pre svega dolazak i opstanak na vlasti nacionalista kao jedinih stvarnih zaštitnika tako definisanog identiteta grupe/nacije i njenih interesa. Primer primene mera radi ostvarenja sopstvenih političkih ciljeva po svaku cenu može se videti na primeru srpskog nacionaliste Slobodana Miloševića koji je 1989. godine napisao : Ono sto ne moze da se promeni institucionalno, a nužno je da se promeni, jer ljudima teško pada i dugo traje, mora da se promeni vaninstitucionalno”. Nedavni primer promene Zakona o predsedniku u Crnoj Gori je takođe svedočanstvo beskrupuloznosti kao odlike nacionalizma. Nacionalizam je materijalna snaga po sebi (koristeći reči Vilhelma Rajha) i potceniti njegovu ”magičnu moć”, bilo bi ponavljanje iste greške koju su počinili kako mislioci građanske ”buržoaske” ili socijalističke orijentacije koji nisu predvideli dolazak partije bez istorije, NSDAP koja je sa 800.000 glasova 1928. otišla na 17 miliona glasova 1933. godine.
Nacionalizam je ideologija u kojoj je ključna ideja nemogućnost života sa različitostima, o čemu svedoče i reči Dobrice Ćosića iz 1992. godine: „Srbi, Hrvati i Muslimani ne mogu da žive zajedno i treba da se podele kako bi živeli u miru.“. Na šta je odgovor dao Miladin Životić: ako zajednički život nije moguć onda ni sam život nije moguć“). U društvu u kom je nacionalizam ostvario hegemoniju ili ima dominantan uticaj ljudi mogu izgubiti život zbog različitosti parafrazirajući Ivera Nojmana.
Vraćajući se na Fon Ludviga i Herdera, pravo lice nacionalizma je čudovišno i sastavljeno od dve glave nacionalnom osećanju uz predrasude (negativno osećanje prema drugoj grupi) u kojoj je druga grupa/nacija (kulturna zajednica) definisana kao pretnja.
Shvatanja sam da su dovoljni navedeni citati Gebelsa, Musolinija i nacističkog udžbenika radi vrednosne osude i odbacivanja nacionalizma. U tom smislu predlažem da se u javnom diskursu izbegava terminološka konfuzija koja daje prostoru različitim interpretacijama nacionalizma poput: etnonacionalizam, kleronacionalizam, velikosrpski nacionalizam, ili banalne verzije tzv. „asimptomatskog nacionalizma“. Različite termine treba zadržati za akademske rasprave, kako jeistakao Volker Konor, koji je skovao pojam etnonacionalizma, navodeći da je nacionalizam za njega isto što i etnonacionalizam, ali radi akademske diskusije pravi ovu suptilnu razliku.
Efikasno suprotstavljanje nacionalizmu zahteva bezrezervnu moralnu osudu ove ideologije, ne dajući joj prostora da iz jedne posečene glave izrastu dve, da se krije iza prosvetiteljstva i antikolonijalnog pokreta, da otimajući pojam nacije koji u antropološkom smislu, ima isti značaj (funkciju i strukturu) kao rod, pleme ili narod, ovome pridaje značaj jedinog smisla života pojedinca. Drugim rečima, nacionalizam nije Janus, već Hidra kako je davno primetio nemački pravnik Fon Ludvig.
U cilju jasnog određivanja nacionalizma kao pretnje po mir i stabilnost u regionu, Evropi i svetu dovoljno je pogledati šta je izazvao i šta preti da izazove na prostoru SFRJ ili danas na prostoru bivšeg SSSR-a, kao i „izazove“ koje je prouzrokovao po demokratske poretke pojedinih zemalja usled njegove nedemokratske prirode. Osuda nacionalizma kod vodećih svetskih političkih lidera u svetu je nedvosmislena. Đorđo Matarela, italijanski predsednik, ističe „non più un nazionalismo che esaspera i contrasti: così nel dopoguerra è sorta l’Europa ‘unita nella diversita’“ (ne više nacionalizmu koji ističe kontraste: tako je nakon II Svetskog rata iznikla Evropa ujedinjena u različitostima). Džo Bajden, predsednik SAD, ističe „At the same time, in established democracies, including in my own country, we are seeing appeals to populism, nationalism, and xenophobia weaken democratic norms and institutions from within.“ (Istovremeno, u izgrađenim demokratijama, uključujući i moju zemlju, vidimo pozivanja na populizam, nacionalizam i ksenofobiju koji iznutra slabe demokratske norme i institucije“.
Shvatanja sam da se nacionalizam može savladati pod dva uslova. Prvi uslov je da je neophodno dati emotivnu (stanje svesti) dimenziju pogledu na svet koji slavi različitosti (bogatstvo u različitostima), a tu funkciju može ispuniti patriotizam. U tom smislu Emanuel Makron, francuski predsednik, ističe: Le patriotisme est l’exact contraire du nationalisme : le nationalisme en est la trahison. En disant « nos intérêts d’abord et qu’importent les autres ! », on gomme ce qu’une Nation a de plus précieux, ce qui la fait vivre : ses valeurs morales.“ (Patriotizam je suštinska suprotnost nacionalizmu: nacionalizam je izdaja. Govoreći „naši interesi pre svega i baš nas briga za druge!“ odbacujemo ono što jedna nacija ima kao najdragocenije, ono što je čini živom: njene moralne vrednosti. Guljelmo Ferero je napisao „nacionalizam je otrov koji uništava države“, razlikujući ga od patriotizma koji je značajno osećanje društvene solidarnosti. Prema Fereru tamo gde je snažan patriotizam, nacionalizam je slab i obrnuto. U slučaju Srbije ova tvrdnja postaje očigledna, srpski nacionalisti koketiraju sa patriotizmom, ali suštinski imaju negativan odnos prema današnjoj Srbiji, percipirajući je kao sakatu i nedopravljenu, sanjajući san o imaginarnoj Srbiji koju nazivaju „srpskim svetom“ ili Velikom Srbijom.
Drugi uslov je da se aktivnom kulturnom politikom suzbija osnovni mehanizam po osnovu kog deluje nacionalizam, a to je propagiranje predrasuda prema drugim nacijama (kultirnim zajednicama) kao pretnjama po određenu naciju. Nacionalisti igraju perfidnu igru vezivanjem nacionalnog osećanja sa navodnom pretnjom i time izazivaju strah te šire „bes hidre“ koji neminovno vodi ka međunacionalnim sukobima.
Vaclav Havel je nacionalizam nazvao demonom koji je spavao u tamnim ćoškovima i odjednom se probudio. Njegov moto, koji je preuzeo od Masarika věc česká věc lidská, je takođe antipod nacionalizmu i može biti primenjena i u našem regionu jer crnogorska/srpska/albanska stvar je iznad svega ljudska stvar. Patriotizam protiv nacionalizma na vrednosnoj ravni u konkretnoj praksi znači da se ne dozvoli nacionalistima, posebno srpskim, da otmu pravu prirodu Crne Gore, a to je zajedničkog, institucionalno uređenog doma slobodnih ljudi, slobodnih pre svega od straha od različitosti po osnovu ličnih svojstava poput pola, vere ili nacije.
Tekst je pisan kao predavanje za Cetinjski forum koji je organizovao Fakultet za crnogorski jezik i književnosti i Crnogorski PEN centar