Četvrtak, 18 Aprila, 2024
Rubrika:

Da li kandidat ’’Evrope sad’’ zaista dijeli evropske vrijednosti?

Radi se o legitimnom zahtevu utvrđenja  da li  predsednički kandidat čiji je slogan ’’Evropa sad’’,  deli istovetne mentalne i normativne konstrukte ličnog iskustva i znanja sa okruženjem u koje je crnogorsko društvo integrisano, NATO, ili želi da mu pripada, Evropska unija? Jasno je da sve zemlje članice NATO ili EU imaju izgrađen stav prema zločinu u Srebrenici, ne kao ''strašnom'' zločinu, već o genocidu

Za aktuelno.me

Piše: Vlatko Sekulović

Svaki kandidat na predsedničkim izborima u bilo kojoj državi nastaloj na prostoru bivše SFRJ svoj pogled na svet obavezno bi morao saopštiti odgovorom na jedno ključno pitanje: Priznajete li presude međunarodnih sudova kojima je utvrđeno da je u Srebrenici počinjen genocid nad Bošnjacima, da ili ne? Ovako formulisano pitanje daje kandidatu mogućnost da ne iznosi svoje mišljenje o tom zločinu, već da se saglasi ili ne sa pravnim stavom formiranom na osnovu dokaza i slobodnog sudijskog uverenja pravnih stručnjaka odabranih od strane Ujedinjenih nacija.

Vlatko Sekulović

Ovako formulisano pitanje implicira i odnos prema vladavini prava kao garanciji ljudskih prava i sloboda zasnovnih na jednakosti ljudi bez obzira na lično svojstvo, veru, naciju, rasu, itd. Pitanje može glasiti i: da li je u Srebrenici počinjen genocid 1995. godine nad Bošnjacima od strane srpskih nacionalista? Ili pak: Ko je počinio genocid nad Bošnjacima u BIH? Međutim, ovako formulisana pitanja bi bila previše izazovna. Javnosti je potrebno jasno pitanje i odgovor koji iskazuje odnos prema međunarodnom pravu koje je pružilo kakvu takvu pravdu porodicima žrtava. Saglasnost sa ovim stavom u vidu priznavanja je istovremeno i izbegavanje krivične odgovornosti prema krivičnim zakonima, te je kandidatu i u tom smislu olakšano, jer može, iz razloga političkog oportunizma, tvrditi da je dat pod prisilom usled mogućnosti gonjenja.

Priznanje predmetnih presuda znači iznad svega prihvatanje slobodnog sudskog uverenje koje je izraz određenog sistema vrednosti, svjetonazora, odnosno ideologije. Ideologije shvaćene kao skup odgovora na egzistencijalna pitanja, poput: Za šta živimo? Čemu ovaj život? Koja je naša uloga u beskonačnom svemiru? Zato je bitan odgovor na pitanje postavljeno na početku ovog teksta, on izražava saglasnost ili nesaglasnost sa pretpostavkama smisla i svrhe ljudskog života onako kako su zaštićene Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima i slobodama nakon II Svetskog rata.

Jakov Milatović i Joanikije Mićović

U konkretnoj situaciji crnogorskih predsedničkih izbora, pitanje sa početka ovog teksta nije vraćanje u prošlost, niti je izazivanje ’’veštačkih’’ podela, niti se radi o nekoj želji za ’’nabijanjem’’ krivice ili o potrebi, ponekad sadomazohističkoj, ponavljanja mantre o genocidu zarad olakšanja sopstvenog osećaja krivice. Radi se o legitimnom zahtevu utvrđenja  da li  predsednički kandidat čiji je slogan ’’Evropa sad’’,  deli istovetne mentalne i normativne konstrukte ličnog iskustva i znanja sa okruženjem u koje je crnogorsko društvo integrisano, NATO, ili želi da mu pripada, Evropska unija? Jasno je da sve zemlje članice NATO ili EU imaju izgrađen stav prema zločinu u Srebrenici, ne kao „strašnom“ zločinu, već o genocidu. U tom smislu nemoguća je egzistencija između dva različita sistema vrednosti po ovom pitanju u okviru istog nadnacionalnog uređenja smisla poput Evropske unije.

Postavljeno pitanje apsolvira i sva druga pitanja koja su ključna za učešće u zajedničkom projektu budućnosti sa Evropom, te se ne tiču prošlosti, već budućnosti. Istaći ćemo samo dva: odnos prema Hrvatskoj i Kosovu. Hoće li moći kandidat za predsednika da sarađuje sa predsednikom Hrvatske, Milanovićem? Milanović takođe iznosi stavove u vezi Srebrenice koji su na ivici prihvatljivog sa stanovišta međunarodnog prava. Međutim, za njega je nesporno da je Crna Gora učestvovala u oružanim sukobima 1991. godine na Dubrovačkom ratištu, a da je Oluja legitimna vojna operacija koja je dovela do reintegracije Krajine i mirne reintegracije Istočne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema u ustavnopravni poredak Hrvatske. Infrastrukturna integracija Crne Gore u mrežu magistralnih pravaca Evropske unije ide preko Hrvatske i Bosne i Hercegovine, te je njihova politička podrška neophodna za realizaciju ovog cilja. Drugo pitanje je Kosovo, za NATO je intervencija 1999. godine bila moralno opravdana i nužna, te je stekla univerzalni legitimitet i legalitet rezolucijom  1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Suprotstavljeno gledište ovom značilo bi značajnu, ako ne i suštinsku, različitost u shvatanju vrednosti i smisla sistema bezbednosti koji štiti sigurnost svih građana i građanki čije su države članice NATO-a.

Joanikije Mićović i Vladimir Leposavić: Negatori genocida

Pitanje s početka je legitimno pitanje odnosa prema traumi koja je, direktno ili indirektno, pogodila sve narode na ovom prostoru, a posebno Bošnjake. Srebrenica je paradigma zločina počinjenih nad svim žrtvama ’90tih godina prošlog veka, bez obzira na nacionalnost, i jasno je da odgovornost nije na Srbima, već na srpskim nacionalistima, sa imenom i prezimenom poput Radovana Karadžića i Ratka Mladića.

Slogan predsedničkog kandidata Milatovića, „Uspjećemo“, njegov prethodni politički angažman, radno iskustvo i biografija, ne daju dovoljno informacija o njegovom pogledu na svet. To što je, npr. vernik SPC ne znači da samim tim negira pravo na postojanje Crnogoraca ili Bošnjaka. Veliki komunisti, oficiri JNA, ili visoki funkcioneri Saveza komunista koji su se zaklinjali u bratstvo i jedinstvo, pretvorili su se u osuđene nacionalističke zločince poput Šljivančanina, Tolimira ili Jadranka Prlića. Kao što je bilo funkcionera i oficira JNA koji su svoje živote rizikovali braneći bratstvo i jedinstvo poput Bogića Bogićevića, Jovana Divjaka ili Svetozara Pudarića. Obećanja moraju biti potkrepljena delima i zasnovana na određenom pogledu na svet koji javnost, ne samo lokalna, već i regionalna ima pravo da ispituje kod javnih ličnosti, posebno onih koje se bave politikom. Razloga za oprez ima na pretek, posebno ako se ima u vidu da je svojevremeno Slobodan Milošević pobedio na izborima 1990. godine sa obećanjem o švedskom standardu („Švedska sad“), pa je poveo srpski i druge narode u tragedije za koje ove nije ni pitao, već su on i njegovi nacionalisti smatrali da tako mora da bude. Ovo je očigledno i na primeru Zorana Milanovića koji je postao i predsednik Hrvatske, na ideološkoj platformi koju su formirali njegovi prethodnici Stjepan Mesić i Ivo Josipović, pa se ispostavilo da se radi o populisti koji koketira sa nacionalističkim porivima. Da li treba drugom kandidatu za predsednika postaviti navedeno pitanje, svakako da treba, Đukanović je više puta o tome i govorio, ali nije zgoreg ponoviti.

Srebrenica je pitanje ontološke sigurnosti za Bošnjake i Albance, odnosno odgovor na ovo pitanje je garancija ne samo za njih već i za sve građanke i građane kako bi se proverilo da li kandidat prihvata ili ne evropski smisao života koji nije nacionalistički, već je nadnacionalni. Smisao života koji se ogleda u boljem kvalitetu života, u budućnosti za mlade u sigurnom okruženju, za mogućnost povratka mladih koji su otišli, ne može se ostvariti ako se ne poštuje pravo koje obavezuje više država i njihove državljanke i državljane poput međunarodnih presuda. Presude se ne svode samo na rešavanje trgovinskih ili ekonomskih sporova između država, zaštite prava konkurencije, slobodnog protoka robe i ljudi, borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije, već i na zaštitu osnovnih pretpostavki smislenog postojanja. Ljudsko dostojanstvo i jednakost u ljudskim pravima i slobodama bez obzira na versku ili nacionalnu pripadnost su osnov smislenog postojanja. Sloboda od straha od ponavljanja zločina poput srebreničkog, je pretpostavka planiranja budućnosti, u suprotnom ljudi će živeti i dalje u strahu, a gde je straha nema stvaralaštva kako navodi From. Sloboda od straha je ključna za preporod ekonomije, kako je to uočio Frenklin Delano Ruzvelt, jer ako je nema, onda nema ni nade, ni poverenja, nema ni biznisa, ni ekonomskog napretka, većih plata i penzija, održivog socijalnog sistema i čiste životne sredine. Sloboda od straha je suprotna „strašnoj slobodi od slobode“ kako je pisao Radomir Konstantinović, toj slobodi od odgovornosti za sopstvene izbore koja se pravda zaklinjanjem na veru ili naciju, te ljude druge vere ili nacije dehumanizuje kao „lažne ljude“ ili „volove“.

Pitanje o Srebrenici je pitanje o suštini, o tome kako vidimo svoje postojanje, naše dece i naših savremenica i savremenika. Društvena odgovornost nije retroaktivna, niko od nas nije odgovoran prema svojim precima, njima ne dugujemo opravdanje, oni nas ne mogu pozvati na odgovornost, ali naša deca i naši savremenici imaju pravo da od nas traže odgovornost. Čitavo čovečanstvo je srebrenička žrtva, zato je sud savremenika izabranih od strane Ujedinjenih nacija i sudio za ovaj zločin, utvrdio njegovu pravnu prirodu i osudio odgovorna lica. Zato nije stvar prošlosti postaviti pitanje s početka ovog teksta, jer odgovor na ovo pitanje je stvar smisla i svrhe postojanja i budućnosti svakog društva na prostoru bivše SFRJ.

*Zabranjeno je kopiranje i korišćenje objavljenog sadržaja bez saglasnosti redakcije portala Aktuelno.me i autora teksta

Najnovije

Najčitanije

Povezano

Komentari

Subscribe
Notify of

3 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
Pregedaj sve
dragan
27.03.2023-17:06 17:06

Svaka cast Gospodine! Respekt!

Lada
27.03.2023-22:17 22:17

Jako dobar tekst.

Medo
27.03.2023-23:58 23:58

Tekdt za udzbenike. Posebno u Srbiji.