Nešto kao fleš: Šta sve možeš u Crnoj Gori dok čekaš da te pošalju u zatvor

piše: Željko Vukmirović

Pa i ne može nešto naročito.

Doduše, ako si poslanik, onda bi još mogao da dižeš sasvim izvjesnu medijsku galamu, budeš stalno prisutan na stranicama štampe ili portala, pričaš neke priče, izgledaš k’o holivudska zvijezda, najavljuješ “akcije”, slavodobitno se šepuriš. I svakako izvrćeš činjenice. Tek da ostaneš u formi. To, kao neka kombinacija ili radni angažman, uopšte nije loša stvar. A i šta bi drugo mogao…Pod uslovom da si poslanik, naravno.

Piše fino tamo. Ustavni sud naložio obustavu izvršenja rješenja Apelacionog suda o zatvaranju Nebojše Medojevića i Milana Kneževića. I to bi bilo to.

Znači, ne postoji zabrana niti ukidanje izvršenja.

A nastavak priče o preispitivanju ustavnosti predstavlja tek iščekivanje jedne odluke.

Prije par godina, u jednoj televizijskoj emisiji, neka nesretna beskućnica, inače uredna povratnica u ćelije spuškog zatvora, koja je tu i tamo nešto pokrala pa je uhvatili i poslali na odsluženje zatvorske kazne, o stanju u podgoričkom zatvoru rekla je kratko – ovo je zabavište. A i toplo je, redovni obroci, krov nad glavom, postelja…Za nju, to je bila masa važnih stvari.

Poznata je i anegdota vezana za jednog od najvećih crnogorskih novinara i pjesnika Vita Nikolića, kad mu se nešto pripitom baš i nije išlo kući, pa je pred vratima nikšićke policijske stanice psovao tadašnju miliciju, ne bi li ga priveli u tople ili bolje rečeno dobro naložene službene prostorije, znajući da će mu neko od tih jugoslovenskih milicionera skuvati kafu, a i nešto će pričati sa njim do jutra…da im prođe vrijeme. Anegdota je nastala kada je tadašnji šef stanice milicije izašao po nekom kijametu i rekao pjesniku – nećeš ga ulazit ovamo, pa nas psuj kol’ko oćeš…

Neki prijatelji iz Nikšića su mi rekli da je to bilo samo jednom. Onako, za inat. I nikad više…Đe će Vita da ostave na onaj nikšićki pomet…Vazda ga je jugoslovenska milicija hapsila, kad god je zatrebalo.

Ali to je stvar sa veličinom. I jednog Vita, a i tadašnje milicije.

Stvari sa današnjom manjinom u Crnoj Gori su sasvim drugačije.

Oni su ugroženi, čoče. Pa biraju samicu đe niko neće moći da ih “dira” ili utopljene skupštinske odaje. A i spektakularno izgleda. Nije da nije.

Stvar je u već pomenutom iščekivanju. Napisao je to ruski pjesnik Konstantin Simonov. Za sva vremena.

“Čekaj me i ja ću sigurno doći.”

Siguran sam da nije mislio na spuški zatvor.

Mada, moraćete priznati da se super slaže.