Nešto kao fleš: Klasična ljevica

piše: Željko Vukmirović

Damir Desnica je bio, definitivno, jedina desnica koju sam ikada priznao.

Pa, iako je čovjek, zapravo bio lijevo krilo.

Ali je bio igrač fudbalskog kluba koji je Real Madridu dao tri gola. Aj , daj ti tri gola Real Madridu, ako si mangup…

Bilo je to jednom, tamo na Kantridi, u Rijeci Fiumi, pod onim kvarnerskim stijenama. Sve ono kasnije, slabo da je važno. Revanš je bio klasična evropska priča. Sudija je isključio trojicu fudbalera Rijeke, a Real prošao dalje. Poslije su, navodno, suspendovali sudiju. Pričam ti priču.

Posebno u vremenu kada Evropa spočitava pravila igre balkanskim zemljama.

I posebno kada nam isporučuje priču o “vladavini prava i borbi protiv korupcije”.

Posebno u vremenu dok desničarski pokreti divljaju Evropom. A onda se to tamo broji samo kao različitost.

Ako ćemo pošteno, biće da je stvar samo u tome da “para majke nema” i da se interesne sfere, kako u državnom, tako i u individualnom angažmanu evropskih političara, lako prepoznaju.  Oko tih angažmana, bar na teritoriji Crne Gore, mogla bi da se napravi sasvim solidna komedija.

Naročito ako bi se elaborirao rad evropskih komesara u sadejstvu sa domaćim NVO.

Ili izabranim medijima.

Jer, upravo prema obrascu tog angažmana, evropski političari, NVO i izabrani mediji serviraju prigovore i realizuju svoj isplativi učinak zahvaljujući trabunjanju koje je, zaista, teško svarljivo. No, ispostavlja se da je to taj evropski i sasvim regularan dio priče koji se smatra uvaženim.  Možda na račun te priče niko ne puca od smijeha, pa iako je mogućnost komedije validna, ali da zasigurno zadovoljno trlja ruke zbog ostvarenog benifita, uopšte nije sporno.

Tek, prostor za besprekorno funkcionisanje desnice, sa svim postulatima konzervatizma i ekonomskog liberalizma, a u stvari teške dogme, lopovluka i primitivizma, apsolutno je otvoren.

I eto nas zaglavljeni u Crnoj Gori.

Uz stalnu isporuku opomena od strane komšijske hrišćanske zajednice koja je okupirala ovdašnja hrišćanska zdanja i ostvaruje sasvim nepristojne profite.

Uz stalnu isporuku prijetnji i upozorenja o donošenju bilo kakvih zakonadavnih mogućnosti koja bi im uskratila profit.

Uz konstatne priče o ugroženosti, a izričito srpskog nacionalnog bića u Crnoj Gori, koje niko nikad očima vidio nije. Pri tome, sav novac koji dobijaju od države Crne Gore, a u ime “zaštite kulturnog identiteta” koriste isključivo za nacionalističke projekte i uporno negiranje svega crnogorskog. Cirkus, a?

I to sve dok se svađaju o tome kako bi trebalo da se vrati 50  odsto vlasništva prosprskog medija.

Pitanje je samo – kome da se vrati?

Demokratskom frontu? Slobodanu Miloševiću? Ili samo potpisniku tog prigovora koji se samoprozvao dobrim novinarom, iako ga dobro novinarstvo nije ni očešalo u prolazu. No, već je rečeno.

Para majke nema.

A i Srpska kuća u Crnoj Gori mora od nečeg da živi. Uz napomenu da je onaj Vučić stvarno stipsa.

Svejedno, njegovanje populizma, kao i svakodnevna isporuka desničarskih uvjerenja, sada je već u Crnoj Gori nalik histeriji. Plus, uredno spočitavanje o onoj, kako se zove, “vladavini prava i borbi protiv korupcije”.

Zato je, upravo, onaj Damir Desnica, i dan danas, jedina desnica vrijedna uvažavanja.

Sa ove vremenske distance, pa iako ga jugoslovenski selektori nisu birali, bio je jedan od najboljih.

Lijevo krilo.

Klasična ljevica.