za aktuelno.me
piše Marko Vešović
Kad sam se vraćao sa Gordanina groba, sklopili su mi se u glavi, takoreći sami od sebe, stihovi o Šešeljevom vodonoši:
Aleksandar Vučić dokaz je da dovek
Srbijom vladati može polu čovek
I usput Crnoj Gori glave doći.
I neka će, ako za to ima moći.
Taj Vučić srpski najveći je svejed.
Od njegovih reči postaje sve jed.
Riječ svejed pamtim iz Skenderove poeme: “Knešpolje izrovaše pogani nerasti svejedi”. Dalje nisam imao snage. Gordana je sa sobom pod zemlju odnijela svu moju snagu. Dok je bila živa, napisao sam brdo knjiga, ne manje od Orlova Krša, a ovakve pjesme sročio bih ne znam da li sa većim užitkom ili lakoćom, i objavljivao najviše u E- novinama. Sakupio sam ih, dotjerao, i ispala je knjiga od 98 strana. U ovoj, pod naslovom Ogrlica, nisam mijenjao ništa:
Na TV Pink, gdje godinama ne jenja
raj za tri groša, ko ispod čekića nova,
okitila se udova Arkanova
ogrlicom od dragoga od kamenja.
Gledateljka – po akcentu vidi se da je
iz Bosne – pita: “Da li, možda,
na ogrlici koju nosi vaša gošća
kamen kod kopče nedostaje?”
Udova potvrđuje, zatečena.
“Kako znate?” – Minimaks pita.
(Isti je, mislim se, kao za Tita).
“Znam, jer je uzeta”, kaže žena,
”u Bijeljini iz moje kuće”.
Nakon toga je program, ama
na kratko, prekinut reklamama
iz kojih trogrošni raj cvrkuće.
Među tim pjesmama najduža je ona o Aleksandru Vućiću, koju sam najviše dotjerivao i može se smatrati novim djelom.
DIJALOG DVA DRŽAVNIKA
Aleksandar Vučić predsjedniku Albanije:
Cenjenome gostu kazaću dve-tri:
Mogu sa geografske karte da nestanu
Svi Iraci i pride Irani.
Mogu se svi sveti i Pavli i Petri,
Jednom, pod čalmom probuditi.
Mogu svi kosovski bojevi
Da osvanu nedatirani
I da o njima zauvek prestanu
Svi naši slepci guditi.
Može nestati rečnika Vukovih i Daljevih.
Mođemo se u skupljače leptira svi mi tirani
Preobratiti, svi ljudski sojevi
Svesti se na šiptarski, iz svih kaljevih
Peći sa severnog pola vetri
Zapuhati i behar sav rani
Ubiti, mogu istopiti svi se lojevi
Gde bubrezima dobro je,
Mogu jednom zvati se Ketrin
Sve Srpkinje, mogu makazama sa jednim
Sečivom šnajderi početi kroje
Praznična odela bednim.
Može, kako proreče onaj barba,
Da nestane na zemlji svih čarapa
I sav rod ljudski noge da farba.
Mogu jednom da miluju maljevi.
Mogu svi Biskajski zaljevi
Ponovo pasti u ruke Arapa.
Mogu preksutra svi kraljevi
Šahovski biti patirani.
Možda nam čak vremena predstoje
Kad će deset Srba u jednog da broje.
Mogu se od nas otcepiti Prečani.
Mogu biti dinamitirani
Svi Visoki Dečani.
Mogu na našu planetu se rojevi
Kometa sručiti, a Šiptari strojevim
Korakom u Beograd ući.
Može spomenik Titovoj ženi Herti
Kraj spomenika Neznanog junaka
Jednom da se napući.
Bahovi Brandenburški koncerti
Mogu biti otpozadi svirani.
Može, u Srbiji, nestati na svakoj kući
Limenih pevaca, i svih čunaka
Za tkanje, i skupa s njima tkalja.
Može se desiti čudo
Da iz Haga bude Slobodan Praljak
Pušten, može u Beloj kući Dritan
Abazović* postati važno mudo.
Može nas, mojega mi Tita,
Čekati budućnost, i to ne dalja,
Kad najčešće prezime srpsko biće Šalja.
Može sve što kaže nedavno birani
Papa pretvoriti se jednom u herezu.
Može na um čak pasti pirani
Da polaže za majku Terezu.
Može kamila dvogrba
Postati triput dvogrbija –
Sve može biti,
Ali Kosovo je Srbija
I to ću vam i u Tirani
Ponoviti
Ja, premijer svih Srba
Što sistematski su zatirani
Na Kosovu, u Hrvatskoj,
u Bosni i Hercegovini,
Čak u Crnoj Gori, sve mi se čini.
Predsjednik Albanije Aleksandru Vučiću:
Cijenjenom domaćinu kazaću dvije-tri:
Može jednom stoja da postane dvjesta,
I da u pedlje prometnu se metri.
Mogu na mapi da zamijene mjesta
SAD i Kina.
Može pakao postati rajem
I obratno. Može i kokoška jaje
S četiri ocila snijeti sred Knina.
Može jednom Rona da bude Drina,
A Drina da bude Rona.
Može i da obrkati Madona.
Ne ona, već ona.
Može šutnuta Ljudmila se Putin
U sultaniju Hurem prometnuti.
Možeš na svakoj albanskoj brezi
Urezati četriri ocila, možeš sporiti
Hrenu pravo da rezi,
Možeš, odavde, mene sa trona,
U Albaniji, domalim prstom oboriti,
Kao Zevs Krona.
Može majci Terezi
I brada da nikne,
U Ajvatovici opet vrelo da šikne
Iz stijene, možeš kamile kroz uši vezi-
Tke igle provlačiti, možeš – to u jezi
Zamišljam – postati toliko vojno jak
Da sve nas Šiptare stucaš u avanu
Ko sjemenke celera što u križaljkama
Vašim zove se ak,
A usput i da ga Hrvatima vikneš.
Čak Jelačiću banu.
Može jednom, a što ne bi mogla, čak
I Dražina kama
Kao grančica masline osvanut.
Sve može biti,
Čak mogu postati Srb i ja,
Ali ovo nije vakat Titin,
I Kosovo će opet biti Srbija
Kada miš kukurikne.
Ne nego kada pjan Muhamed hikne.
Ne nego kad prolaje mačka.
Tačka.
*Miodrag Perović i Željko Ivanović, vlasnici Vesti, u tom dnevniku su svog potrčka Dritana Abazovića proglasili “novim Obamom”.
I morao sam uzdahnuti: Nikad više ovakvih pjesama! S dragom umro sam i ja: sve što sam sročio iza njenog nestanaka, napisano je posthumno. Ali nikad neću zaboraviti Gordanin smijeh dok je ovu pjesmu slušala.