Crnogorska vlast je znala šta se sprema, ali nije umjela, ili smjela, ništa da preduzme.
Operativnu ulogu u vezi održavanja organizovano-spontanih mitinga imao je prištinski Odbor za odlazak Srba i Crnogoraca na mitinge van Kosova, sa Miroslavom Šolevićem i Kostom Bulatovićem kao kolovođama, zatim Momčilom Pumpalovićem, Mićom Šparavalom, Rajkom Čukićem i Mošom Odalovićem, koji su po više dana boravili u Crnoj Gori, u mjestima u kojima su pripremani mitinzi.
Oni su uspostavili veze sa srpskim nacionalistima u Crnoj Gori, posebno u većim kolektivima: “Radoje Dakić”, Željezara “Boris Kidrič”, Pivara, Kombinat aluminijuma , Željeznica, davali im instrukcije i za sve teškoće okrivljivali rukovodstvo.
Kosta Bulatović, koji danas živi u Danilovgradu, izjavio je za Radio Slobodna Evropa (2008) da nije bilo moguće da se nađe drugi put za odbranu prava Srba na Kosovu: “Mi smo tražili saglasnost republika koje će da podrže stavove Republike Srbije da bi se dvije pokrajine podvele pod vlast Srbije, jer su obje iskočile iz okvira ustavnih integracija Srbije. Crna Gora kao srpska država kroz vekove nama je bila potrebna da nam da podršku i mi smo zbog toga organizovali taj miting u tadašnjem Titogradu i mislim da je to bila prava stvar i da je narod Crne Gore to sve prihvatio, ali je novo rukovodstvo koje je došlo u Crnoj Gori to devalviralo i skrenulo je sa pravoga puta na stranputicu.”
Bulatović i sada odbacuje da su mitingaši sa Kosova bili istrumentalizovani od strane Slobodana Miloševića, koji je njihov bunt koristio za ostvaranje velikosrpskog projekta rušenjem SFRJ, ali je kazao da je dan održavanja mitinga u Titogradu (20. avgust 1988.) namjerno određen: “Izabran je taj datum zbog toga što je to rođendan Slobodana Miloševića, prvog komuniste na vlasti Srbije koji je našao za shodno da dođe u Kosovo Polje i da čuje krik toga naroda”.
Kakva je medijska sloboda bila u Crnoj Gori govori podatak da je trebalo čekati dvije godine od pada crnogorskog rukovodstva, da opozicioni list Liberalnog saveza, pod okriljem mraka, objavi izvod iz dosijea Službe državne bezbjednosti Crne Gore. List “Liberal” (decembra 1990) objavio je “Izvod iz dosijea AB revolucije (kako je palo bivše crnogorsko rukovodstvo) “na 17 stranica, dakle, materijal policijskog porijekla koji, kako navode, kruži Crnom Gorom, da se ne bi postavljalo pitanje ko ga je ustupio. Propraćen komentarom “da postoji paralelni svijet crne političke istine koji govori o mreži terenaca, organizatora, mitinga, jataka, doušnika i ostalih egzekutora državnog udara”, te da će crnogorska javnost kad ovo pročita “imati potpunije saznanje o tome iz kakvih demokratskih temelja izvire legitimnost aktuelne vlasti”.
Iz policijskih dostava, operativnih podataka i prisluškivanih telefonskih razgovora, u akciji “Korab”, vidljivo je kako je sve teklo pod dirigentskom palicom Šolevića sa Kosova, po imenu i prezimenu naveden veliki broj onih koji su učestvovali u puču u Crnoj Gori iz Beograda, Prištine, Novog Sada, kao i domaći jataci. Ali, na žalost, pošto nije publikovan nastavak dosijea, mada se naslućivalo, nije dat “lik i djelo” glavnog nalogodavca i njegovih seiza.
Služba državne bezbjednosti Crne Gore (na čijem čelu je bio Vladimir Keković) pratila je svaku stopu Šolevića i znali cjelokupnu mrežu njegovih saradnika. Iz dana u dan, iz sata u sat, znali su s kim je kontaktirao, kod koga je bio, gdje je ručao ili večerao, o čemu su razgovarali, šta su dogovarali, ko su veze sa Beogradom, Novim Sadom i Prištinom. Znala je to i crnogorska komunistčka vlast, ali nije umjela, ili smjela, ništa da preduzme!
Kako je Šolević naručivao mitinge? Evo kako je to “spontano” izgledalo na jednom crnogorskom primjeru: Šolević je telefonirao Mojašu Ćoroviću iz Željezare “Boris Kidrič”( Mojaš je brat Tomaša Ćorovića, direktora “Radiotona” u Beogradu, ranije registrovane bliske veze Šolevića), osmoga septembra 1988. Policija je prisluškivala razgovor u kome Šolević sugeriše Ćoroviću da napiše “peticiju” i pronađe osobe koje će je potpisati, a da se prvih pet potpisnika proglase “inicijativnim odborom”. Kopiju peticije treba predati Socijalističkom savezu i reći da će original dati “Organizocionom odboru” sa Kosova. Odboru treba poslati na telefaks 18-383 obavijest da su predali zahtjev za miting koji su potpisali građani (navesti broj i drugo), sugerisao je Šolević. Šta je trebalo još “spontano” da uradi? Šolević i Ćorović su se dogovorili oko pisanja parola, Šolević dao upustvo da nacrtaju “jednu na kojoj se vidi da se Žarković klima, čas tamo, čas amo, otkazao je bez baze i ravnoteže”, a u potpisu treba da bude “Pivljani”. Da se nacrta helikopter “kako ga vodi sa sjednice Predsjedništva i vraća u svoj zavičaj”. Potom je Mojaš razgovarao sa bratom Tomašom (Šolević je telefonirao iz Tomaševe kancelarije iz “Radiotona”) i dogovorili su se da će naknadno razgovarati “u vezi detalja”.
Nakon četiri dana, braća Ćorović su razgovarali i tom je prilikom Mojaš dobio upustvo šta da čini ukoliko iskrsne neki problem:”Treba odmah obavijestiti Radio Nikšić, kao i Miletu iz “Politike” da objave kako grupa radnika traži miting, a da Socijalistički savez ne da”.
Ćorović nije žalio novac za telefonske razgovore. Razgovarao je, 18. septembra, s Dragomirom Bećirovićem, šefom dopisništva beogradske “Politike” iz Titograda, koji je tada bio u Radio Nikšiću. Tom prilikom Mojaš je rekao Bećiroviću da prekriži parole:”Ova, Vuče Brankoviću – ne ide” i ta “Sedmi, nije šesti – prekriži”.
Bećirović je imao unaprijed pripremljen spisak parola, pa kaže: “Šuvar – ostaje”, “Žarković jasan svima – ostaje” (“Nek da mjesto hrabrijima” – dodaje Mojaš), “Autor se ne crveni – ostaje”, “Boj se ovna, boj se govna – ostaje” (i pored protivljenja Bećirovića), “Čudna pisma jadi ga ubili – ostaje”. “Politika” je uvijek imala sve parole, čak i onih kojih na mitingu nije bilo, ali čitaoci nijesu mogli da znaju da njihov koautor bio, lično, novinar “Politike”.
izvor rtcg.me