Piše: Edin Smailović
Kada je amidža mog oca, Sulejman Smailović, nakon povratka iz NOB-a u selo donio radio, nastupila je prvo opšta fascinacija, zatim zbunjenost i na kraju-mržnja.
,,Sam je šejtan u onu Suljovu spravu, šaptale bi žene jedna drugoj”.
Ipak, nije prošlo dugo, a ta sprava je postala dio svakog domaćinstva u selu.
U našem parlamentu je prije neki dan ministarka za digitalno društvo, javnu upravu i medije,Tamara Srzentić, imala izlaganje o digitalizaciji i blagodetima koju ona donosi.
Sudeći po biografiji, ministarka Srzentić je imala što kazati o temi digitalizacije.
Ali, u Crnoj Gori se često desi da problem bude u auditorijumu.
U ovom slučaju, očekivalo se da crnogorski poslanici ispune skupštinske klupe i pažljivo slušaju šta ministarka ima da kaže.
Ali, oni stereotipi koji karakterišu crnogorsko društvo, naravno, važe i za crnogorske poslanike, a naravno su često i istiniti.
Jedan od stereotipa je da Crnogorci sve znaju. Znaju svirati violinu iako nikada nisu svirali, znaju voziti avion iako nikada nisu bili u kokpitu.
Ovi stereotipi često dovode Crnogorce u nezgodnu situaciju, koju karakterišu komični elementi, ali bazično svjedoče o tragediji jednog društva neznanja sa svim nedaćama koje takvo društvo ,,krase”: nepotizam, korupcija, retrogradni tradicionalizam, seksizam….
Prosto , predugačak je niz.
Složni u ćutanju
Tako je dan u parlamentu kada je ministarka trebala imati izlaganje o digitalizaciji otprilike izgledao ovako.
Po skupštinskim kuloarima se brzo pronijela vijest o digitalizaciji. Portiri, zaposleni u poslaničkim klubovima, kafe-kuvarice, polutiho su prenosile tu za većinu nerazumljivu, stranu pa samim tim i jeretičku riječ: digitalizacija.
,,Koja k… digitalizacija sada?”- upitao je jedan od starijih poslanika iz opozicionih redova,očekujući tiradu nekog iz vladajuće većine.
Ali avaju, muk i tišina.
Niko se iz drugih partija za čudo nije oglašavao.
Poslovično nesložni parlament Crne Gore, izuzev kada su u pitanju plate, povlašćene penzije i druge privilegije, ovaj put je bio složan u ćutanju.
Opšte je poznato da Crnogorci sve znaju, od gađanja iz praćke do vožnje svemirskog broda. Sada su se odjednom našli u nebranom grožđu.
Neupadljiva ministarska Srzentić, do sada jedino poznata po šljokicama na svom laptopu i kačenju fotki sa zastavom Crne Gore na društvenim mrežama o državnim praznicima, odjednom je pred poslanike izručila priču o tome da je digitalizacija ne samo nasušna potreba, nego i ogromna šansa za male države, u koju kategoriju, svakako, spada i Crna Gora.
Kao primjer uspjeha navodi se Estonija, zemlja sa milion i po duša gdje se čak i glasanje na izborima sprovodi elektronskim putem.
Uštede, inovacije, brzina, pokretljivost, pojmovi su koji se vezuju za proces digitalizacije.
Naravno, ovo bi značilo da bi i samo crnogorsko društvo napravilo gigantski skok po pitanju onoga što se danas podrazumijeva pod pojmom “pismenost” u razvijenom svijetu.
Ali tu dolazimo do suštine problema.
Crnogorska politička klasa nikada nije pokazivala želju, čast izuzecima, da savlada izazove tehnološkog napretka.
Kao trgovac koji je naslijedio radnju od oca, ona je odlučila da isti proizvod u vidu magle prodaje kupcima.
I to im istina dobro ide.
Pokazalo se da crnogorski građani u ovih 30 godina višestranačja mogu da progutaju svaku glupost koju im serviraju političke partije u Crnoj Gori.
Ali, uvijek ima ono ali, a šta ako kupci magle nekim čudom dođu pameti, pa za taj najprodavaniji proizvod u Crnoj Gori više ne bude potražnje?
A to je direktno povezano sa tehnološkim napretkom čija je digitalizacija neodvojivi dio.
Poslanici nisu nikakva zakonodavna vlast
Poslanici u crnogorskom parlamentu su svojim ponašanjem samo otkrili suštinu jednog drugog problema-oni nisu nikakva zakonodavna vlast.
To što ne znaju ništa o digitalizaciji samo svjedoči o njima kao običnim tasterima za glasanje. Nažalost, pritiskanje tog tastera je vrhunac znanja o novim tehnologijama za većinu poslanika.
Iz tih razloga, sasvim je razumljivo ovakvo ponašanje poslanika.
Prepadnuti i nezainteresovani, poslanici su kao skupina složnih neposlušnih đaka, odlučili da napuste “čas” ministarke Srzentić.
Od 81 poslanika samo troje je ostalo u sali.
Ne znam kako se osjećala ministarka , ali znam nešto drugo: poslanici su ovakvim odnosom prema ovoj temi samo potvrdili da žive daleko od realnosti.
Da ne čitaju, da uglavnom ne razmišljaju svojom glavom i da ukratko nemaju pojma o tome kakvo je stanje u Crnoj Gori, ali i u svijetu.
Ti i takvi narodni tribuni, nigdje ne mogu povesti narod, a kamoli praviti istorijske iskorake.
Jedina je sreća u nesreći, što se putevi Crne Gore ipak trasiraju na nekom drugom mjestu, a ne u Crnoj Gori i pogotovo ne u crnogorskom parlamentu, koji je svakako u zadnjih 30 godina išao silaznom putanjom da bi danas bio potpuno degradiran.
Svađe, prostački rečnik, incidenti koji su često na ivici fizičkog obračuna učinili su da u parlamentu realno i ne možete zamisliti poslanike koje može interesovati tema kao što je digitalizacija ili neko drugo slično pitanje od životne važnosti.
P.S .
Brzo se narod u selu privikao na šejtana.
Uskoro je doduše stiglo novo zlo u vidu televizora marke “ambasador” i “biser”.
Posebno bi bilo škakljivo kada bi se na ekranu pojavila kakva erotska scena pa bi starije žene brzinom svjetlosti prebacivale kakvu tamnu tkaninu preko ekrana uz obavezno spominjanje šejtana.
Onda se šejtan u neko doba i obojio, nije više bio crno-bijel.
A šejtan k’ o šejtan, zavodljiv i slatkorječiv.
Svi ga prije ili kasnije zavole.
Ili će biti da ne umijemo da razlikujemo šejtana i meleka?
Ako je ovo drugo u pitanju, bojim se, osuđeni smo na stalno kaskanje za boljitkom.
Džaba digitalizacija ako kasno dođe.
Crna Gora je zemlja sa toliko neiskorišćenih šansi za kratko vrijeme.
Ako ne uspijemo bar jednu da iskoristimo, krivi smo samo mi.
[…] Aktuelno […]