Piše: Tomislav Marković (Žurnal)
Izbori u Srbiji još nisu raspisani, ali su pripreme u punom jeku. Političke partije prave saveze, formiraju kolone, naprednjaci su odavno započeli kampanju, predsednik Aleksandar Vučić se ne skida sa nacionalnih frekvencija, a gradovi su oblepljeni plakatima koji opozicionarima crtaju metu na glavi. Pošto će izbori najverovatnije biti raspisani za 17. decembar, neće biti mnogo vremena za predizborne aktivnosti, pa su svi akteri startovali na vreme.
Proevropske stranke su vrlo brzo postigle dogovor i formirale jednu kolonu, zajedničku listu pod imenom “Srbija protiv nasilja”. Nosioci liste na parlamentarnim izborima biće Miroslav Aleksić, predsednik Narodnog pokreta Srbije, i Marinika Tepić, potpredsednica Stranke slobode i pravde, dok će prvi na listi biti Radomir Lazović iz Zeleno-levog kluba. Nosioci liste za beogradske izbore biće narodni poslanik Zeleno-levog kluba Dobrica Veselinović i Vladimir Obradović, narodni poslanik i član Stranke slobode i pravde (SSP), koji će biti kandidat ove grupe stranaka i za gradonačelnika.
Ujedinjena proevropska opozicija
Već po rasporedu nosilaca liste, ali i po odmerenim nastupima opozicionara, očigledno je da su se uozbiljili, odložili sujete na stranu, i stavili javni interes na prvo mesto. Na primer, Veselinović je odavno viđen za gardonačelnika Beograda, uživa i najveću popularnost, ali je ustupio to mesto kolegi iz druge stranke. To govori o zrelosti opozicije, koliko god ranije delovali neorganizovano i smušeno, vidi se da su sad prelomili i bacili se ozbiljno na posao. Konačno deluje da je proevropska opozicija rešila da nešto učini i da okonča vladavinu naprednjaka, ako ne odmah u celoj Srbiji, a ono bar u Beogradu i eventualno još nekim gradovima.
Dakle, oni koje vladajuća kasta i desničari neprekidno optužuju da unose podele, nemire i razdore u srpsko nacionalno biće, ujedinili su se očas posla, demantujući takve optužbe. Šta za to vreme radi nacionalistička opozicija koja neprestano drvi o neophodnosti nacionalnog jedinstva? Jesu li i oni ujedinjeni poput snopa pruća oko sekire, pokazuju li ličnim primerom kako izgleda famozna sloga, jedina koja Srbina spasava? Pa, ne baš.
Četvorica jahača intelektualne apokalipse
Njima nije pošlo za rukom ni da se sastanu, pa su zato intervenisali nacionalno onesvešćeni intelektualci bliski desničarskim strankama. Četvorica jahača intelektualne apokalipse su se udružila, kako bi dovukli lidere i liderčiće za okrugli sto i dogovorili nekakvu saradnju u trenutku kad je srpstvo ugrožene sa svih strana. U toj grupi umnika našli su se nacionalni bard Matija Bećković, doajen ćeranja, kosovske i svake druge mitomanije, koji je blizak koaliciji NADA, srpskom binomu sačinjenom od dva člana – Nove Demokratske stranke Srbije i Pokreta obnove Kraljevine Srbije.
Našao se tu i Milo Lompar, neumorni ratnik protiv duha samoporicanja, stolpnik koji stoji postojano na srpskom stanovištu i ne pomera se, bez obzira na atmosferske prilike, inače blizak Narodnoj stranci, na čijem je Glavnom odboru nedavno krasnoslovio. Lompar je ranije bio blizak Dverima, ne znam je li bilo kakvog obračuna na desnici, ali izgleda da je došao do zaključka da će se Vuk Jeremić efikasnije boriti protiv pošasti titoizma, demonske pošasti odgovorne za sve srpske nesreće i probleme.
Tu je i Ratko Ristić, profesor Šumarskog fakulteta, koji je široj javnosti postao poznat po ekološkom aktivizmu u saradnji sa Aleksandrom Jovanovićem Ćutom, ali se onda iznenada pojavio kao kandidat za gradonačelnika Beograda koalicije Dveri i Zavetnika koja se kliče “Narodno okupljanje”. Logično, ekologija i nacionalizam su kompatibilni kao ulje i voda, poznato je da je priroda u svakoj državi posve izolovana od ostatka sveta, a da se otrovni gasovi i hemikalije sami zaustavljaju na državnoj granici, jer nemaju pasoš.
Poslednji član četvorke je Miloš Ković, takođe blizak ovoj koaliciji, inače predsednik Pokreta za odbranu Kosova i Metohije, čovek koji se proslavio viralnim videom u kom poziva mlade ljude da izgube život, sugestivnom porukom: “Pogini!” Malo je poznato da je Ković u mladosti bar pet-šest puta ostavio kosti na Kosovu, žrtvujući se za otadžbinu, pa zato sad ima puno moralno pravo da poziva junoše da slede njegov svetli primer.
Debakl desničarskog sabora
Sakupiše nekako naši umnici lidere opozicije koja sebe naziva državotvornom (valjda su svi drugi državorastvorni, pogotovo oni koji bi da bar malo uljude ovo društvo i približe ga Evropi) i posadiše ih za jedan sto, ne bi li nekako dosegli žuđenu nacionalnu sabornost. Opštenarodni desničarski zbor je trajao satima i satima, preganjali su se rodoljubi oko svakog detalja, Novi DSS je napisao predlog zajedničkog delovanja kao osnovu za razgovor, potom se pojavio novi kompromisni dokument, bili su na korak od sporazuma, samo što nisu ujedinili vaskoliku patriotsku Srbiju, ali – što bi rekla pjesma – dušmani im ne dadoše.
Prema medijskim napisima, potpisivanje sporazuma je u poslednjem trenutku sprečio Stefan Stamenkovski, muž predsednice Zavetnika Milice Đurđević Stamenkovske. Matija Bećković je nešto ranije napustio skup, uveren da je postignut dogovor o zajedničkoj izbornoj listi, o čemu je slavodobitno obavestio javnost putem medijskih izveštača. Kad su ga novinari pitali da li je tačno da je Stamenkovski osujetio ujedinjenje desničara, poeta je rekao da se to nije desilo dok je on bio na sastanku. „Ko je on da spreči dogovor lidera stranaka? Ne znam ništa o tome“, proslovio je Bećković, jedan od najvatrenijih zagovornika srpske monolitnosti i ujedinjenosti u mešavini krvi i tla.
Tradicionalne porodične vrednosti
Kako ko je Stefan Stamenkovski, crni Bećkoviću? Pa muž, suprug, domaćin, glava porodice, gospodar. Zavetnici su stranka koja drži do tradicionalnih porodičnih vrednosti, a tu se dobro zna ko šta radi, ko kosi a ko vodu nosi, šta su muški, a šta ženski poslovi. A posebno se dobro zna čija je poslednja. Kad alfa mužjak lupi šakom o sto, žena može samo da radi šta joj se kaže. Tako stoje stvari u patrijarhatu za koji se desničari zalažu, Zavetnici poglavito, ne znam kako njihovo članstvo uopšte podnosi činjenicu da ima predsednicu, a ne predsednika, kao što je u Srbiji vazda bio red i običaj.
Kao zvaničan razlog najnovije srpske nesloge navodi se ideološki sukob, odnosno nemogućnost saradnje sa delom opozicije na proevropskom spektru, mada je jasno da desničari nemaju nikakve šanse da sami negde preuzmu vlast na lokalnom nivou, te da je saradnja neminovna. Međutim, ako je tačno da je gospodin suprug zabio glogov kolac u srpsku sabornost, biće da je tu prste umešao i neki Aleksandar, verovatno Vučić, a sasvim sigurno Bocan-Harčenko.
Ukus kiselog grožđa
Desničarski lideri su neuspeh razgovora i ujedinjenja u zajednički front minimizirali, pokušali da predstave kao nešto posve bezazleno, takoreći nevažno, sporedno, nebitno, skoro pa normalno i poželjno. Gospođa Đurđević Stamenkovski je zborila kako svi oni dele zajedničke patriotske principe, kako su razmatrali izborne strategije i došli do zaključka “da naše dve koalicije mogu postići potrebnu motivaciju birača izlaskom u dve kolone”.
Bilo je tu još sličnih argumenata od kiselog grožđa, na primer: “Poređenja sa prozapadnom opozicijom i njihovim izbornim formatom nisu potrebna. To što na patriotskom polu opozicije nema samo jedne kolone, ne znači da nema i jedinstva i da ga među patriotama neće biti”. Lider Dveri Boško Obradović je rekao kako je svejedno da li će biti jedne kolone pre ili nakon izbora, a predsednik Novog DSS-a Miloš Jovanović je kiselo prozborio kako “nema nikakve drame”, te da će sa svim strankama nastaviti dobru saradnju.
Džaba desničarske slatke reči, ne mogu da ponište ukus kiselog grožđa, a ni urnebesno komičan utisak koji prosto bode oči. Nije lako ovim nacionalnim umnicima, a najteže je Bećkoviću. Eh, kad se priseti onih lepih dana s kraja osamdesetih godina kad je udarnički radio na homogenizaciji srpskog naroda, kad se vaskolika Srbadija okupila pod ratobornim barjakom novog mesije Slobodana Miloševića, bacajući krvožedne poglede prema susedima. Svi su tada mislili kao jedan (dakle – ništa), disali su jednim plućima, monolitni, jedinstveni, saborni. To su bila vremena, a ne ova današnja komedija u kojoj ni marginalne patriotske strančice ne možeš da ujediniš u jednu pišljivu predizbornu listu. Ubiše nas te podele, lepo kažu iskusne patriote.
Mit o apsolutnom jedinstvu
Decenijama nas samozvani rodoljubi bombarduju imperativom nacionalnog jedinstva, preteći svakom ko se izdvaja i misli svojom glavom, difamirajući svakog slobodnog čoveka kao izdajnika, izroda, autošovinistu, plaćenika i nesrećnika kojim je ovladao zloduh samoporicanja. Samo kad bi se nacija oslobodila te šačice drugosrbijanaca, tih malobrojnih inokosnika što neće da se hvataju u opštenarodno krvavo kolo, samo kad bismo postigli apsolutno jedinstvo – odmah bi sve procvetalo.
Mit o apsolutnom jedinstvu je ključna dogma nacionalističke ideologije, njen temelj i nezamenljivi fundament. Što reče Radomir Konstantinović, to je “težnja za apsolutnim jedinstvom, težnja koja se javlja kao unutrašnja negacija višeglasja u načelu i stvarnom životu. To je uvek težnja koja u svetu sukobljenih sila vidi izraz demonijaštva, ako ne već i samu apokalipsu”. Na tom kamenu-temeljcu svoje viđenje sveta gradi svaki totalitarizam, pa i nacionalistički. I baš na tom ključnom ispitu su pali srpski desničari, najvatreniji zagovornici jedinstva, sabornosti i sloge, iza kojih stoji puko neprijateljstvo prema individualnosti, ličnosti i slobodi, prema raznolikosti i bogatstvu ljudskog sveta.
Neuspeli dogovor desničara je dobra vest, dobiće manje glasova na izborima, nešto će se preliti i ovom drugom opozicionom bloku, mada to na prvi pogled nema logike. U poslednjem “Utisku nedelje” u kom su gostovali predstavnici proevropske opozicije, javio se gledalac koji je rekao da je nacionalista, ali da će ipak glasati za njih, a ne za desničare. Zašto? Pa zato što su se oni ujedinili, za razliku od takozvane državotvorne opozicije. Kad već nisu jedinstveni oni koji zagovaraju jedinstvo, tu su ovi što su jedinstveni iako su različiti: zeleni, levičari, liberali, desni centar. Čudni su mentalni putevi opozicionih birača i sve ređe vode do partija patriotskog desnila.
Svaka cast Gospodine. Respekt!