Piše: Nenad Kulačin (Al Jazeera Balkans)
Srbija nezadrživim koracima srlja ka Istoku, a daće sve od sebe da još malo, koliko uspe, uzme para sa Zapada. I to je doktrina predsednika Srbije Aleksandra Vučića, apdejtovana verzija politike Josipa Broza Tita o davanju levog žmigavca za skretanje u desno.
Svakim danom, međutim, Srbija postaje sve udaljenija od Evropske unije i njenih fondova, bez obzira što je deklarativno upravo taj evropski put zvaničan program vlasti. Taj put je zaustavljen pandemijom i nije obnovljen. Danas u Srbiji gotovo da nema ikoga ko veruje u Vučićevo zaklinjanje u evropski put, čak ni kada je javno saopšten u prisustvu grčkog premijera Kirijakosa Micotakisa. I Vučić je toga više nego svestan. Zato o srpskom evropskom putu govori samo u prisustvu evropskih političara. Da je drugačije, o pristupanju u EU bi govorio i kada bi iz potrošačke korpe vadio jeftin parizer i deterdžent za pranje sudova.
Srbija danas, po svim merilima, više liči na Rusiju nego na zemlju kandidata za EU. Jedina je zemlja među članicama EU i kandidatima za to članstvo koja nije uvela sankcije Rusije. Beograd je jedini grad u Evropi u kojem su održani mitinzi podrške Vladimiru Putinu i njegovoj “specijalnoj vojnoj operaciji” u Ukrajini. Srpski zvaničnici su puni razumevanja za Rusiju i Putina i bez ijedne lepe reči o EU. Vučić i njegovi ešaloni svakodnevno vređaju EU zvaničnike, bez ijedne reči osude Moskve, čak i po pitanju smrti Alekseja Navaljnog.
Vučić ne želi Srbiju u EU
Vučić jednostavno ne želi Srbiju u EU i to se mora otvoreno reći. Da želi, Srbija bi imala otvorene medije, a ne iskopane rovove između onih koji rade za njega, i onih koji se iz petnih žila trude da budu slobodni i nezavisni mediji. Srbija bi imala slobodne i demokratske izbore, a ne neprekidnu migraciju birača iz opština i gradova u kojima nema izbora ka onim sredinama u kojima su izbori zakazani. Da Srbija želi u EU, zakoni bi važili za sve, pa čak i za Vučićeve kumove. Jedan je pijan i drogiran izazvao saobraćajnu nesreću bez ikakvih posledica, a sinovi drugog kuma su osumnjičeni za organizaciju lanca prostitucije i pobegli su iz zemlje pre nego što je policija pokazala interesovanje za njihovo hapšenje.
U Srbiji, kao i u Rusiji, ne postoji nijedna opoziciona opština ili grad. Možda se negde promakla većina kontra naprednjaka na nivou mesnih zajednica, ali se verovatno takvi slučajevi mogu nabrojati na prste jedne ruke.
Vučić još se ne obračunava sa svojim političkim neprijateljima na način na koji to radi Putin putem zatvora, novičoka i raznim nerazjašnjenim slučajevima smrti. Kod njega je još moguće da se kandiduju protivkandidati, ali bez ikakvih šansi, prava i mogućnosti da se bilo gde vide na bilo kojoj televiziji sa nacionalnom ili regionalnom frekvencijom.
Da ne govorimo o Bezdednosno-informativnoj agenciji koja je bukvalno postala ekspozitura ruskog FSB-a. U Beogradu je u toku proces protiv Elene Koposove, Ruskinje koja je pobegla od Putina u Srbiju. Ona je prodala stan u Petrovgradu i skućila se u Sopotu. Nije politička aktivistkinja, ali je na Facebooku napisala da se u Ukrajini vodi rat. Ta reč “rat” je po zakonu u Rusiji krivično delo i ko god je pomene rizikuje da dobije kaznu zatvora od jedne do osam godina. Po tom zakonu, dozvoljeno je reći samo “specijalna vojna operacija u Ukrajini”. Ona je proglašena za osobu koja predstavlja bezbednosni problem u Srbiji i moraće da napusti Srbiju. Za razliku od nekih drugih sunarodnika, ona neće biti vraćena u Rusiju, već je za sada samo u obavezi da napusti Srbiju.
Srbija sve više podsjeća na Putinovu Rusiju
I sada, po ugledu na svog državničkog idola Putina, pošto mu je politički idol i dalje Vojislav Šešelj, formira pokret koji je definitivno kopija Jedinstvene Rusije. U tom pokretu će se naći čak i oni koji to ne bi baš voleli. Ka Vučićevim raširenim rukama dobrovoljno trče pomenuti Šešelj, Aleksandar Vulin, Milica Đurđević Stamenkovski sa svojim strankama. I lider socijalista Ivica Dačić hoće, ali moraće malo jače da ubedi svoje članstvo, jer dobar deo njih nije da se Socijalistička partija Srbije stopi sa naprednjacima.
Ideja je da taj Vučićev pokret okupi sve “patriotske” snage, a da na drugoj strani ostanu samo strani plaćenici, domaći izdajnici, natovci… Takva će i kampanja, ne samo u vezi sa izborima, biti na svakodnevnom nivou. Svako ko ne bude u tom pokretu brinuće o poslu, egzistenciji, a predstavljaće i metu za najgore napade. Sve se glasnije govori da bi iz tog pokreta mogao da se izrodi zahtev za usvajanje zakona sličnog onom u Rusiji o stranoj agenturi.
Svojevremena poređenja Srbije sa Belorusijom bila su isuviše optimistična. Posle svega navedenog, jasno je da Srbija sve više podseća na Putinovu Rusiju i taj se proces sada teško može zaustaviti. Naravno da će Vučić najavljenim kozmetičkim promenama u budućoj vladi Srbije pokušati da se dodvori Zapadu, ali je i slepom jasno da je sva njegova nada na Istoku. Rusija i Kina su države gde se sa vlasti odlazi prirodnim, a ne demokratskim putem. To je bila i ostala jedina Vučićeva ambicija u politici. I zato Srbija postaje ruska gubernija i kineska kolonija. Zaključak je više nego logičan: goodbye Europe – Россия, приветствуй нас!
Svaka Vam cast. Respekt.