Utorak, 5 Marta, 2024
Rubrika:

Politika, najprofitabilnija privredna grana

Ulazak u visoku politiku automatski garantuje bogaćenje, neograničen pristup budžetskim sredstvima, raspolaganje narodnim novcem po sopstvenoj volji, bez ikakve odgovornosti prema onima od kojih su pare uzete. Takvom iskušenju ne bi odoleli ni mnogo časniji ljudi, a nekamoli naša politička kasta

Piše: Tomislav Marković

U našim nesrećnim krajevima privreda baš i ne pati od razvijenosti, među evropskim zemljama prednjačimo u siromaštvu. Svakome je jasno da živimo u sistemu u kojem se poštenim radom ne može mnogo postići, znanje, kompetencije i talenat nisu na ceni, pa zato mladi ljudi vični nekom poslu masovno odlaze u neke druge, srećnije zemlje u kojima se može normalno živeti od sopstvenog rada.

Kod nas je najrazvijenija privredna grana – politika, što je pomalo apsurdno jer se uopšte ne radi o ogranku ekonomije. Ulazak u visoku politiku automatski garantuje bogaćenje, neograničen pristup budžetskim sredstvima, raspolaganje narodnim novcem po sopstvenoj volji, bez ikakve odgovornosti prema onima od kojih su pare uzete. Takvom iskušenju ne bi odoleli ni mnogo časniji ljudi, a nekamoli naša politička kasta.

Visoka politika i neumereni lopovluk

Politički moćnici kriju stečenu imovinu kao zmija noge, što je sasvim razumljivo, pošto bi otkrivanje porekla basnoslovnog imetka moglo da ih katapultira pravo na dugogodišnju robiju. Tek povremeno do javnosti dopre poneki podatak na osnovu kojeg se samo može naslutiti čime sve raspolažu funkcioneri. Tako čujemo da jedan ministar ima 24 stana u Bugarskoj, da drugi živi u luksuznoj vili primerenoj kakvom tajkunu, a da gradonačelnik poseduje velelepnu vilu u Trstu. O ljudima iz kriminalnog miljea koji postaju bogataši preko noći zbog bliskosti sa vladajućom strankom da i ne govorimo, namešteni tenderi su kod nas deo tradicije, takoreći folklor. Samo zahvaljujući istraživačkim novinarima koji neumorno razotkrivaju nebrojene korupcionaške afere imamo neku mutnu predstavu šta se zapravo događa u svetu visoke politike i neumerenog lopovluka.

U građanstvu se ukorenilo uverenje da u politiku treba ući isključivo zarad krađe i otimačine, zarad sticanja enormnog bogatstva, a ko se o to nepisano pravilo ogluši biva percipiran kao naivčina. Mogao je da ukrade, a nije – pa to je neverovatno. Retki su ljudi koji počinju da se bave politikom iz pravih razloga, da bi popravili i unapredili društvo, da bi učinili nešto dobro za svoje bližnje, da bi se borili za ideje u koje veruju. Politika ne bi ni trebalo da bude lagodna staza do udobnog života, već mučna i teška delatnost. Što reče pjesnik: “Raspolagati tuđom mukom nije mala zajebancija”.

Društveni konsenzus

Sećam se da je jednom Žarko Korać pričao kako se, nakon što je bio potpredsednik Vlade Zorana Đinđića, vratio svom poslu profesora psihologije na Filozofskom fakultetu. Sretne ga kolega i iskreno se začudi otkud on tu, na univerzitetu. Zaista nema nikakve logike, bio si u visokoj politici, na samom vrhu, trebalo bi da imaš bar tri firme, četiri vile i pet jahti, a ne da predaješ studentima. Nije lako ljudima objasniti da je istinska politika nešto drugo, a ne mažnjavanje tuđih para.

Jedan moj poznanik bio je opštinski funkcioner u prednaprednjačka vremena. Sretne on prijatelja kog dugo nije video, prijatelj raspali po Aleksandru Vučiću i naprednjacima, kako nikad nije bilo gore, kako je to jedna banda lopovska, kako upropastiše Srbiju, kako ih treba oterati što pre, kako s njima ne treba nikada sarađivati. Poznanik se složi, a prijatelj ga onda pita da li još radi u opštini, pa kad je ovaj rekao da ne radi otkad su došli naprednjaci, prijatelj ga pita – pa zar nije mogao nešto da se dogovori, zar mu naprednjaci nisu ništa ponudili.

Poznanik kaže – jesu, nudili su mi nekoliko puta, ali nisam hteo da pristanem. Ovaj ga pita – a kolika je plata? – Hiljadu evra. – Pa ti nisi normalan, što nisi pristao, trebalo je da se dogovoriš s njima. – Pa čekaj, zar nisi malopre pola sata govorio o naprednjacima kao o crnim đavolima, a sad mi pričaš da je trebalo da se dogovorim s njima. – A, drugo je to. Šta čovek uopšte da odgovori na ovakav apsurdni argument? U Srbiji postoje nebrojene podele po svim pitanjima, ali očigledno je na snazi neupitni društveni konsenzus da budžet treba čerupati po svaku cenu. To je naš domaći kategorički nemoralni imperativ.

Nema novca za sve

Zato ne čudi kad vidimo kako se novac iz budžeta ili iz preduzeća u vlasništvu države nemilice rasipa. Poštari u Srbiji štrajkuju već nedeljama, tražeći povećanje plata, pošto su plaćeni bedno, zarade su im daleko ispod republičkog proseka. Direktor Pošte Zoran Đorđević, nekadašnji šofer koji se vrtoglavo uspeo do ministarske fotelje, a potom do direktorskog mesta – nema para za radničke plate, ali je zato široke ruke kad su u pitanju sponzorstva. U poslednjih nekoliko godina pare se dele podobnima šakom i kapom, samo prošle godine na sponzorstva je potrošeno skoro 700.000 evra.

Pošta je delila novce režimskom nedeljniku “Ekspres”, državotvornoj “Politici”, tabloidu “Objektiv”, “Pečatu” Milorada Vučelića, Er Srbiji, raznim sportskim klubovima, firmi “Archangel Digital Studios” u vlasništvu Miloša Bikovića, Bitef teatru, Beogradskom maratonu i mnogim drugim preduzećima. Za to vreme poštari žive u siromaštvu. Treba zadovoljiti nezajžljive potrebe nove elite, nema novca za sve, a posebno ga nema za one koji su ga pošteno zaradili.

Kad se u javnosti pojavi vest da je Milorad Dodik povezan sa 65 firmi u Republici Srpskoj, to više nikoga ne iznenađuje. Doduše, ista vest se pojavila i početkom prošle godine, Dodik naravno sve demantuje, ali je o njegovim aferama i bogatstvu toliko pisano da malo ko može da poveruje u njegovu nevinost. Svejedno je koliko je preduzeća u pitanju, razumno je pretpostaviti da Dodikovi čukununučići neće imati nikakvih finansijskih problema u životu, osim ako nekim čudom pravda ne bude namirena.

Ruganje biračima

Pošto se građani ne bune previše protiv ovakvog nakaradnog poretka, pošto se pokazalo da se svaki zločin isplati, od ratnog do korupcije, politički moćnici su se toliko razbahatili i postali obesni da su počeli da se otvoreno rugaju svojim biračima. Najsvežiji primer radikalnog cinizma dolazi iz redova Socijalističke partije Srbije, od njenog potpredsednika Dušana Bajatovića. Reč je o čoveku koji obavlja sedam funkcija i mesečno zarađuje oko 34.000 evra. Pored ove astronomske cifre, Bajatoviću stižu i jednokratne uplate od raznih preduzeća na ime navodnih zaostalih naknada za rad. Prema podacima Agencije za sprečavanje korupcije Bajatoviću je u periodu od 10. februara do 17. avgusta prošle godine na ovaj način uplaćeno oko 947.000 evra.

Taj i takav Bajatović uključio se u predizbornu kampanju, pa je na konvenciji svoje stranke održao prigodan govor u kojem se požalio kako nam je neko “nametnuo neoliberalni kapitalizam da bi nam uništio i porodicu i zdravstveni sistem i obrazovni sistem”, što je sve posledica “5. oktobra i otuđenja volje naroda“. Zato SPS na prvom mestu ima sledeću programsku tačku – “da vratimo dostojanstvo”. I zato će SPS podržati poljoprivrednike, “podržimo lekara, policajca, koga god hoćete, pekara, limara”. Na kraju je Bajatović poslao ključnu poruku biračima: “Ljudi, onaj ko da prednost materijalnom bogatstvu, a zanemari dostojanstvo, taj nije dobar nikome“.

Glasač je kovač svoje nesreće

Šteta što je Bajatović neobrazovani duduk, da je nešto čitao mogao je da bude i malo elokventniji, pa da citira Kinika Kratesa koji je govorio da je “njegova domovina preziranje slave i siromaštvo, koje ne može potresti nikakvo zlo, i da je on sugrađanin Diogena, koji je bio siguran od svake zavisti”. Sedi Bajatović na svom bogatstvu i mrtav hladan propoveda protiv materijalnih vrednosti koje su tako nebitne, važno je samo dostojanstvo, šta god to značilo. Vi, građani, stoko, naivčine i budale, negujte dostojanstvo i ostale duhovne vrednosti, a mi ćemo nastaviti da vas pljačkamo – tako glasi predizborna poruka potpredsednika SPS-a.

Što je najluđe, desetak posto građana redovno glasa za socijaliste, verovatno će im takav skor biti i na decembarskim izborima, reklo bi se da Bajatovićev obesni cinizam pada na plodno tle, nenaseljeno moždanim ćelijama. A neuporedivo veći broj građana glasa za one naprednjačke političare što ne znaju koliko vila i stanova imaju, niti čime sve raspolažu, šta su sve oteli od biračkog tela. Što bi rekla poslovica, glasač je kovač svoje nesreće. A kad dođe izborni dan, glasače iznenada spopadne neodoljiva sklonost ka samoubilačkim tendencijama.

(zurnal.info)

Najnovije

Najčitanije

Povezano

Komentari

Subscribe
Notify of

3 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
Pregedaj sve
kizami
24.11.2023-08:01 08:01

Dzabe pises nepismenom narodu.Voli stoka da bude u jarmu. Petsto godina je dug trenazni proces.

Daki
24.11.2023-08:19 08:19

Samo pristupi političkoj stranci i ne brini.
Jedini kriterijum za sve a najviše za pare je politika u ovoj jadnoj zemlji.

dragan
24.11.2023-11:21 11:21

Svaka cast Gospodine. Respekt!