O srpskom vrhovnom bogu u politici

Piše: Vladimir Veljković

Raduj se, jer si lukavstvo idola izobličila
Akatist presvetoj vladičici našoj Bogorodici

Godine 2017. je postao samodržac i započeo je proces „venčanja na carstvo“, protiv važećih zakona; 2021. je izabrao patrijarha; 2023. je započeo svetosavsku desekularizaciju države u saradnji sa patrijarhom, prema sloganu grešnog vladike Nikolaja i nesrećnog Justina: sloga, oboženje, razmnožavanje. Preostala je još apoteoza ili oboženje Aleksandra Vučića, zato što je to logična posledica apsolutne lične vlasti od pradavnih vremena.

Jer, budimo otvoreni i pošteni, on je titan srpske zemlje i srpskog roda i bez njegovog znanja i blagoslova u srpskom rodu ništa ne biva. A kao bog se trebao objaviti za Vaskrs, i prikazati se kao bog srpskog roda koji je vekovima prisutan; koji poznaje srpski rod i koji zahteva od svakog onog koji je od srpskog poroda i od srpske krvi da pozna i proslavi njega, umesto Hrista. A zbog takvih idolopoklonika rodu se još u Starom zavetu veli: „Izbavi me od krvi, Bože, Bože spasenja moga; obradovaće se jezik moj pravdi Tvojoj“ (Psalam 50). Pravednik u veri sagledava da Božija volja nije zakon krvi i prinošenje ljudskih žrtava bogovima određene zemlje – precima, ocima i majkama roda, rodova, ili naroda – i to saznanje mu donosi radost u umu i čisti mu srce.

Zato što je ljudski jezik na kojem se psalmopojac raduje nastao razvojem ljudskog uma, a Bog je za hrišćane ipak ovaploćeni Logos. U tom smislu, psalmopojac protiv idola ima samo reč – umno delanje – kojom ograđuje sebe, čuvajući svoj lični integritet od kulta predaka koji su nemi idoli od drveta ili kamena, ali su krvožedni. Isto nalaže i status građanstva, zato što je i građanstvo umni status i umna delatnost, službu reči protiv idola koji se uzdigao u srpskom rodu. Uostalom, i u Novom zavetu piše: „Jer ko se postidi mene i mojih reči u rodu ovome preljubotvornom i grešnom, i Sin će se Čovečiji postideti njega kad dođe u slavi“ (Marko, 8:38). Dakle, ljudi se ne trebaju stideti razuma pred zamišljenom zajednicom koja se zove srpski narod zato što je svaki etnos sklon mitu.

Za Aleksandra i njegovog patrijarha srpski rod i srpska krv su svetinja. I ta njihova svetinja daje im snagu da se uzdižu iznad čitavog sveta kao da su titani i oni sipaju osudu na čitav svet za koji se Gospod razapeo na krstu i kojem oprašta grehe. Zato što svi ljudi koji žive na svetu – Hristos je Bog živih – greše iz neznanja, a kada spoznaju da su pogrešili, oprost i olakšanje odmah stižu.

Ali nije čovekoljubiv otac srpskog roda Aleksandar, već jarosan i osvetoljubiv. On nema smirenja i ratuje protiv sveta, protiv drugih ljudskih rodova i rasa, koje ne poštuju svetinju srpskog roda i srpske krvi, kojima se on i njegov patrijarh klanjaju. No, ko tako ratuje protiv čitavog sveta ljudi, protiv univerzalnog ljudskog morala i etike, protiv umnih ljudskih bića – odmah se na njega diže Gospod da ga obara. Stoga Aleksandar i ratnici srpske krvi svuda vide neprijatelje koji im prete.

A na zasedanju UN-a, povodom rezolucije o genocidu u Srebrenici, gledaćemo Aleksandrov rat na koji se ukrepio molitvama u Hramu Svetog Save. Molitvama srpske svetinje, molitvama koje mu pale srpsku krv u mlohavom i iznemoglom srpskom telu. Zato što je on gospodar sve srpske zemlje, gospodar svih srpskih tela. I ta mu vera, vera stara, vera starih srpskih gospodara – daje snagu u krvi i jača volju.

A šta ćemo tamo gledati i šta će nam se tamo prikazati? Gledaćemo borbu Aleksandra za srpski narod, gledaćemo borbu vrhovnog srpskog ratnika u planetarnom boju nebeske Srbije. I dobro kažu njegovi da se njime treba ponositi. Njemu ionako dolaze carevi i sa istoka i sa zapada da se sa njim dogovaraju, odnosno da se sa njim kurvaju, kako bi se reklo žargonom Svetog pisma. On se sada prikazuje čitavom svetu u svom pravom svetlu – konačno se pojavio srpski bog pravde iz srpske himne i uzdigao se nad čitavom planetom Zemljom da prezre čitav svet koji je vekovima nepravedan prema svetom srpskom rodu i prema svetinji srpske krvi.

A srpska himna „Bože pravde“ je posvećena plemenskom božanstvu ognjišta, zemlje, plodnosti i podzemnog sveta, gde se jasno kaže „iz mračnoga sinu groba, srpske slave novi sjaj“. Srpski grobovi daju slavu srpskom rodu i zato patrijarh spominje Jasenovac, Kragujevac, i srpske žrtve u Prvom i Drugom svetskom ratu – kojima svet treba da se klanja, kao što im se klanja i srpski patrijarh.

I kakvom se bogu srpski rod moli, takvog je boga i dočekao. Aleksandar Vučić je bog pravde koji spasava od propasti, koji čuje glase naroda i koji mu je jedini spas. Zar to ne ponavlja stalno? On moćnom rukom vodi i brani srpsku budućnost, te hrani i brani srpske zemlje – Srbiju, Republiku Srpsku, Crnu Goru i Kosovo – i srpski rod. On srpskoj braći nudi slogu (diktaturu), a sloga će biti poraz vragu – svima koji mu nisu po volji – i „najjači srpstvu grad“.

On je i bog gneva, kojem se u himni upućuju molitve da na „srpsko vedro čelo ne padne gneva grom“, nego da blagoslovi srpsko selo, polje, njivu, grad i dom. Zar ne živimo u zlatnom dobu i zar on nije stalno gnevan i jarosan na one koji ga kritikuju?

Ali kad nastupe borbe dani – za očuvanje Kosova, Republike Srpske, ili protiv rezolucije UN-a o genocidu u Srebrenici – bog pravde Aleksandar srpskom rodu „k’ pobedi vodi hod“.

Božanstvu se u himni pripisuje atribut pravde i stoga oni koji mu se mole ništa i nikada, to jest vekovima, nisu nepravedno, pogrešno i loše učinili. Svet leži u nepravdi, izuzev srpskog roda koji se klanja svom plemenskom idolu pravde. Srpski rod je stoga rod pravde – on je svetinja – i sve što se u njegovo ime danas radi i što se u prošlosti radilo je bilo sveto i pravedno. Što bi značilo da je i genocid u Srebrenici nad Bošnjacima delo srpske pravde, učinjeno posvećenom srpskom rukom.

Ali ako srpski rod prizna da iznad sebe ima viši red i poredak – Boga Logosa – te da njegova dela nisu uvek pravedna, nego da su kao i kod drugih ljudi i dobra i loša, odustaće od sebe, to jest od kulta predaka i kulta srpske krvi.

Apoteoza Aleksandra Vučića je zapravo objava vladavine srpskog boga pravde i on već prelazi u sferu sakralnog i uzdiže se na nebo – izdiže se nad celim svetom u Skupštini UN 23. maja, da bi zapodenuo mitsku borbu za srpsku pravdu i za srpski rod. I zaista, zaista srpski rod do sada nije video većeg junaka od Aleksandra Vučića, međutim, on se više ne može sam od sebe spustiti na zemlju, kao drugi, obični ljudi. On je postao hodajući mit, obožio se i njegovo srpsko telo je već sakralno. A Srbi ga stoga mogu i dodirivati, pipati, i od njega se isceljivati. A mogu pokušati i da ga (po)jedu – jer je takva sudbina idola, ljudi ih na kraju „pojedu“.

Peščanik.net