Piše: Milan Charlie
I tako… srpsko se društvo neosetno dokotrlja do terminalne faze nacionalističkog ludila i sada već sazrele doze fašizma popločane bujanjem nasilja, negacijom zločina i odbijanjem da se suoči sa prošlošću.
Za takve narode budućnost ne postoji.
Ružno je tako nešto reći ali i za brvnaru treba temelj od čvrstog materijala. Nema ovde osnove ni za kakav boljitak.
Revizija ne samo istorije već i događaja na dnevnom nivou one nemoćne da se odupru (čitaj: većinu) okiva u oklop izopštenosti od istine i zaključava ih u malom ograničenom svetu iluzija o moći, o hrabrom i kurčevitom narodu koji se odupire celom svetu.
Mnogi se pitaju ko nas to napada, odgovora nema.
Nevidljivi spoljni neprijatelji u savezu sa petom kolonom su neophodni sastojak svake diktature. So i voda.
Ništa novo ali svakodnevna dešavanja nas upozoravaju na moguću eskalaciju nasilja.
Na scenario u kom bi medijski magnat lovio nepodobne po trgovima odapinjući na njih minobacačke mine.
Nekažnjeno naravno, šta ste mislili?
Vlasniku Pinka dozvoljeno je da demonstrira pokaznu vežbu za tako nešto.
Niko da pita majstore odakle ti minobacačke mine? Može li to običan građanin da nabavi i zašto ne?
Ko pokuša završio bi ili u zatvoru ili ludnici.
Desi se da pošaljete dete u školu a u parkiću ga pogodi metak iz vazdušne puške. Ne u Gazi, u centru Beograda.
Stoka nekakva pucala sa prozora na dete.
U Beogradu je sinoć na smrt izboden brat bosanskog federalnog ministra. U vreme ručka.
Provladini mediji skrivaju tu informaciju, kao za Olivera, kao za Cvijana. Da ne stane turizam u najbezbednijoj prestonici Evrope.
Paramilitarna vojska poznata pod nazivom ‘navijači’ Crvene zvezde nekažnjeno defiluje gradom uz pratnju baklji i motorista koji voze pešačkom zonom u centru grada.
Policija ne reaguje na uzvike divljenja ratnim zločincima.
Nešto slično se desilo u Užicu gde je tridesetak ‘navijača’ u pratnji uniformisanih lica veličalo radovana i ratka.
Na našem najvećem stadionu ponovo se pojavilo raspevano udbino dete koje se zahvaljuje majci nekog đenerala.
Kažu nije to onaj ali svi znaju na koga se misli.
Kao kad se pomene ‘on’. Retko ko pomisli na bilo koga drugog.
To je naš usud. Fašizam slobodno hoda Srbijom, oseća se kao kod kuće.
Na tribinama FK Vojvodina razvijen je transparent sa kog se poručuje da će se neko, nejasno ko i zašto, dogodine vratiti ne samo u Prizren već i u Sarajevo i Knin?
Država ne želi da se razračuna sa navijačima, čak vidno podržava nasilje i pretnje koje dolaze u vidu upozorenja šta bi moglo da se desi svima koji nisu na njihovoj strani.
Falange samo prenose poruku Alfa navijača. U divljenju Italiji i želji da se identifikujemo sa njima stigli smo do toga da smo zaličili jedino na Italiju tridesetih godina prošlog veka.
Pored raskalašnog života uzrok bolesti treba tražiti i u poslednjim dešavanjima.
Bilo kakav nepovoljan ishod po vlast dovodi do sve veće agresije i nametanja lažne istine po volji nepomenika.
Tabloidi pišu da Rezolucija nije ni usvojena.
Usvojena je prostom većinom kako je to i propisano u tom domu. Rezolucija je ratifikovana kao pravno obavazujuća.
Svi oni koji budu negirali genocid na teritoriji država potpisnica Rezolucije (posebno nosioci političke moći) čine krivično delo i biće uhapšeni.
Svake godina 11. jula u celom svetu biće obeležen Dan genocida u Srebrenici i o tome će se učiti iz svake istorijske čitanke čak i na malenom Nauruu iako su im srpski emisari podelili bogate poklone.
Da se ne ponovi.
Lakše je izgubiti sa 1-0 nego primiti tuce golova ali si u svakom slučaju poražen.
Poraz kao pobeda, čuveni srpski patent.
Izviru podaci da je našim parama plaćana uzdržanost nekih karipskih zemalja i ko zna šta sve još.
Izmislio je i da je začikavao obezbeđenje u Ujedinjenim nacijama da mu otmu zastavu ako smeju.
Portparol Generalnog sekretara UN, Stefan Dužarik rekao je da nikakvog negodovanja u vezi ogrtanja zastavom nije bilo.
Sve laž, kao i obično.
Denacifikacija preko nasušna, nije nešto o čemu se sme ćutati.
Na našu veliku žalost niko iz javnog prostora ne želi da priča o tome.
Strah se uvukao u akademsku zajednicu, kulturu i sport.
Gledaju se svoja posla, još ako od toga ima vajde bog te veselio.
Što bi se iko cimao?
Opozicioni političari bave se benignim temama jer u odnosu na zloćudni malignitet sve je potpuno benigno.
Pa i krađa izbora. Parkić posebno.
Ubijeni smo ko’ prutem.
Tekst je preuzet sa Facebooka
Svaka cast Gospodine. Respekt.