Puka formalnost

piše: Željko Vukmirović

Rajo Evropa uživa. Već potrošen, dotučen i ponižen, pročitan sa svake strane, dočekao je da se neskriveno raduje zbog neznanja i umišljenosti diletanata na vlasti. Još kad vidi kako su se ona dvojica uživjeli u uloge predsjednika države i premijera, osnovana je pretpostavka da je shvatio da mu sjajno ide, da ga je baš krenulo i da mu tačno dođe da istakne svoju kandidaturu za generalnog sekretara NATO ili šefa Savjeta Evrope. Šta? Samo nebo je granica. Mogao bi to Rajo…

A u stvari, samo je sačekao da novajlijama malo proradi strah. Ionako nemaju pojma u šta su se upleli, niti imaju ozbiljnu ideju kako da se izvuku. Srljanje u raspad sistema se ispostavlja kao riješena stvar. Baš onako kako to Raju Evropi i odgovara. Već sada može da rasproda priču o čekalici za neznalice ili onu za skorojeviće ili da ide čak toliko daleko da o svemu priča kao mudro i strpljivo realizovanom dijelu projekta “srpski svet”. Uostalom, ono što sa svojima radi po EPCG ili kakav rasplet priželjkuje od CGES, daje mu za pravo.

Milatović i Spajić su pojeli sami sebe. Zaglavljeni u sopstvenim sujetama, sputani neznanjem i stečenim frustracijama, opsjednuti sticanjem ličnih materijalnih dobara ili samo dilova koji im obezbjeđuju odstupnicu, još za vrijeme ministarskih mandata su napravili prilično štete po Crnu Goru. Posebni biseri, a u okviru plasmana sistema rukovođenja “tajno i organizovano”, bili su Montenegro Airlines i Montenegro Works. To je baš udaralo po nosu od bahatosti.

Ono što je sada sigurno je da se ne mogu pohvaliti nekom zalihom preostalih trikova.

Suočeni sa činjenicom da im se ne isplati dalja međusobna konfrotacija, prema svemu do sada viđenom, konačni sukob je tek odložen za tradicionalnu političku ravan, nove izbore ili predstavu o rekonstrukciji. Svejedno, Rajo Evropa dobija, što god da se desi. Priznaćete, za jednog viđenog gubitnika, to je ultima u kojoj je pokupio i dvojku krsta i desetku dinara i još par kečeva nekom lišom.

Spajketu i Jakovu ostaje privid vlasti i moći. Uostalom, sve što su do sada prodali je ionako bilo prividno.

Formalni vladari su nepodnošljivo blizu zvanične promocije aspolutne nemoći.

Kraj te priče se već nameće kao puka formalnost.