Nedjelja, 14 Aprila, 2024
Rubrika:

Crna Gora nije ni Mila ni Jakova

Nakon dve godine vlasti Abazović je skupio hrabrosti da izda nalog za rušenje neke seoske kuće Đukanovića. Grebući se u izbornoj noći uz Milatovića, a sada seireći nad ''palim'' Đukanovićem, Abazović ni sam ne zna gde je pošao tražeći svoje sidro u amoralnoj borbi za sopstveni značaj. Abazoviću nijedna uloga ne pristaje, nijedna funkcija mu ne pruža utehu niti ublažava osećanje sopstvenog beznačaja i nedostatka ''ego-powera''.

Piše: Vlatko Sekulović (danas.rs)

Nedavno objavljen tvit, nakon predsedničkih izbora, odražava suštinu crnogorskog društva koju srpski nacionalisti u Beogradu nikada neće shvatiti, a to je da: „Crna Gora nije ni Mila ni Jakova, Crna Gora su sve njene građanke i građani.“

Identitet kulturne zajednice, tj. stanovništva današnje Crne Gore nije nastao dekretima, već je proizvod dugotrajnih, long duree, procesa, koji su u određenim periodima dobijali na „ubrzanju“, poput traumatičnih događaja ’90-ih godina prošlog veka. Fluidnost identiteta koju je statistika registrovala u navedenom periodu, može se uočiti i u prethodnim popisima sprovedenim u Crnoj Gori.

Međutim, karakteristika koja je stamena kod svih stanovnica i stanovnika Crne Gore, bez obzira na etničku ili versku pripadnost, jeste svest o posebnosti tog društva usled autohtonog, nižeg ili višeg, oblika organizovanja.

Specifičnost crnogorskog društva se ogleda i u ostacima predmodernih oblika organizovanja, poput bratstava ili plemena, a koje predstavlja retkost u regionalnim i evropskim okvirima uporedivih sa albanskim fisovima ili škotskim klanovima.

Takvih recidiva nema u Hrvatskoj ili Srbiji. Plemenska ili bratstvenička pripadnost, koliko god bila folklorna i pripadala delima Marka Miljanova, i dalje opstaje i transcedentna je u odnosu na etničku pripadnost, crnogorsku ili srpsku.

Posebnost se ogleda i u prisutnom osećanju superiornosti zasnovanom na društveno značajnim mitologizovanim narativima o borbi za opstanak u vrlo surovim životnim uslovima tokom vekova.

Dragoslav Bokan, jedan od glavnih ideologa srpskog nacionalizma u DŽDŽI veku, gostujući na televiziji, izrazio je sav prezir prema crnogorskoj posebnosti i bes srpskih nacionalista prema novoizabranom predsedniku Crne Gore.

Bokan je, kao Milošević Bulatoviću 1991. godine u Hagu, naredio Milatoviću da „mora“ prvo da dođe u Beograd, a potom može da ide gde hoće. Ovaj bokanovski stav izražava odnos nipodaštavanja prema svakome ko dolazi iz Crne Gore, bez obzira na to da li je pravoslavne ili druge vere, da li je jedne ili druge etničke pripadnosti i da li pripada ovoj ili onoj političkoj opciji.

Jednostavno srpski nacionalisti u Beogradu smatraju da su svi na prostoru bivše Jugoslavije identitetski inferiorni u odnosu na njih i da svakom treba da predstavlja izuzetnu čast da bude primljen u „srpski korpus“, za šta ulaznicu izdaju „prvosveštenici“ srpstva, koji zauzvrat očekuju bespogovorno sledbeništvo i bezuslovno ispunjavanje njihovih prohteva i želja. Nešto slično je radio Gering, koji je za pare izdavao potvrde o arijevskom poreklu u vreme nacističke Nemačke.

Identitetska uniformnost koju srpski nacionalisti pokušavaju da nametnu, dobija svoje obrise i u liturgijskoj formi, poput obreda obeležavanja „Oluje“ ili intervencije „NATO“ 1999. godine.

Nije ni slučajno da ove manifestacije nose potpis Bokana i njemu sličnih reditelja nacionalizma. Rukovodeći se idejom da su za stvaranje nacije neophodni mitovi koji se održavaju i obnavljaju spomenicima i obredima, ovi nacionalistički preduzetnici pokušavaju da formulišu „novi“ identitet srpskog naroda iz kog žele da iskorene bilo kakvu posebnost koju definišu kao „jugoslovenštinu“.

Međutim, efekat ovih masovnih polumističnih rituala rasturi za čas jedan dvominutni video-klip, postavljen na TikToku, sina nacionalističkog jurišnika koji psuje, izaziva i ruši autoritet srpske policije, „srpskih junaka“, istih onih koji bi trebali da brane „nejač“ na Kosovu i širom „srpskih zemalja“.

Sva snaga „svesrpske“ ideologije, oružane sile i države nestaje u škripi guma lamborginija i pred maskiranim nasilnicima koji su jedne noći 2016. godine preuzeli suverenitet nad Savamalom.

Specifičnost identiteta u Crnoj Gori izraz je kompleksnosti identitetskih šema upravljanja strahom od smrti, koje mogu imati različite objekte transfernosti. Konstrukti porodice, roditeljstva, stvaralaštva, vere, nacije, države, slave, psihološki su instrumenti kojima osmišljavamo svoje postojanje i koji od nas čine individue sa višeslojnim ili različitim identitetima.

Svaki od njih ima funkciju davanja značaja sopstvenoj egzistenciji, tj. da naš život ne bude samo kratka crtica između godine rođenja i godine smrti. Uloge koje imamo u životu nas definišu i svako ljudsko biće ima pravo da bude: brat ili sestra, roditelj ili dete, umetnik ili advokat, Srbin ili Crnogorac, pravoslavac ili musliman, itd. Ljudsko biće ostvaruje se u različitim ulogama i time daje sebi na značaju.

Istovremeno ovaj značaj zavisi i od vrednovanja ovih uloga od strane drugih ljudi, u čemu je i koren naših identiteta kako navodi Eriksen. Naše samovrednovanje i samopoštovanje zavise od nas samih, ali i od drugih.

U konkretnim crnogorskim uslovima ljudsko biće može imati istovremeno različite identitete npr.: Crnogorac i vernik SPC, otac, suprug, školovan, ili Srpkinja i ateista, ćerka i poslovna žena.

Svaka od ovih uloga je legitimna i vrednosno uslovljena slobodom drugog bića, odnosno jednakošću u dostojanstvu. Suština građanske države jeste da ne postoji društvena uslovljenost priznanja identiteta prema ličnim svojstvima, odnosno afirmacija ljudskog dostojanstva.

Uslovljavanje identiteta je suština bokanovske ideologije, nametanje nejednakosti ljudi u dostojanstvu izražene u stavu: Milatović se mora pokloniti srpskim nacionalističkim guruima u Beogradu. Ako se Milatović ne pokloni i ne izvršava njihovu volju, onda je isto što i ukanović. U tom smislu srpskim nacionalistima jedino je bitno i vredno življenja pokoravanje njihovoj volji, ideologiji i političkoj praksi, interesima i željama.

Ovaj utilitaristički aspekt nacionalizma najbolje je shvatio Abazović, koji ne časi časa da se preporuči u pokornosti, iskazujući svoju lojalnost „srpskoj stvari“.

Nakon dve godine vlasti skupio je hrabrosti da izda nalog za rušenje neke seoske kuće Đukanovića. Grebući se u izbornoj noći uz Milatovića, a sada seireći nad ”palim” Đukanovićem, Abazović ni sam ne zna gde je pošao tražeći svoje sidro u amoralnoj borbi za sopstveni značaj. Abazoviću nijedna uloga ne pristaje, nijedna funkcija mu ne pruža utehu niti ublažava osećanje sopstvenog beznačaja i nedostatka ”ego-powera”.

Abazović svoj značaj pokušava da izgradi na transcedentnosti koje pripisuje onima koje doživljava i glorifikuje kao „besmrtne“ bez obzira da li se prezivaju Đukanović ili Milatović.

Njegov odnos prema Đukanoviću je isti kao i odnos Marka Dejvida Čepmena prema Lenonu. Čepmen je ubio Lenona samo zato što je ovaj bio slavan, te je tako i on postao slavan postigavši neku simboličku besmrtnost. Simbolička besmrtnost je legitiman mehanizam odbrane ili upravljanja strahom od smrti, ali moralno je neprihvatljiva kad je destruktivna.

Ratko Mladić ili Zdravko Tolimir, istrebitelji Bošnjaka, poput Hajdriha ili Himlera, istrebitelja Jevreja, mislili su da će uništavanjem postići besmrtnost. Nažalost, ova prva dvojica u tome za sada i uspevaju kada pogledamo murale po Beogradu ili čujemo skandiranja huligana.

Abazovićevo delo korespondira sa Bokanovim nacionalizmom kao antipodu etike čojstva i junaštva, kako je nepisane moralne vrednosti crnogorskog podneblja kodifikovao Marko Miljanov, a koje su postale sastavni deo ideala identitetskih šema u Crnoj Gori bez obzira na ličnu etničku pripadnost.

Bokan i njemu slični zahtevom za poklonjenjem pred njihovim ”tronom” u Beogradu žele da iskorene crnogorsku posebnost, stvaranjem i širenjem ”abazovićevske” nemoralnosti umesto etike odgovornosti kao osnove smisla postojanja velikog poglavara crnogorskog plemena Bratonožića.

IzvorDanas

Najnovije

Najčitanije

Povezano

Komentari

Subscribe
Notify of

0 Komentara
Inline Feedbacks
Pregedaj sve