Znam jednog čovjeka, svi o njemu pričaju da je grozan. Mada, kao što svi znamo, naš narod ionako puno priča, pa tako ispadne da spoznaja o svim tim groznim ljudima i nije neko otkrovenje. Ipak, ovog sam zapamtio, valjda su priče o njemu bile groznije od ostalih. Poslije je uspio da se domogne Amerike, tamo mu je ok, čujemo se ponekad. U svakom slučaju, priče o njemu su ostale iste. Bio je grozan.
I zove baš taj čovjek, neko veče. Ostatak priče je stenogramske sadržine.
„Čuo sam se sa majkom prije neku noć. Kod vas je bilo jutro, nešto prije deset sati. I ona žena, usred razgovora, prekide priču, veli mi, stani malo. I nestade na jedno dva minuta. Ja iskuliram, u ovom životnom dobu nešto mislim da je velika sreća što mi se majka uopšte još javlja na telefon i što mogu s njom normalno da pričam. A onda se vratila. I rekla mi, ovo su bili avioni, jesi čuo? Ja je pitam, kakvi avioni majko, a ona meni, ladno i raspoloženo, kaže NATO. Vjeruj mi da mi je kroz glavu prošlo svašta. Od najobičnije pojave senilnosti do onog Alchajmera. Nije prijatno, a i postarala je, što znam. Ali ona baš raspoložena i sve mi objašnjava. Kako je čula da će NATO avioni izvesti vježbu i prelet u kojem će par aviona prisiliti neki treći avion na slijetanje. Tako je čula. Bilo na dnevniku. Tako mi i je prenijela. A onda mi i rekla, tako ti je sad kod nas. I još da sam ja izgleda zaboravio da smo sada članica NATO i da više nema šale. I kaže žena, popamtila je dosta toga, vremena se mijenjaju, sve se mijenja. I da se nama, eto, neke stvari po prvi put dešavaju, pa je to nekome čudno. I bješe baš raspoložena. No, tu se sjetim one stare televizijske serije, nešto o vojsci, sa Mimom Karadžićem i Đorđem Balaševićem. Ono kad Mima na nekoj vojnoj vježbi, dok puca iz puškomitraljeza, ka’ da je posuludnio, viče ‘kučke agresorske’.
U svakom slučaju, ukapiram da su se neke stvari stvarno promjenile. A sjetim se i da su mi po majčinoj liniji svi bili u komite. A onda konačno i ukapiram da Crna Gora nije više pod srpskom vojnom komandom. I da sa nešto domaćih četnika možemo da se izborimo potpuno legalno. Da smo samo nešto malo u ruskoj interesnoj sferi, da nas srpski nacionalisti posjećuju prema intenzitetu uplata, da nije ništo strašno, da možemo da se izvučemo. Nego, onda naletim na onog Milačića što je u predsjedničkoj kampanji imao više prikupljenih potpisa nego glasova na izborima. Prvo je, valjda, palio zastavu NATO na kružnom toku na Cetinju. Kao, to mu je bio spektakl, odakle znam. Znam samo da mu niko nije udarao na trag. Ali vidiš, sad se javio iz neke sobe, pa uzeo jedan komadić papira na kojem je logo NATO i iscijepao ga. Bilo je stvarno, nekako dirljivo kako mržnja splašnjava naočigled. Znam da o meni pričaju da sam grozan čovjek, ali to sa bucanjem papirića NATO me dobro nasmijalo. Znaš i sam, od mržnje nikad ništa. Vazda je jalova bila. A priča mi i prijateljica iz Budve, na račun svih ovih promjena. Veli, ruski se i dalje čuje, kao i svih ovih godina, ali sad je počeo da se čuje i njemački i engleski i francuski. Zvučala je prilično zadovoljno. Zato, prijatelju, meni sve ovo izgleda kao da se mrziteljima sužava prostor za kretanje. I na nebu i na zemlji. Sviđa mi se to.”
Grozan čovjek, a?
piše: Željko Vukmirović
autor teksta je urednik u dnevnom listu Dnevne novine