Najveće ledene površine na Zemlji, Grenland i Antarktik, sada gube masu šest puta brže nego tokom 1990-ih zbog globalnog zagrijevanja.
Sveobuhvatan pregled satelitskih podataka prikupljenih na oba pola doprinio je jednoglasnoj procjeni trenda ubrzanja, kažu naučnici. U periodu od 1992. do 2017, Grenland i Antarktik su izgubili 6,4 biliona tona leda, što je dovoljno da poveća globalne nivoe mora za 17,8 milimetara.
„To nije dobra vijest. Danas ledeni pokrivači doprinose trećini ukupnog porasta nivoa mora, dok je ’90-ih njihov doprinos zapravo bio dosta mali, sa oko pet odsto. To ima važne implikacije za budućnost, kada su u pitanju plavljenje obala i erozija“, rekao je za Bi-Bi-Si profesor Endru Šepard sa Univerziteta u Lidsu, Velika Britanija.
Ovaj istraživač je jedan od rukovodilaca projekta nazvanog Vežba za upoređivanje masenog balansa ledene površine (Imbie). U projektu učestvuje tim stručnjaka koji su pregledali polarna mjerenja pribavljena pomoću posmatračkih letjelica tokom blizu tri decenije. U pitanju su sateliti koji su pratili promijene zapremine i kretanja ledenih površina.
Među nekim od glavnih zaključaka do kojih je došao tim naučnika je činjenica da se količine otopljenog leda sada kreću na gornjoj ivici očekivanja kada se uporede sa kompjuterskim modelima koje je koristio Međudržavni panel o klimatskim promjenama (IPCC).
U procjeni ovog panela iz 2014, simulacije srednjeg dometa su nagovijestile da bi globalni nivo mora mogao da poraste za 53 centimetra do 2100. godine. Ali studija Imbie tima pokazuje da topljenje leda na Antarktiku i Grenlandu zapravo vodi ka mnogo gorem ishodu, i da će najvjerovatnije dodati još 17 centimetara na prognoze predviđene za kraj vijeka.
„Ako se predviđanja obistine, do 2100. godine će 400 miliona ljudi biti u opasnosti od godišnjih obalnih poplava. Ono što naša najnovija procjena znači jeste da će vremenski okviri koji su se ranije očekivali biti mnogo kraći. Kakve god mjere za odbranu obala ili gradova od poplava namjeravate da sprovedete, morate ih sprovesti što prije“, upozorava profesor Šepard.
Grenland i Antarktik na klimatske promjene reaguju na nešto drugačiji način. Topljenje ledenih površina na južnom polu dolazi od efekata topljenja izazvanih toplijom vodom okeana koja utiče na njihove ivice. Ledene površine na sjevernom polu trpe sličan uticaj, ali istovremeno se događa i površinsko topljenje koje je izazvano višim temperaturama vazduha.
Od tog ukupnog doprinosa porastu nivoa mora za 17,8 milimetara, 10,6 milimetara (60 odsto) je izazvalo topljenje leda na Grenlandu, a 7,2 milimetra (40 odsto) na Antarktiku. Gubitak ledene mase na oba pola je iznosio oko 81 milijardu tona godišnje tokom ’90-ih, ali do 2010-ih se popeo na 475 milijardi tona godišnje. Profesor Šepard upozorava da buduća predviđanja mogu biti lošijeg kvaliteta zato što će nekim važnim satelitima uskoro isteći rok trajanja, a ne postoje jasni i hitni planovi da se oni zamijene.
On je naročito zabrinut za zamjenu satelita Evropske svemirske agencije KrioSat-2 i platforme Američke svemirske agencije AjsSat-2. Ovi modeli obavljaju posmatranja mnogo većih ledenih površina nego drugi sateliti zato što njihove orbite leta prolaze veoma blizu Sjevernog i Južnog pola.
„Plašim se da ćemo uskoro imati situaciju sličnu onoj sa početka 2000-ih, kada smo morali da se snalazimo sa letjelicama koje zapravo nisu bile dizajnirane za posmatranje polarnih regija. Nažalost, moraćemo da damo sve od sebe uprkos odsustvu podataka koji su nam zaista neophodni. Ali već smo bili u takvoj situaciji“, zaključuje Šepard.