Kolika je vjerovatnoća da Putin ode u Hag

Piše: Ivan Trajković (Al Jazeera Balkans)

Nakon godinu dana ruske agresije na Ukrajinu, situacija i činjenice na terenu govore da je mirovni sporazum i dalje veoma daleko, a Kremlj je svestan da su sva obećanja o “brzom završetku specijalne vojne operacije” odavno pala u vodu.

Putinova slika u javnosti kao “čeličnog borca za Rusiju”, kakvim ga prikazuju ruski propagandni mediji, ne slaže se sa njegovim potezima na samom bojištu. Tako borba za grad Bahmut traje više od sedam meseci, uz ogromne ruske vojne gubitke u ljudstvu i tehnici. Iako se tačan broj još uvek ne može nezavisno potvrditi, sudeći prema izjavama komandanata iz privatne vojne grupe Wagner, u okolini Bahmuta je do sada poginulo najmanje 12 do 15 hiljada ruskih vojnika – što plaćenika, što onih iz regularnih jedinica.

Sa druge strane, Bahmut za ruske snage ima veoma malu stratešku vrednost u vojnom smislu. Iako bi eventualni kasniji napad na Kramatorsk i Slavjansk bili lakši u slučaju zauzimanja Bahmuta, čini se da je pravi razlog ipak potvrda opravdanosti Putinove agresije, kao i politički poeni pred izbore zakazane za sledeću godinu.

Putin nije Milošević

Do predsedničkih izbora ostalo je još tačno godinu dana. To će biti i prvi predsednički izbori u Rusiji nakon značajnih ustavnih amandmana usvojenih 2020. godine, kojima je Putinu omogućeno da se ponovo kandiduje. Do tada je važio član prvog Ustava Rusije iz 1993. godine. Članom 81, tačka 3, bilo je zabranjeno da se ista osoba kandiduje nakon dva uzastopna mandata (slično ustavima mnogih evropskih zemalja, kao i ustavu SAD-a). Putin je 2018. godine izjavio da će “poštovati Ustav i volju građana”, te da “neće tražiti i peti mandat na mestu predsednika”. U međuvremenu je Ustav izmenjen, što Putinu otvara mogućnost da se za predsednika kandiduje i 2024.

Da li će ova kandidatura postati stvarnost, zavisi od velikog broja faktora, od kojih je najveći dalji tok rata u Ukrajini, ali i najnovija optužnica Međunarodnog krivičnog suda u Hagu (MKS). Optužnica je postala zvanična prošlog petka, i u njoj se, osim Vladimira Putina, nalazi i ruska političarka Marija Aleksejevna Belova, koja obavlja funkciju komesarke za prava deteta u Kancelariji predsednika Ruske Federacije u Moskvi. Optužnica navodi da su “Putin i Aleksejevna-Belova odgovorni za protivpravnu deportaciju stanovništva, na prvom mestu dece i njihovog protivpravnog preseljenja iz okupiranih područja unutar Ukrajine u Rusku Federaciju”.

Veliki broj svetskih analitičara i stručnjaka je bio iznenađen ovom optužnicom, a još veći broj time što ona ne pominje brojne zločine nad civilnim stanovništvom u Ukrajini. Kremlj je odmah odgovorio na optužnicu “Rusija ne priznaje nadležnost Međunarodnog krivičnog suda i ne izručuje svoje državljane prema njegovim optužnicama”.

To ne čini ni Kina koja, takođe, ne priznaje nadležnost Međunarodnog krivičnog suda nad njenim građanima, a takođe to ne čine ni Sjedinjene Američke Države. SAD nije potpisnik Rimskog statuta iz 1998, kojim je Međunarodni krivični sud i osnovan. Iako je nekoliko američkih predsednika, od Clintona preko Obame do Trumpa, navodilo različite pravne smetnje priznavanja nadležnosti MKS-a nad građanima SAD-a, najčešće se kao razlog navodi “nekompatibilnost sa Ustavom SAD-a”, koja se ogleda u tome da bi MKS u slučaju američke ratifikacije Rimskog statuta bio “nadležan i za zločine počinjene na tlu Sjedinjenih Američkih Država od njenih građana”. Vrhovni sud SAD-a je u više navrata do sada zauzeo stav da “samo američki sudovi, osnovani procesom iz Ustava SAD-a, mogu da sude američkim građanima”.

Sadašnji predsednik SAD-a Joseph Biden je pozdravio podizanje optužnice protiv Putina i Aleksejevne, nazivajući je “slanjem jasne i snažne poruke”. Njegov prethodnik u Beloj kući, Donald Trump, u više navrata je kritikovao rad ovog suda, a u junu 2020. njegova administracija je uvela paket sankcija za njegove sudije i najavila istragu navodne “korupcije u okviru ove međunarodne institucije”. Povod za ovakve oštre mere je bila sveobuhvatna istraga tužilaštva unutar MKS-a u vezi aktivnosti i eventualnih zločina koje su počinile američke i koalicione snage u Avganistanu. I Mike Pompeo, tadašnji Trumpov potpredsednik, nije štedeo osude: “Ova istraga uperena protiv američkih snaga u Avganistanu je sramotna, a SAD će umeti da zaštiti svoje građane”.

Bivši premijer Velike Britanije Boris Johnson, koji je je u vreme svog mandata važio za “ruskog prijatelja” i koji je čak lobirao da ruski oligarh blizak Kremlju Jevgenij Lebedev dobije titulu britanskog lorda, prošle godine je “promenio ploču”.

“Putin je načinio najveću grešku u svojoj političkoj karijeri kada je napao Ukrajinu. On je pogrešno procenio Ukrajince, on o Ukrajini misli i govori isto kao što je Slobodan Milošević mislio o Kosovu”, rekao je tada Johnson.

Nema sumnje da je Slobodan Milošević do sada bio “najzvučnije ime” kome je suđeno u Hagu. I Milošević i Putin su optuženi pred MKS-om u vreme dok su bili na funkciji predsednika svojih država. Milošević je nakon 5. oktobra 2000. godine i političkih promena smenjen, a krajem juna 2001. je isporučen Haškom tribunalu.

Uz malu pomoć prijatelja

Događaji slični 5. oktobru u tadašnjoj SR Jugoslaviji ne samo da nisu na vidiku u Moskvi, već ne postoje ni nikakve naznake šireg društvenog nezadovoljstva koje bi rezultiralo eventualnom Putinovom smenom. Štaviše, Putin je poslednjih godinu dana agresije na Ukrajinu iskoristio da dodatno učvrsti svoju političku moć unutar same Ruske Federacije. U Rusiji praktično da više nema kritički nastrojenih medija, a sa druge strane, oni propagandni i državni mediji gotovo na dnevnom nivou donose vesti “o velikim uspesima ruske armije u Ukrajini”. Čini se da ovaj “unutrašnji propagandni rat” daje efekte – prema ruskim medijima, više od 80 odsto građana podržava aktivnosti u Ukrajini. Iako je ova brojka svakako nerealno visoka, i zapadni analitičari priznaju da Putin i dalje uživa podršku više od dve trećine građana, naročito onih najstarijih, kao i stanovništva u ruralnim sredinama i na Dalekom istoku.

Mađarska je u međuvremenu blokirala zajedničku izjavu država Evropske unije o optužnici protiv Putina, pa je visoki komesar EU-a Joseph Borrell ovu izjavu potpisao u svoje ime.

“EU vidi podizanje optužnice Međunarodnog krivičnog suda kao početak procesa odgovornosti ruskog rukovodstva za zločine koji su naređeni ili posredno omogućeni u Ukrajini”, navodi se u izjavi.

Mađarski premijer Viktor Orban važi za velikog Putinovog prijatelja unutar Unije – verovatno i jedinog u sadašnjim okolnostima. Za to vreme, u Moskvu je u zvaničnu posetu stigao kineski predsednik Xi Jinping. Kina je od početka agresije na Ukrajinu i uvođenja celog niza međunarodnih sankcija bila glavni kupac ruskih energenata, kao i drugih industrijskih proizvoda, omogućivši na taj način Kremlju da u izvesnoj meri zadrži kontrolu nad ruskom ekonomijom. To se naročito odnosi na ruski zemni gas, čiji je izvoz u Kinu povećan između 2,4 i 2,6 puta u poslednjih godinu dana. Takođe, Kina je povećala i uvoz ruskog uglja za 20 odsto, na 68 miliona tona.

U ovakvom međunarodnom odnosu snaga velikih sila, malo je verovatno da će se Putin uskoro naći u Hagu, čak i u slučaju da nakon 2024. više ne obavlja funkciju predsednika Ruske Federacije. Iako su 123 države širom sveta ratifikovale Rimski statut i priznaju nadležnost Međunarodnog krivičnog suda, ostaje činjenica da najveće sile to nisu – SAD, kao ni Rusija i Kina, dok Indija nikada nije priznala ni Rimski statut, niti priznaje ovaj sud. Sama Ukrajina, sa druge strane, jeste priznavala nadležnost MKS-a do 2000, kada je i ratifikovala Rimski statut, ali je nakon odluke Ustavnog suda 2001. godine dalja ratifikacija zaustavljena, jer je “statut u suprotnosti sa Ustavom Ukrajine”.