Piše: Ivan Trajković

Ruska agresija na Ukrajinu je neminovno rezultovala brojnim međunarodnim sankcijama, pre svega onim finansijskim. I dok je pažnja najviše usmerena ka Moskvi, najbliži krug Putinovih oligarha je odavno većinu kapitala sklonio u inostranstvo, pre svega u Švajcarsku, Nemačku, Austriju i Veliku Britaniju.

Jedan od najbogatijih ruskih biznismena, Roman Abramovič, svakako je javnosti najpoznatiji milijarder blizak Putinu, pre svega zbog fudbalskog kluba Chelsea, koji igra u engleskoj Premijer ligi, ali i zbog svog raskošnog života „kao na filmu“. Ujedno, Abramovič je vlasnik i jedne od najvećih i najskupljih jahti na svetu. Zapravo, finansijski stručnjaci procenjuju da on samo u Velikoj Britaniji poseduje portfolio nekretnina vredan više od 230 miliona dolara – najmanje 70 objekata, poslovnih zgrada i zemljišta. Sam Abramovič ima bogatstvo od nekih devet milijardi dolara.

Prvi privatnici obogatili se švercom

Početkom devedesetih, Moskovljane su uglavnom dočekivali poluprazni rafovi u prodavnicama. Ekonomski kolaps Sovjetskog saveza se najviše osetio u velikim gradovima u kojima je, skoro preko noći, nestala većina proizvodnje u nekadašnjim društvenim preduzećima i fabrikama. Prehrambeni proizvodi su uglavnom bili domaće proizvodnje, a  prosečan Moskovljanin je mogao da priušti samo ono najosnovnije – vekna crnog hleba, litar jogurta ili kefira, poneka konzerva trajnih mesnih prerađevina, komad usoljene ili sveže ribe, ali one najjeftinije. Oni koji su još uvek imali posao, mogli su sebi priuštiti „luksuz“ kupovanja palačinki sa nadevom (blini) ili peciva sa sirom (sirinki). Mnogi su za doručak imali samo kašu od žitarica, koja je bila i tradicionalni doručak u vreme još pre formiranja SSSR-a.

Ovakve probleme, pak, nije imala nova i rastuća klasa bogataša, kako u Moskvi tako i širom Rusije. Raskošne proslave u restoranima, mnogo kavijara, morskih plodova i šampanjca postali su zaštitni znak nove moskovske elite. Propale fabrike i javna preduzeća su preko noći dobijala nove vlasnike, od kojih se većina nikada nije ni bavila poslovima iz tih grana privrede, a mnogima je to bio i prvi pravi posao u životu.

Kasnije nazvani oligarsima, ovi “prvi privatnici” u Rusiji su svoj kapital uglavnom stekli kasnih osamdesetih godina, kada je Mihail Gorbačov u okviru mera tržišne liberalizacije dozvolio uvoz pojedih roba iz inostranstva na, dotad, strogo kontrolisano rusko tržište. Uvoz je bio samo na papiru legalan – gotovo dve trećine proizvoda iz inostranstva je zapravo stizalo švercerskim kanalima. Muzički uređaji, kućni računari, odeća od džinsa, kao i sportska odeća i obuća američkih brendova su krajem osamdesetih i početkom devedesetih označavali pripadanje novoj klasi, zvanoj “Horoši” – oni koji žive dobro. Takav vid šverca je u periodu od 1989. do 1991. godine “obrnuo” gotovo 150 miliona dolara, stvarajući tako čitavu novu klasu bogataša. Posledično, i nova, “reformisana” ruska politika i njeni činovnici su veoma brzo iskazali interesovanje za ovakav vid “uvoza”, tim pre što su novi poslanici, gradonačelnici i funkcioneri stranaka uglavnom bili bivši pripadnici KGB-a ili funkcioneri Komunističke partije.

Iskoristili program ‘manjinske privatizacije’

Novostvoreni biznismeni su takođe veoma dobro iskoristili program “manjinske privatizacije” u periodu od 1992. do 1994. godine. Kao i u drugim zemljama nekadašnjeg Varšavskog pakta, radnici i zaposleni u nekadašnjim državnim i javnim preduzećima su dobijali određeni broj “manjinskih akcija”, te na taj način postajali vlasnici sopstvenih fabrika. Ipak, oni nisu dugo ostajali “svoji na svome” – radnici željni svega masovno su prodavali svoje akcije bilo kome ko bi ponudio da ih kupi. Ovo su opet iskoristili biznismeni iz dotadašnjeg “uvozničkog lobija” i tako postajali – oligarsi.

Takođe, oni sa dobrim vezama u Kremlju su ubrzo počeli da se bave i poslovima veoma unosnog izvoza jedine robe koje su bivši SSSR, kao i nova Rusija, imali u izobilju – naftom i gasom, te obojenim metalima. Zbog ogromnih razlika u cenama na svetskim berzama u tom periodu, profiti u ovakvim izvoznim poslovima su bili veliki, a ubrzo su oligarsi počeli da svoj kapital čuvaju daleko od kuće – uglavnom u švajcarskim i nemačkim bankama. Samoj Evropskoj uniji je ovakva situacija odgovarala iz više razloga – imali su jeftine energente i sirovine, a devize su pravile “pun krug” i na kraju opet završavale kao kapital u evropskim bankama. Mnogi ekonomisti danas idu dalje, nazivajući oligarhe “kleptokratama” – termin koji opisuje političare koji su gotovo u potpunosti korumpirani, te čiji državni sistem počiva na koruptivnim radnjama.

Za vreme mandata predsednika Borisa Jeljcina, od 1991. do 1999. godine, oligarsi neminovno postaju i jedan od stubova ruske politike, kako domaće, tako i spoljne. Roman Abramovič je tako bio i guverner autonomne oblasti Čukotka od 2000. pa sve do 2008. godine. Ova oblast je bila, a i danas važi, za jednu od najsiromašnijih u Ruskoj Federaciji. Slično Abramoviču, i mnoge druge “kolege” oligarsi su bili guverneri oblasti, poslanici, gradonačelnici ili pak ambasadori i konzuli.

Od Londona do ‘Londongrada’

Neki od najbogatijih ruskih oligarha se često nazivaju “prvom generacijom” ili “Jelcinovom družinom”, pošto su najveći deo svog kapitala stekli u devedesetim. Boris Berezovski, Mihail Fridman, Vladimir Potanjin, Vitalij Malkin su smao neki od biznismena koji su iskoristili “burne devedesete”.

Berezovski je bio i prvi “oligarh milijarder” – njegovo bogatstvo je već sredinom devedesetih bilo procenjivano na oko tri milijarde (tadašnjih) dolara. Bio je i na prvoj izbornoj listi Putinove “Ujedinjene Rusije”, te izabran za člana Dume 1999. Već sledeće godine Berezovski postaje veliki kritičar (novog predsednika) Putina, a ubrzo državni tužilac počinje da ispituje njegove kompanije. Nekoliko meseci kasnije, kupuje vilu “Stanley House” u Londonu, te traži azil od britanskih vlasti. Iz svog egzila u Velikoj Britaniji, ubrzo postaje i jedan od najvećih kritičara Putina i Kremlja, često u intervjuima objašnjavajući kako funkcioniše poslovanje “unutrašnjeg kruga” Putinovih oligarha. Boris Berezovski je pronađen mrtav u svojoj kući u martu 2013. Iako je prvo saopšteno da se radi o samoubistvu, bez tragova nasilja, islednici i nadležni ni do danas nisu zvanično zatvorili ovaj slučaj.

Nakon 2000. godine London brzo postaje “druga kuća” za ruske, ali i za biznismene iz svih drugih bivših sovjetskih republika, pogotovo Ukrajine, Azerbejdžana i Kazahstana. Već pomenuti Abramovič u Londonu poseduje jednu od najskupljih vila, u elitnom naselju Kensigton Palace, procenjenu na više od sto miliona dolara. Da od Moskve stigne do Londona na raspolaganju su mu čak dva privatna aviona, od kojih je jedan Gulfstream vredan više od 30 miliona dolara, kao i dva helikoptera Airbus. Njegova kupovina fudbalskog kluba Chelsea i danas se vezuje za politički interes Kremlja i Putinovu želju u to vreme da ruski kapital bude bolje prihvaćen u Velikoj Britaniji. Kako? Kupovinom popularnog fudbalskog kluba, naravno.

Zapravo, u Londonu je tokom dve decenije nastao i veliki biznis “održavanja kapitala” oligarha, kroz razne finansijske usluge. Ovakve, uglavnom savetodavne i analitičke kuće, posluju potpuno legalno, po britanskim zakonima, a većina njih ima kancelarije u londonskom finansijskom centru “The City”. Tržište tih “usluga za oligarhe” i njihove kompanije je poslednjih godina naraslo na preko 200 miliona dolara, a u nekim od ovih kompanija rade i najbolji svetski analitičari i finansijski eksperti. Procenjuje se da su biznisi i biznismeni iz zemalja bivšeg SSSR-a, od 2005. do 2020. godine, kroz poslove u Velikoj Britaniji “obrnuli” najmanje 55 milijardi dolara, mada mnogi smatraju i da je ova cifra duplo viša.

Na ulicama Londona se često mogu videti najskuplji italijanski sportski automobili, sa ruskim tablicama, mada mnogi oligarsi svoja vozila registruju u Švajcarskoj, Monaku ili samoj Velikoj Britaniji – preko neke od svojih “ćerki kompanija”. I slučaj Jevgenija Lebedeva, rusko-britanskog medijskog magnata, pokazuje koliki je zapravo njihov uticaj u Londonu. Njegov otac, Aleksandar Lebedev je takođe poznati biznismen u Rusiji, a koji ima i jednu zajedničku crtu sa samim Vladimirom Putinom. Naime, Lebedev stariji je bio, kao i Putin, pripadnik KGB-a, i to u “Prvom direktoratu”, koji se bavio špijunažom u inostranstvu. Lebedev junior je, pak, 2020. godine promovisan u člana Doma Lordova (House of Lords), te je dobio i britansku titulu – baron Lebedev.

Ruski oligarsi su se često mogli videti i na svečanostima i u javnom životu Londona, naročito za vreme mandata premijera Tonyja Blaira i Davida Camerona, te i u vreme kada je današnji premijer Boris Johnson bio gradonačelnik. Zbog njihovog uticaja i na javni život i britansku politiku, mnogi London danas nazivaju “Londongrad”.

Je li rat u Ukrajini kraj za oligarhe?

Aktuelna ruska agresija na Ukrajinu, te drastične finansijske sankcije međunarodne zajednice, po svemu sudeći, neće označiti i kraj za poslovanje oligarha – barem veliku većinu njih.

Velika Britanija je, za sada, uvela sankcije za manje od 20 ruskih biznismena – od nekoliko hiljada njih, koliko ih ima prebivalište. Sankcije SAD-a i i Evropske unije su nešto šire, ali ipak neće stići do svih kompanija u vlasništvu ruske elite. Razlog? Većina njih već više od dve decenije posluje kako širom Evrope, tako i širom Bliskog istoka, Azije i Afrike, kroz razne “ćerke” kompanije, odnosno kompanije sa mešovitim vlasništvom, ili prostom kupovinom akcija velikih međunarodnih korporacija na svetskim berzama.

Ruski biznismeni su još pre 10 godina među prvima prepoznali mogućnosti “digitalnog novca” – bitcoina i ethereuma, te ogromnu količinu kapitala poseduju i u tom, “virtuelnom” novcu.

I kao i na početku devedesetih, tako i danas nafta, prirodni gas i obojeni metali predstavljaju “kec iz rukava” ruskog biznisa. Nemačka je već nekoliko puta poručila drugim članicama Evropske unije da se protivi potpunom embargu na ruski gas, čuvajući na taj način interese domaće privrede. Ekonomisti u Berlinu procenjuju potencijalne posledice ovakve zabrane na “najmanje 100 do 150 miljardi eura izgubljene dobiti samo u ovoj godini”, na šta, sasvim sigurno, vlada kancelara Olafa Scholza nikako neće pristati.

I dok članice EU računaju koliko će njihove privrede “boleti” sankcije uvedene Rusiji, većina oligarha i dalje uživa u svojim vilama, kako u Londonu, tako i širom Evrope i Mediterana.