Piše: Nenad Radičević (Al Jazeera Balkans)
Nemački vicekancelar i ministar ekonomije i energetike Robert Habeck bio je nedavno zaprepaščen, kako je rekao „astronomskim cenama“ tečnog prirodnog gasa koji mu nude Amerikanci. Izgleda je očekivao da će SAD pomoći Nemačkoj isporukama gasa po nižim cenama od trenutne na svetskom tržištu, naročito imajući u vidu da su on i ostali nemački ministri iz redova Zelenih upravo ti na koje „računaju“ u aktuelnoj američkoj administraciji. Štaviše, Habeck je javno izneo očekivanje da SAD pokažu solidarnost, baš kao što je to EU učinila isporučivanjem SAD-u nafte po povlašćenoj ceni i to iz svojih nacionalnih rezervi, iako se tada na slobodnom tržištu cena „crnog zlata“ vinula u nebo.
Ali, uzalud. Čini se da Habeck ne sluša ni sopstvene izjave u javnosti o tome kako se nalazimo usred energetskog rata. Doduše, zeleni vicekancelar vrlo dobro zna da je u tom ratu Rusija protivnik. Ali, izgleda ovaj veliki favorit američke administracije nije shvatio da to što su SAD i EU protiv Rusije ne znači i da su međusobno usaglasile interese. To jest, da u svetskoj politici nema prijatelja. I da svi ne prezaju od toga da iskoriste geoekonomski trenutak kako bi zaradili.
Putinov gasni ruski rulet
Jedna rečenica već mesecima odjekuje u govorima, medijskim izveštajima i analizama na Zapadu. „Putin koristi energiju kao oružje“. Ova rečenica se ponavlja kao svojevrsna mantra. Mantra koja bi trebalo da uveri prevashodno stanovnike EU da su napadnuti i da bi zato trebalo njihovim vođama sve dozvoliti kako bi ih odbranili.
Međutim, retko koji zvaničnik priznaje da, kako je nedavno istakao Josep Borrell, živimo u kompetitivnom svetu u kojem se „sve koristi kao oružje“. Visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost ispravno primećuje da se kao oružje koriste i energija i investicije, informacije, podaci, migrantski tokovi…
Svaki iole upućeni političar to zna, pa zna i Putin. Tako da deluju smešno medijski izveštaji, zasnovano na obaveštajnim izvorima da je ruski predsednik počeo da planira energiju kao oružje onda kada je unutar EU došlo do protivljenja izgradnji gasovoda Severni tok 2. Navodno, tvrde ti izvori, planirao je da, kada napadne Ukrajinu, sa dva velika gasovoda snabdeva Nemačku kako bi mogao da ucenjuje Kijev zaustavljanjem rada gasovoda koji ide preko ukrajinske teritorije. Te da je navodno kalkulisao da bi imao podršku Berlina, samo da nije na vlast došla stranka Zelenih.
Naravno da je Rusija koristila energente kao polugu za uticaj na nemačku politiku i to pre svega znajući da se to isplati – Nemcima. Ali, ocena o „Putinovoj pogrešnoj kalkulaciji“ je poprilično naivna, jer su u Kremlju vrlo dobro znali da bi ulazak ruskih trupa u Ukrajinu sa javno izrečenim ciljem da „bude izvršena denacifikacija i promena ukrajinskog režima“ biti znatno više od otcepljenja Krima i prisjedinjenja Ruskoj Federaciji 2014. godine. Ukratko, da Nemci posle toga neće moći da nastave saradnju kao do tada.
S druge strane, besmislene su iste te medijske procene da upravo Rusija stoji iza diverzije u kojima su oštećene obe cevi gasovoda Severni tok 1, kao i jedna od dve cevi Severnog toka 2. Naravno da Putin igra gasni „ruski rulet“ sa EU, ali zašto bi usred toga sebi pucao u šaku sabotažom gasovoda. On bi time ne samo sebi izbio iz ruku poluge kojim utiče na nemačku političku scenu, već bi i moguće dugoročno izgubio svog najvećeg evropskog kupca.
Očigledno je da je neko drugi „pomogao“ u odvikavanju Nemaca od zavisnosti od ruskog gasa pa ne čudi kada uticajni nemački diplomata Wolfgang Ischinger kaže da Nemačka mora „od nule da gradi svoju energetsku politiku“.
Međunarodna agencija za energiju je objavila specijalni izveštaj u kojem je razradila tri različita scenarija za naredne decenije, pri čemu ni u jednom od njih se ne prognozira da će se ukupni izvoz fosilnih goriva iz Rusije vratiti na nivo iz 2021. godine. Ova agencija procenjuje da će se do 2030. prepoloviti ukupni prihodi Rusije od izvoza ključnih energenata – sa prošlogodišnjih 75 na 30 milijardi dolara godišnje.
Rat protiv EU, ali američki rat
Ukoliko se ove prognoze ostvare, Rusija će platiti cenu, ali dugoročno. Kratkoročno, najvišu cenu će platiti upravo Evropska unija.
Građani Nemačke već su videli koliko mnogo će ih to koštati kada su ovih dana dobili obaveštenje kolika će im biti cena struje i gasa od Nove godine. U zavisnosti od dobavljača, cena struje ide do 65 evro-centi po kilo-Watt-času (kWh), a gasa 27 evro-centi po kWh, što je u mnogim slučajevima višestruko više nego u 2021.
Zbog toga građane EU ne teši previše procena Međunarodne agencije za energiju da će nestati dominacija Rusije u svetskoj trgovini energentima, tako što će se Evropa sve više okretati obnovljivim izvorima te fosilnim gorivima sa Bliskog istoka i iz SAD-a. S jedne strane, zbog toga što je to dugoročan proces, a druge strane, što američki gas i nafta neće biti ni približno cenama ruskih energenata, a i stabilnost isporuke je zasad na dugom štapu.
I dok je Evropska komisija predložila da se u EU ograniči cena na 275 evra po mega-Watt-času (MWh), za zemlje kao što su Grčka i Poljska to je „smešno nisko“ ograničenje, jer cena gasa na svetskom tržištu je bila na tom nivou samo na vrhuncu krize u avgustu kada su Rusi smanjili a potom zaustavili isporuke gasovodom Severni tok 1, dok je još bio u funkciji.
Grci smatraju da je realnije da se cena ograniči na iznos između 150 i 200 evra te da je sada dobro vreme da testira ovaj mehanizam ograničenja cena gasa i struje, jer su trenutno skladišta gasa puna.
S druge strane, Nemcima i Holanđani se ne sviđa ova ideja, jer smatraju da bi čak i skromno i ne previše efikasno ograničenje cena moglo da uplaši prodavce gasa od toga da sarađuju sa EU.
Iako su Nemci u rekordnom roku izgradili prvu i u decembru će biti gotova i druga plutajuća luka za pretakanje tečnog prirodnog gasa (LNG), u Berlinu dobro znaju da što su krajem oktobra u jednom trenutku dobavljači gasa na vrlo kratko bili spremni da plate kupcu oko 16 evra po MWh, to ne znači da će u dogledno vreme uopšte kupovati gas po cenu koju su plaćali Rusima. Tada su brojni tankeri nakrcati LNG-om čekali na zemlju koja ima iole ispražnjena skladišta pa da mogu da povuku taj gas, a posle samo sat vremena cena je krenula da skače, dok se cena gasa po ugovorima za buduće snabdevanje nije skoro ni makla.
A oslanjanje na partnere preko Atlantika očigledno ne pruža stabilnost, jer SAD već ukazuju da će teško ispuniti obećanje da isporuče ugovorenih 15 odsto potreba EU. A o nižoj ceni ni ne govore, zbog čega u Berlinu više gunđaju sebi u bradu, dok u Parizu besno gestikuliraju i jasno kritikuju.
Francuski ministar ekonomije i finansija Bruno Le Maire je u francuskom parlamentu rekao da sukob u Ukrajini ne sme da se završi američkom ekonomskom i energetskom dominacijom a slabljenjem EU. Prema njegovim rečima, neprihvatljivo je da SAD prodaju EU svoj LNG po četiri puta većim cenama nego što ga plaćaju firme u SAD.
Kada ovakve ocene iznese neki evropski analitičar, odmah mu bude zalepljena etiketa da širi prorusku propagandu, a naročito ako ustvrdi da je ovde posredi energetski rat protiv EU, ali američki rat. Francuskog ministra, pak, niko nije osumnjičio da radi za Ruse.
Da li je kažnjavanje Rusije važnije od cijene nafte
Kritike iz Pariza su očigledno čuli u Washingtonu, ali nisu uticali na svoje američke proizvođače LNG, već su pokušali da utiču na svoje najveće partnere na Bliskom istoku i ujedno ogromne proizvođače nafte. Pokušaj američkog predsednika Josepha Bidena da lično ubedi rukovodstvo Saudijske Arabije da poveća proizvodnju nafte i time utiče da padne globalna cena sirove nafte – prošao je neslavno.
Nije bilo uspešno ni to što je iz Bele kuće potom stigla javna optužba da Saudijci pomažu Putinu da finansira svoj rat u Ukrajini, odlukom grupe proizvoćaka OPEC plus da smanje proizvodnju za dva miliona barela dnevno.
Međutim, smanjena potražnja je uticala na to da Saudijcima i Rusima plan padne u vodu, budući da cena nafte na svetskom tržištu iz dana u dan pada. Štaviše, ulični protesti protiv kovid-karanatina u Kini, inače najvećem uvozniku sirove nafte, uticali su da svetske berze se uplaše od moguće manje potražnje što je dodatno oborilo cenu sirove nafte tipa brent na 80.92 dolara po barelu.
Zapravo cena sirove nafte tipa brent se vratila na nivo na kojem je bilo na početku ove godine, čemu su potpuno izbrisani skokovi koji su u martu išli i do 127,98 dolara po barelu. Štaviše, ekonomisti predviđaju da zbog očekivanje smanjene tražnje, između ostalog u EU, cena bi mogla još da se surva.
Ipak, to ne odgovara baš svima, i to ne samo među proizvođačima nafte, već i u zemljama koji imaju najveću flotu brodova za prevoz nafte. To se najbolje može videti u Briselu, budući da su aktuelni pregovori država članica oko toga na koliko ograničiti cenu ruske sirove nafte koja se uvozi u EU.
Konkretno, Grčka, Malta i Kipar se zalažu da cena bude ograničena između 60 i 70 dolara po barelu, što bi uskoro i onako mogla da bude cena ruske nafte na svetskom tržištu. Zbog smanjenje potražnje u EU, cena ruske nafte tipa ural je pala na 66,15 dolara po barelu, skoro pa duplo manje nego u martu kada se prodavala i za po 111 dolara. Ukoliko se cena brenta bude i dalje smanjivala, to će umanjivati i cenu urala.
Tri članice EU se verovatno u to i uzdaju, budući da je Rusija rekla da neće prodavati naftu zemljama koje im ograniče cenu. Ukoliko EU ograničenje bude neefektivno jer cena bude ispod ograničenja, onda će tankeri pod zastavama Grčke, Malte i Kipra moći nesmetno da zarađuju na dopremanju ruske nafte EU. U tome imaju podršku Evropske komisije koja predlaže da maksimalna cena bude 65 dolara po barelu.
Međutim, mnogima je izgleda važnije kažnjavanje Rusije pa su se odmah javili uticajni američki ekonomisti koji ističu da je „sada vreme da Putin udari tamo gde boli“, budući da slaba potražnja smanjuje drastično rusku proizvodnju a samim tim i prihode u državni budžet.
„Ograničenje cene na 30 dolara šalje Rusiju u finansijsku krizu“, uzvikuju pojedini američki ekonomisti, dok su u Briselu, pak, najglasniji predstavnici Poljske koji smatraju da je 65 dolara „ekstremno visoko“.
Skupa vožnja na naftnoj vrtešci
A pravo je pitanje da li je uopšte ovakvim ograničenjem cena nafte uopšte moguće kažnjavanje Rusije. Indikativno je da je američko ministarstvo finansija to koje je predlagalo da G7 uvede gornju cenu nafte, između ostalog zbog toga što su bili zabrinuti da bi sankcije EU mogle dovedu do toga previše nafte ne može da stigne na tržište, pri čemu bi ruska odluka da smanji proizvodnju nafte dodatno uticala na popriličan skok svetske cene nafte.
Drugim rečima, izbacivanje sa tržišta EU Rusi bi kompenzovali skokom cene na svetskom tržištu pa bi prodajom skuplje nafte Kini, Indiji i Turskoj nadomestili gubitke.
Uspešnost aktuelnih pregovora u Briselu zapravo određuje nastavak energetske krize u EU i širom sveta. Ukoliko se 27 članica dogovore i jednoglasno odobre ograničenju cene ruske nafte do 5. decembra one će time izmeniti još u junu usvojen paket sankcija, koji zabranjuje transport ruske sirove nafte morem. Ukoliko se ne dogovore, pa stupi na snagu ova zabrana, to će ogromnu flotu grčkih, kiparskih i malteških tankera izbaciti iz svetske trgovine ruskom naftom, što će direktno uticati na skok globalne cene nafte.
I tako će EU opet skupo platiti vožnji na ovoj naftnoj vrtešci. Što je najgore, opet će uvoziti rusku naftu a da to neće ni znati, plaćajući mnogo višu cenu.
Konkretno, procenjuje se da je sada nešto manje od 10 odsto nafte koja se uveze u EU takozvana indijska, arapska ili letonska mešavine nafte u kojoj do 49 odsto čini ruska nafta, a 51 odsto je neka druga vrsta nafte. Iako je EU obavezala uvoznike da svoje partnere ugovorom obavežu da poštuju sankcije i kada su u pitanju mešavine, malo je verovatno da će to biti moguće to sve kontrolisati.
Osim toga, ni Rusi ne sede skrštenih ruku. Ruski predstavnici će se sledeće nedelje sastati sa članovima grupe OPEC plus kako bi prodiskutovali pitanje nivoa porizvodnje, što zapravo sledeću sedmicu čini jednu od ključnih za tržište nafte. I jednu od značajnih tačaka u energetskom ratu.