Kada se neko ”koprca” znači da je živ i ima nade da će ustati, krenuti, možda i nesigurnim koracima… Ali i to je nešto. Stati na noge je početak. Upravo je na ovaj način naš gigant, ne tako davno dvostruki šampion Evrope, gurao i izgurao ovogodišnju Ligu šampiona.
Bez pretjeranih ambicija, ”ludih” obećanja, pritiska i namjere da se rivalima prijeti – ŽRK Budućnost je sačekao septembarski nastup u eliti. Oslabljeni, izranjavani odlascima mnogih domaćih i ino zvijezda, možda i pomalo uplašeni za mladost koja je tek trebala u kadetskom i juniorskom uzrastu da raširi krila, Bojana Popović sa saradnicima i igračicama krenula je u avanturu. Bez pripremnih utakmica, desetak dana zajedničkog rada (zbog obaveza na OI u Tokiju mnoge igračice kasnije su se priključile klupskim obavezama), rukometašice Budućnosti sačekale su prva dva (sa Podravkom i Borusijom) meča koja su, nažalost, odredila sudbinu kompletne sezone. Porazi su ih udaljili od šestog mjesta, u konkurenciji osam ekipa, i od martovskih duela osmine finala.
Do kraja ”plave” su slavile protiv Bresta (vicešampiona), a zatim su u posljednje dvije sedmice, na oproštaju, bukvalno pregazile njemačkog i hrvatskog predstavnika. Kasno buđenje za nešto više u ovogodišnjoj eliti, ali na vrijeme za budućnost koja bi mogla da donese lijepe stvari najtrofejnijem crnogorskom klubu.
– Od starta smo bili realni što nam je i pomoglo. Ušli smo u elitu sa mladim i neiskusnim igračicama, sa novim timom i sa nečim što je jedino bilo moguće u tom momentu. Imali smo ambiciju mladim igračicama da pružimo šansu uz pomoć nekoliko starijih, ali sa slabijim iskustvom iz Lige šampiona. Znali smo i da su Borusija i Podravka u našem krugu ali, nažalost, možda i najvažnije utakmice došle su na samom početku sezone. Ekipa nije bila spremna, jer su igračice malo vremena bile zajedno i bilo je nemoguće da se neke stvari sklope. Jednostavno, nijesmo imali pravi ritam, energiju i hemiju da zablistamo u prvim kolima – kazala je Popović.
Budućnost je na samom startu sezone napustila Itana Grbić, stigla je iz Krima Matea Pletikosić, nedostajala je iskusna Armel Atingre sa gola (oporavila se tek pred kraj sezone), desio se peh u finišu godine sa povredom Valerije Maslove, a onda su ”plave” ostale bez kapitenke Tatjane Brnović (nije igrala drugi dio sezone). Previše pehova, odlazaka…
– ”Podizali” smo neke stvari, bilo je pomaka, a kada su do forme došle igračice od kojih se najviše očekivalo – stigla je pobjeda nad Brestom. Očekivali smo od januara da nastavimo istim ritmom, ali naišli su novi problemi. Nešto što smo gradili oko dvije glavne igračice nijesmo više mogli, a nove klinke dobile su ulogu i ponovo smo počeli da gradimo. Svaka djevojka je dobila minutažu u gabaritima svojih kvaliteta i mogućnosti.
Realna slika je ovakva – Budućnost je LŠ završila sa tri pobjede. Budućnost može da slavi mladost, ali i dragocjeno iskustvo koje su dobile mnoge crnogorske reprezentativke.
– Nije jednostavno praviti mlade igrače, ako uz sebe nemaju nekoliko iskusnijih, kroz Ligu šampiona. Ali, eto, sve su se našle u istom košu i zajedno su prolazile isti put. Mislim da su do kraja uspjele da nađu pravi put.
Popović se takođe u trenerskoj ulozi prvi put sudarila sa novim detaljima. Učila je i nije bježala od borbe.
– Učila i sazrijevala sa njima i gledala šta sve mogu da iskoristim. Ponekad je bilo teško jer smo morali da se vraćamo korak nazad. Shvatila sam da ne mogu da tražim neizvodljivo i da se nerviram zbog momenata koji ne mogu da se promijene. Ponekad čovjek ne može iz kože da iskoči, ali mu dođe do glave da drugog puta nema. A naš put je bio težak, ali smo i na njemu mogli da uživamo. Bilo je i puno nervoze, u duši sam pobjednik, a u ovoj sezoni je bilo puno poraza – prihvatljivih. Zašto kažem prihvatljivi porazi? Zato jer su djevojke bile 30 ili 40 minuta na dobrom nivou protiv favorita. Zbog toga smo se spremali za svaku, novu nedjelju kako bi za još koji minut bili bolji na terenu. Strpljenje nas je vodilo i mislim da smo zajedno istrajali u borbi. Lično sam se prvi put u ukupnoj karijeri srela sa nekim stvarima. Sport je takav – svaki dan učiš.
Manji broj igračica došao je do blizu ili konstantne forme, neke su samo bljesnule, neke su bile na nivou toplo – hladno. Statistika svjedoči da je Ivona Pavićević bila najstandardnija
– Nova, mlada, ekipa je osjetila najstabilniju kariku. Ivona je odigrala sezonu života. Pravili smo dosta toga da joj omogućimo veliki broj šuteva što je maksimalno iskoristila. Uvijek je bila skoncentrisana. I kada nijesmo znali šta ćemo sa loptom, mogli smo uglas da kažemo – daćemo je Ivoni. Ima veliki potencijal i za svaku je pohvalu.
Nina Bulatović se razbudila na desnom krilu u nekim utakmicama. Nije bila standardna, ali obećava dobre stvari za narednu sezonu.
– Imala je perioda gore – dolje i nekoliko dobrih utakmica. Prvi put je igrala na ozbiljnom nivou. Nije lako držati fokus i koncentraciju i pritisak koji se nametne saznanjem da si bitna karika. Na leđima je nosila veliki teret koji se takođe trenira što nije jednostavno, a u LŠ je ušla bez prethodnog velikog iskustva. Jasno je da je mnogo napredovala, ima sjajan osjećaj za odbranu, a šut može bolje i preciznije. Sve je do nje, a nadam se da će i kod nje vidljivi grč brzo da prođe.
Patila je Budućnost na crti nakon odlaska kapitenke Brnović. Popović je kombinovala i bukvalno izmislila Andrijanu Popović za poziciju koju je od janura potpuno preuzela Nikolina Vukčević.
– Ana je novokomponovani pivotmen, tako se desilo. Bila je dugo van stroja zbog povrede ramena, vratila se i znali smo da će odbrambeno da pomogne iako je mlada i neiskusna. Prošla je školu i biće bolja. Vidjećemo u kom će pravcu da ide, a možda je njena buduća pozicija pivot. Neko ko ima odlične predispozicije za rukomet je Nikolina. Brza je i motorički odlična, samo to treba da uklopi u paket i pokaže konstantnost. Nekada je i prebrza, a ponekad joj skočnost smeta. Iza nje je nekoliko odličnih utakmica, a bila je fenomenalna u pretposljednjoj.
Bekovi? Od ukupno 14 utakmica, samo protiv Borusije i Bresta bili su svi na približnom nivou. Uglavnom su odskakale Pletikosić i Maslova, a u posljednjoj pobjedi i 17-godišnja Jelena Vukčević.
– Srednjem beku se mora dati prostor. U nekim utakmicama je bila fantastična, neke je završavala sa velikim brojem grešaka, ali je jedina imala kontrolu u smislu da zna šta se u kom momentu radi i zbog čega. Hrabri što je prihvatila inicijativu i greške koje su prirodne. Ko nema inicijativu ne može da griješi. Uz to nije tip beka koji ima veliku kilažu, visinu – zato i igra životom. Da bi došla do dobre situacije mora da se potroši. Imala je idealnu sezonu. Jelena je dijete sa dobrom energijom. Stabilna, strpljiva i igrala je bez stresa. Nije imala strah od ovakvog nivoa LŠ i nikada neće pokazati strah. Potencijal je za golove i asistencije i može da postane neko ko će praviti razliku na terenu. Na lijevom beku imali smo najviše problema. Očekivala sam više od Ilde Kepić i Ivane Mitrović. Trebalo je da iskoriste šuterske mogućnosti – nijesu pronalazile takve situacije, a bilo ih je. Ilda je imala više prostora u odbrani gdje je bila mnogo bolja. Nataša Ćorović je rođeni fajter, pokazala je u dosta utakmica djevojkama put do agresivnosti u odbrani. Napadački je morala sebe da traži na više pozicija zbog situacija, a bila je odgovorna. Nije joj bilo lako jer je igrala prvi put sezonu na ovakvom nivou. Svjesna je da mora još puno da radi na nekim stvarima, pogotovo napadačkim – kazala je Popović.
Anastasija Babović u posljednjem meču sa Podravkom napravila je potrebnu razliku sa gola. Nije bila opuštena tokom sezone, pritisak je u mnogim mečevima sputavao veliku nadu crnogorskog rukometa.
– Golmani su kao vino, što stariji to bolji. Ne pamtim da je neka ekipa u Ligu šampiona ušla sa golmanima od 20, 19 i 17 godina. Zato im nije bilo lako. Anastasija je bila najiskusnija, ali bez velikog broja utakmica u ovom rangu. Vjerovatno je teret koji je pao na nju teško podnijela, a imala je volju, želju… Kada se vratila Armel bilo joj je lakše, a mogla je i trebalo bolje da nije imala pritsak. Ali s pritiskom se svi borimo. Svakako ima potencijal, braniće tamo gdje ide i doći će do bogatstva – utakmica. Sve su (Jovana Kadović i Marija Marsenić) napredovale kroz treninge. U mladim godinama nije se lako nositi sa ovom pozicijom – istakla je Popović.
Da li je bilo trenutaka kada se Bojana Popović zamislila ili pitala da li je ovo meni potrebno?
– Svaki dan je bila nova situacija. Pitala sam se da li je realno, šta mi ovo treba… Ponekad mi je dolazilo da vrištim od nervoze i od svega. Ali prespavaš, dođe novi dan i kažeš – ajde, nema veze , idemo dalje, to su djeca koja uče. Možda sam mnogo očekivala i polako spustila loptu. Mnogo je ljepše kada pobjeđuješ, puniš se dobrom energijom… A djevojke su nakon poraza ponedjeljkom dolazile pune elana, spremne za rad i to mi je vraćalo snagu. Željele su da idu dalje i da uče – kazala je Popović.