Ko je odgovorniji za stanje srpskog društva – elita ili narod?

Piše: Tomislav Marković (Al Jazeera)

Mnogi protivnici režima Aleksandra Vučića očekivali su da će na nedavnim aprilskim izborima najzad doći do prevrata. Poraz opozicije doveo je do još jednog talasa razočaranja, te do nekih zanimljivih otkrića tople vode i rupe na saksiji. Iznenada nas je zapljusnulo otkrovenje da takozvani narod (srpski: građani Srbije) nije baš sklon demokratiji, da jedan deo stanovništva naprosto voli diktatore, da je sklon autoritarnom svetonazoru, da ima premnogo ljudi koji će ličnu korist staviti ispred opšteg interesa, što ih čini idealnim zupčanicima i šrafovima naprednjačke mašine za mlevenje srpskog društva u neprobavljivu kašu.

Pre izbora pevale su se slavopojke žiteljima Gornjih Nedeljica i Jadra, tamo su hrlili prvaci srpskog glumišta da podrže borbu za očuvanje prirode ekološki svesnog naroda, vaskolika opoziciona javnost uzdizala je selo na pijedestal, ponovo su oživljene mantre o tome kako ćemo hraniti pola Evrope, te da nam u našoj mitskoj Arkadiji nikakva industrija nije potrebna. Nakon izbora, kad se pokazalo da jadarski kraj, a i većina ostalih ruralnih oblasti u Srbiji – uglavnom glasa za vlastodršce, u opozicionoj javnosti nastupila je mešavina depresije, besa i ogorčenja. Teške reči su padale na račun izdajničkih Gornjonedeljičana, izgrdiše ih na pasja kola, uz poneku kletvu, želje i pozdrave tanatološkog karaktera.

Društvo sklono populistima i manipulatorima

Elem, građani su ponovo duboko razočarali opozicionu elitu, pokorni su, poslušni, gaje naklonost prema tiranima, uopšte nisu onakvi kakvima su ih oslobodioci zamišljali, u šta su se neki i lično uverili na biračkim mestima. Ne drži Vučić građane u prinudnom ropstvu, mnogi dobrovoljno pristaju na naprednjačke okove oko svojih nogu. Dobro, činjenica je da žitelji Srbije nisu vatreni pobornici demokratije, tolerancije i ljudskih prava, ali to je poznata stvar, ne od juče. Nisu Slobodan Milošević, Vojislav Šešelj, Vojislav Koštunica i Aleksandar Vučić pali s neba, već su uživali veliku podršku građana.

Za razliku od Zorana Đinđića, Ivana Đurića ili Ante Markovića, političara koji su mislili drugačije i bili okrenuti evropskim vrednostima. To je opšte mesto, polazna tačka od koje treba krenuti u promišljanju reformi i transformacije srpskog društva. Jasno je da ne treba oboriti samo naprednjački režim, već se valja nekako izboriti sa zlogukom mešavinom nacionalizma, patrijarhalizma, autoritarnosti, tradicionalizma, duha zatvorenosti i straha od slobode.

Neveselo stanje srpskog društva nije nikakva esencijalistička kategorija, plod nekakvog usuda, nepopravljive srpske sklonosti diktatorima, već proizvod sasvim konkretnih istorijskih, političkih, kulturnih i društvenih okolnosti. Nismo zemlja sa bogatom demokratskom tradicijom, nismo imali priliku da utemeljimo demokratski sistem i da razvijamo evropske vrednosti, pa je logično da živimo u društvu sklonom populistima i manipulatorima. Vučić to zatečeno stanje zloupotrebljava, koristi slab otpor društva da bi preuzeo sve poluge vlasti i zarobio državu i društvo, pretvarajući Srbiju u lični posed svoje stranke. Mnogi ljudi pristaju na to, neki su ucenjeni poslom, neki nemaju mnogo izbora, nekima je lakše da legnu na rudu nego da se bune i trpe posledice bunta, pogotovo u društvu kojem solidarnost nije jača strana.

Nacionalistički ideolozi koji mahom provode život na budžetu, udobno živeći od obespravljenog stanovništva, te iste ljude ubeđuju da je njihova podjarmljenost zapravo nacionanalni identitet, svetinja koju treba čuvati, a nipošto menjati. Svaka promena na bolje, u smeru ostvarenja više prava i sloboda, bila bi izdaja srpstva, identiteta, predaka i priklanjanje neprijateljskom Zapadu koji bi da nas rasrbi. Sasvim razumljiva strategija, jer ovo što se kod nas naziva nacionalnom elitom može da bude na visokim pozicijama samo u zapuštenom, zaostalom, neslobodnom i siromašnom društvu. Čuvaju ljudi svoje privilegije, šta bi drugo radili.

Elita gora od rulje

Što nas dovodi do ključnog problema. Pre nego što krene bacanje drvlja i kamenja na građane Srbije koji glasaju za autokratiju (za šta su svakako odgovorni), trebalo bi ispitati šta je srpska intelektualna, politička, univerzitetska, crkvena, medijska i svaka druga elita radila poslednjih decenija. Logično je da elita, kao skup privilegovanih članova društva, ima veću odgovornost za stanje u državi od običnih ljudi. Ta elita je pisala Memorandum SANU, pripremala ratove, ubeđivala Srbe da su nebeski narod, propovedala da je Kosovo srpska kolevka, lupetala da su Srbi ugroženi u SFRJ, zapomagala kako je socijalizam uništio srpstvo, masovno trovala sve oko sebe mržnjom prema drugim narodima, širila šovinističku i ratnohuškačku propagandu. Naša elita je od svog voljenog naroda, u koji se neprekidno zaklinje, napravila topovsko meso, gurnula ga u rat i zločin, odsekla ga od sveta, izolovala od civilizacije i zatrovala duhom mržnje, nacionalizma i zla.

Tupave ideološke floskule nacionalističke inteligencije postale su neupitne dogme, Vučićevi mediji ih ponavljaju i variraju iz dana u dan. Ko misli da nešto menja u ovoj zemlji, morao bi da raskrsti sa ideologijom koja je pobila onolike nevine ljude po okolnim zemljama i uništila sopstvenu zemlju. A to se ne radi tako što glavna medijska grupa nezavisna od Vučićevog režima, United Media, snima serije po delima Dobrice Ćosića, jednog od glavnih kreatora ideologije smrti. I to upravo po delima u kojima su formulisani bazični stereotipi koji će se pretvoriti u državnu ideologiju, o čemu su mnogi umni ljudi pisali, na primer Nikola Bertolino u eseju Vreme inkubacije.

Te serije o vremenima smrti, zla i naopakog ne snima narod koji voli diktatore, već elita ovog društva, nudeći mu izanđalu nac-realističku poetiku kao alternativni kulturni model. Usput budi rečeno, nisam primetio da naš filmski i pozorišni svet negoduje što im ruska zločinačka armija ubija kolege po Ukrajini, ruši pozorišta i bioskope. A ni pisci i ostali intelektualci se ne bune protiv kulturocida i zatiranja čitavih gradova. Skoro svi ćute kao zaliveni. I to je mnogo veći problem od naroda pokornog. Pored ovakve elite koja ne zna šta joj je dužnost, profesionalna i moralna, teško je očekivati da obični građani budu posvećeni demokratskim vrednostima. Što reče Mirko Kovač – “elita gora od rulje“.

Privilegije i obaveze

Posebno je problematično što većina opozicionih kritika na račun naroda koji je izneverio očekivanja dolazi od ljudi koji pripadaju privilegovanom sloju društva, mada toga uglavnom nisu svesni. Nedavno je na sličnu temu pisala novinarka lista Novaya gazeta Elena Kostjučenko. “Neki ljudi imaju dvostruku sreću na rođenju – rođeni su malo pametniji od proseka, u porodicama u kojima se to ceni. Život im daje priliku i motivaciju da čitaju knjige, uče, razmišljaju“, piše Kostjučenko.

Potom pravi paralelu između različitih slojeva ruskog društva, obraćajući se kolegi Andreju Lošaku, govoreći mu da dok njihovi vršnjaci u Rubcovsku, u Altajskoj oblasti, seku obojene metale, stoje na benzinskim pumpama, mi učimo, učimo, učimo. “Oni idu u vojsku, a mi idemo na univerzitete. Znate li zašto nam društvo daje ovu mogućnost? Pa da bismo gledali napred i nazad, da bismo trasirali put, a ako se pokaže da je put pogrešan, da bismo zaustavili našu zemlju na ivici provalije“, objašnjava Kostjučenko koja je uloga elite, privilegovanih članova društva, onih koji imaju više sreće od drugih, više mogućnosti u životu.

Brvno i trun

Umesto kuknjave, besa, rezignacije, očajanja, odustajanja zbog iznenadne spoznaje da je stvarnost baš onakva kakva je, mnogo je uputnije analizirati zašto je srpsko društvo sklono autoritarnim modelima. Ili bar malo prelistati knjige koje se bave tom problematikom. Pre nego što se ospe paljba po seljacima koji glasaju za naprednjake, možda je bolje podsetiti da tvrdnja opozicije kako će imati kontrolore po celoj Srbiji i nije baš bila tačna. Naime, posle izbora smo saznali da u selima nije bilo opozicionih kontrolora, a izgleda ni kampanje. Podsećanja radi, na selu živi neznatnih 40 posto stanovnika Srbije, prava sitnica. Takav propust mogao bi se pravdati činjenicom da opozicija nema dovoljno resursa, pogotovo finansijskih, jer nije bila u parlamentu, ali ipak nema dobrog izgovora za ovako ogromnu grešku koja vodi direktno u poraz.

Nije glavni problem srpskog društva u neobrazovanijim i siromašnijim slojevima, već na vrhu, u eliti koja nije sposobna da bude avangarda sopstvene zemlje, da povede društvo u boljem i srećnijem smeru. I to nije problem današnjeg vremena, već seže duboko u prošlost. Dovoljno je podsetiti na reči Pavla Apolonoviča Rovinskog o srpskoj eliti, napisane pre više od 150 godina: “Nedovoljno prosvijećeni, malo rade, ne brinu se o svrsi, ne vole ni u šta da se udubljuju, vole da hvataju površinu stvari i odmah je pokazuju. Djelujući na slabe strane srpskog naroda i ostavljajući ga u iluzijama, ne dirajući mu samo u nacionalno osjećanje – njime se može vladati koliko se hoće”.

Pre nego što se obruše na narod, članovi srpske elite bi mogli da se podsete ovih proročanskih reči. I da prvo uklone brvno iz svog oka, a tek potom da se bace na uklanjanje trunja iz tuđih očiju.