Srijeda, 1 Februara, 2023
Rubrika:

Vukovarski nokturno: Književnost kao saučesnica ratnih zločina

''Igor Mirović je samo još jedan izdanak te pesničke škole koja neumorno proizvodi oveštale banalnosti, a pritom je i nezajažljivo sujetan, pa koristi svoju političku moć kako bi dobio verifikaciju od književnog sveta, vazda spremnog da izađe u susret onome ko drži kesu.''

Piše: Tomislav Marković (zurnal.info)

Nisu svi političari hladna, cinična, proračunata bića kojima u grudima kuca buđelar umesto srca. Među našim velmožama ima i onih koji ispod birokratske vanjštine skrivaju osetljivu pesničku dušu koja zatreperi čak i na dodir najnežnije senzacije i prelije se u pregršt nadahnutih stihova. U svakoj generaciji srpske političke kaste nađe se bar poneki poeta koji se od prozaičnog funkcionerskog života ispunjenog referatima, međustranačkim zađevicama i luksuznim životom na račun podanika – odmara pišući pesme u vezanom i slobodnom stihu.

U pomalo zaboravljeno vreme Vojislava Koštunice nezahvalnu ulogu pesnika igrao je visoki funkcioner Demokratske stranke Srbije Nebojša Bakarec. “Budi apostol / ako želiš. / Budi anđeo / ako možeš. / Budi bog / ako te hoće”, pevao je tada Bakarec, zagledan u neke nedosežne daljine koje se gube na horizontu smisla. U međuvremenu je Bakarec digao ruke od poezije, nije postao ni apostol, ni anđeo, a ponajmanje bog. Umesto da ostvari ove uzvišene ideale, preleteo je iz gubitničkog DSS-a u pobedničku Srpsku naprednu stranku, postao jedan od udarnih Vučićevih lovaca na opozicionu divljač, a mladalačkoj ljubavi se vrati samo kad treba da dodatno ocrni svoje političke protivnike kakvim prigodnim stihotvorenijem.

Hleborodna ministarska poezija

Potom je pažnju javnosti privukao Slobodan Milosavljević, poeta iz Demokratske stranke. Kad je 2007. godine postavljen za ministra poljoprivrede, Milosavljević je javnosti otkrio svoju sklonost ka izražavanju mutnih osećanja u ritmičkoj formi. Na početku njegovog ministrovanja u Srbiji je vladala velika suša, paori su vapili za malo kiše koja bi natopila ispucale oranice, a ministra je seljačka muka i nevolja toliko pogodila da uveče nije mogao oka da sklopi.

Nemoćan da na neki drugi način pomogne svom resoru, ministar je spevao pesmu “Molitva pre žetve”. Pesmu vredi navesti u celini, ali da ipak ne preterujemo, dovoljne su dve strofe da čitalac stekne uvid u nesvakidašnji popečiteljski talenat: “Kako / da odbranim / od ledenog naleta / hleborodne njive, / što uzalud neće / nikada / da rode? // Kako / da sačuvam / zlatno klasje / od gladnice / neumitne / i pustošne / nepogode?”

Pošto nije pronašao odgovore na večna pesnička pitanja, Milosavljević je odustao od poezije, nakon pesničke knjige za male hidrologe “Izvor i pritoka” nije se više stihovima oglašavao u javnosti. Za razliku od navedenih kolega, potpredsednik Srpske napredne stranke i predsednik Pokrajinske vlade Vojvodine Igor Mirović ne odustaje od poezije. Kako sam veli, počeo je pisanjem pesama, pesničku inicijaciju doživeo je još kao srednjoškolac na Majskim susretima 1983. godine, a politikom se bavi takoreći slučajno poslednjih trideset i kusur godina. Dok je drugim političarima poezija tek hobi, Mirović ima znatno ozbiljnije književne ambicije.

Napredni laureat

Pesnička karijera Miroviću sasvim dobro ide, do sada je objavio četiri zbirke pesama, a za poslednju naslovljenu “Svetlo u svetioniku” dobio je nagradu “Despotica mati Angelina” koju dodeljuje Banatski kulturni centar. Nije to prvo priznanje koje je napredni funkcioner pritežao za svoj pesnički rad, pre pet godina ista ustanova kulture dodelila mu je friško osnovanu “Gramatu Pesničke republike”, ni manje ni više nego “za najbolju nenagrađenu knjigu objavljenu u poslednjih pet decenija”. Žiri je procenio da je od svih knjiga u poslednjih pola stoleća baš Mirovićeva zbirka “Kremen kamen” nepravedno zapostavljena, nije dobila nijednu od preko 300 književnih nagrada koje u Srbiji postoje, pa su rešili da isprave tu istorijsku nepravdu nanetu srpskom narodu, poeziji i Igoru Miroviću.

Na listi dobitnika srednjovekovne nagrade “Despotica mati Angelina” nalaze se brojna ugledna pesnička imena, uglavnom udarnici nacionalnog buđenja i svesrpskog ujedinjenja kao što su Matija Bećković i Rajko Petrov Nogo, pa bi se moglo reći da se nekadašnji radikal Mirović našao u adekvatnom društvu. Na dodeli ovog priznanja predsednik žirija Zoran Đerić, pisac i upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, obrazložio je zašto je izbor pao baš na knjigu “Svetlo u svetioniku”, objavljenu u izdanju najmoćnijeg srpskog izdavača – Lagune.

Đerić je ispevao pravi panegirik laureatu, kao što je red i običaj u ovakvim svečarskim prilikama. Rekao je da je Mirović autor “koji je postigao izuzetnu zrelost i poetičku zaokruženost”, da on “razgovara sa prošlošću i istorijom, sa tradicijom i kulturom srpskog naroda, govori o jeziku, zemlji, svetlosti i svemu onome što čini interesantnim život jednog pesnika“. Slične reči mogle su se čuti i na dodeli “Gramate Pesničke republike”, tada je Radovan Vlahović iz Banatskog kulturnog centra govorio kako je nagrađeni poeta “misleće biće koje grmi na sav glas o svojim i našim porazima, o lepotama koje nam uvek izmiču, o neshvatljivoj potrebi čoveka da poboden u stih ne dozvoli da se zakorovi pa da mu i izdanci budu parlog na pustoj zemlji“.

Nerazumljivo buncanje višeg stepena

Navedena obrazloženja ne iskaču iz uobičajenog rečnika koji se koristi na ovakvim književnim panađurima. Otkad je književnost krajem osamdesetih prisilno nacionalizovana, pisci redovno dobijaju priznanja za zabrinutost nad sudbinom nacije i njene reprezentacije. U saopštenjima žirija svašta se moglo čuti, kako iz poezije izbija “glas iskoni”, kako pesme dosežu do “pradavnih počela tamnine”, kako su pesme “utemeljene na tihom sozercavanju života”, bilo je i poezije sa “nacionalnom aurom”, bilo je i lirskog izraza “autentične duhovne smernosti u spoju sa prozorljivošću”, neke knjige su govorile o “nacionalnom izgubu”, neke o “patiniziranim delovima našeg kolektivnog bića”, a pojavila se čak i “knjiga vaseljenskog muzičkog središta, nedokučiva i neizreciva”.

Pročitavši silne gromopucatelne reči, čitalac se oseti – što bi rekao Antun Branko Šimić – malen ispod zvijezda. Kako običan smrtnik da mirno otvori knjigu pesama i čita čoveka koji je poboden u stih, pa iz te uzemljene pozicije kolokvira sa čitavom istorijom, tradicijom i kulturom srpskog naroda, a pritom je i misleće biće koje grmi na sav glas, i to isključivo o egzistencijalnim pitanjima srpskog bića i žića, jer ga ništa drugo pod milim bogom ne interesuje? Međutim, kad zaroni u dubine prehvaljene poezije, brzo shvati da se našao u plićaku.

Evo jednog tipičnog primera Mirovićevog pevanja iz pesme “Sumnja”: “I list, uveli / Šta je ako ne poklekli ratnik utopije / I svetla krošnja voćke, šta je / Ako ne poražena reč: ljudi”. Napredni poeta liči pomalo na svoju manje ambicioznu političko-poetsku braću, ista je to poetika banalnosti i kiča koja nije karakteristična samo za naše podneblje. Sličnih stihova se naslušao svaki gledalac filma “Poezija” korejskog reditelja Li Čang-Donga. O tom fenomenu pisao je Predrag Čudić u knjizi „Vejači ovejane suštine“, govoreći o „provincijalnoj, palanačkoj zabludi da je poezija lov u magli“, kritikujući široko rasprostranjeno shvatanje da je poezija „nerazumljivo buncanje višeg stepena“, što je okuražilo bezbrojne netalente da se upuste u pesnički vode i prave maglu, lišeni bilo kakve odgovornosti.

Igor Mirović je samo još jedan izdanak te pesničke škole koja neumorno proizvodi oveštale banalnosti, a pritom je i nezajažljivo sujetan, pa koristi svoju političku moć kako bi dobio verifikaciju od književnog sveta, vazda spremnog da izađe u susret onome ko drži kesu. Otuda su na dodeli nagrade „Despotica mati Angelina“ i propratnoj književnoj večeri učestvovali i predsednik Matice srpske Dragan Stanić i neizbežni poeta Dragan Jovanović Danilov.

Vukovarski nokturno

Međutim, Mirovićeva poetska magla ne služi samo za zasenjivanje prostote, već ima još poneku funkciju. To se najbolje vidi iz pesme „Grumenje Vukovara” koja glasi: “Tiho zemlja diše / Vezana lancima / Svi njeni izdanci / Presahli su trajno / Krovovi raspršeni / Gde su ptičja jata, / Suluda simfonijo? / Da l’ uhodilac / Tako pakleno misli / Da nam ni grumenje ne ostade? / Da l’ i ovaj pisar tužni / Veruje svojim očima? / Zemlja tiho diše / Prepuna slutnji / Za sunce neće ni da čuje”. Ispod pesme navedeni su mesto i vreme nastanka: “Negoslavci, novembar 1991.”

U novembru je pao Vukovar, u istom mesecu izvršen je zločin na Ovčari, a u Negoslavcima je tokom opsade bio smešten štab JNA i srpskih paravojnih snaga. Pesnik nam ne otkriva kojim povodom se našao u Slavoniji u jesen 1991. godine, ali znamo da je tada bio aktivista Šešeljeve Srpske radikalne stranke. U to vreme, u Negoslavcima je punom parom radio i logor za zarobljenike. Mnogi od njih su premlaćivani do smrti, muškarci, žene i deca.  Mučenja, ubijanja, silovanja bili su uobičajeni tih jezivih dana.

Ništa od toga naš pesnik nije ni čuo ni video. A čak i ono što je video nastoji da falsifikuje. Kaže nam kako su “krovovi raspršeni”, ali izgleda da mu nije poznato čije su ih granate raspršile. Umesto da izveštava o zlu kojem je svedočio, on se pita gde su ptičja jata i da li da veruje svojim očima, nazivajući sebe pisarom tužnim. Tako poezija postaje magla koja pokušava da sakrije žrtve i njihovu patnju, i da usput abolira počionice zločina i njihove ideološke inspiratore. Mutna poetska raspoloženja, nejasne reči, pesnički kič su maska iza koje se krije užas. Zaslužio je Mirović nagradu, baš kao što su je zaslužili i njegovi ugledniji prethodnici. Nije mali poduhvat pretvoriti književnost u saučesnicu ratnih zločina.

IzvorŽurnal

Najnovije

Najčitanije

Povezano

Komentari

0 Komentara
Inline Feedbacks
Pregedaj sve