piše: Vesna Mališić
Srbija je oduvek bila konfuzno društvo. To je već trideset godina opšte mesto političkog života. Ali, aktuelna vlast već sedam godina čini pomak koristeći konfuziju kao sredstvo u tehnologijama vladanja. Kao rezultat imamo potpuno dezorijentisano društvo i potpuno šizofrenu politiku. Smisao te balkanske verzije catch-all (keč ol) politike bio je da za svakog ima ponešto, za evropejce i za rusofile, za liberale i za etnonacionaliste i ksenofobe. Poslednjih pola godine, međutim, ubrzano spada pozlata sa na brzinu sklepanog proevropskog odela ove vlasti. I sve očiglednije postaje šta je iza te projektovane konfuzije koja donosi glasove puko blefiranje, a šta pravo uverenje i strukturalna priroda režima oličena u njenom prvom čoveku.
Ogoljavanje dobija na ubrzanju kako se primiču rokovi za konkretne odluke oko Kosova i kako se sužavaju mogućnosti politike zamajavanja i kupovanja vremena. U zaborav brzo padaju ekskurzije sa Đinđićem kao uzorom i pozivanjem na Vebera, a sve češće i epizode tolerancije koje je predsednik emitovao uvek kad ode u svet. Sada Aleksandar Vučić sve češće svoj govor, i u svetu i u Srbiji, privodi svojoj izvornoj prirodi – radikalskoj. Tako se albanskom novinaru u Briselu obraća nipodaštavajućim i zajedljivim tonom, oslovljavajući ga sa „ajde ti stručnjak”, a da ga pritom ne gleda u lice i sa izrazom nedostojnim za jednog državnika. U televizijskom studiju komentariše napad desničarskih grupa na albanskog pekara u Borči, odmahivanjem ruke i uvredljivim zaključkom „pustite to, nije to nikakav dvoglavi orao, to su neke kokoške”, što je odmah za njim papagajski ponovila i predsednica Vlade. U Tirani, prepričao je pozivajući se na Milorada Dodika kao svedoka, pitao je Hašima Tačija na sastanku Proces Brdo-Brioni: „Je li majstore, jesi li to sam smislio ili ti je neko pomogao”, a liderima regiona je odbrusio: „Ko ste vi da nam govorite šta da radimo.”
Kakva je to nova samouverenost (ili potpuni gubitak kontrole) koja stoji iza tako nadmenog tona srpskog predsednika? U nešto neformalnijim uslovima mogli bismo da zamislimo kako se završavaju ovakvi razgovori. I zato valjda srpski predsednik, citirajući Tita, poručuje – spremamo se kao da će sutra biti rat… Svoju snagu i moć Srbija je pokazala u Nišuna vojno-policijskoj paradi pod nazivom „Obrana slobode”. Ali je događajima na njoj i oko nje u simboličkom smislu pokazala mnogo više. Dva ruska borbena helikoptera kojim su upravljale ruske posade demonstrirala su političko i vojno savezništva sa Moskvom. Najavom proširenja vojnotehničke saradnje sa Kinom skrenuta je pažnja na nove političke vetrove. „Ako Rusi mogu da izvedu 13.000 vojnika mi ćemo za tri godine izvesti 10.000“, rekao je ponosno predsednik Srbije dok su ispred njega svečano defilovali pešadijski, motorizovani i vazduhoplovni ešeloni a iz lože, iz prvog reda, smeškali se počasni gosti, poslanici radikala, Vjerica Radeta i Aleksandar Šešelj.
To sve, naravno, nije moglo bez Milorada Dodika, od koga se Vučić u poslednje vreme ne razdvaja, i sa kojim „leđa uz leđa” štiti interese Srbije i Srpske. Kao još jedna kockica u mozaiku nove političke osećajnosti pojavio se Andrija Mandić, lider Nove srpske demokratije koga je Viši sud u Podgorici osudio na pet godina zatvora zbog učešća u pokušaju „državnog udara“ u Crnoj Gori. Slanjem privatnog aviona po Mandića kako bi prisustvovao Paradi u Nišu, poslata je poruka šta srpska vlast misli o tom sudskom procesu i optužbama o ruskom mešanju u politiku Crne Gore. Slika tog prihvatljivog vrednosnog kruga može biti upotpunjena i scenom telefonskog javljanja Radovana Karadžića iz haškog pritvora tokom tribine u Srpskoj kući u Podgorici (koju je u februaru otvorio Nikola Selaković) da bi poručio još jednom kako se „države i deca rađaju u krvi”. Ili pak scenama iz kolone plagirane i karikaturalno izmenjene manifestacije po ugledu naruski Besmrtni puk, koju od ove godine finansira srpska država, a predvodi penzionisani general i haški osuđenik Vladimir Lazarević, u skladu sa trendom rehabilitovanja ratnih zločinaca iz svih ratova.
Kuda se to Srbija danas zaista kreće? Konture tog puta iscrtane u nekoliko proteklih događaja obeshrabruju. Svejedno da li je sve to samo još jedna egzibicija Aleksandra Vučića tokom pregovaračkog procesa. Ozbiljne posledice su već proizvedene.