Piše: Ljubodrag Stojadinović (Peščanik)
Nerado se držim mudrih saveta i izbegavam mudrace kad god mogu. Nekako sam se spasao i Matije Bećkovića koji je, nadam se, rekao sve što je imao da kaže. Polako izumiru i potrošači njegovih misli, tako da proizvodi najzaposlenijeg srpskog uma ostaju sami sa sobom i kreću se nepoznatim putanjama posustalog duha.
U nedostatku novih velikih mislilaca o svemu, vidljivo je da čovek koji ovde vlada, pored toga što ima skoro apsolutnu moć, u isto vreme je i znameniti mislilac. On svoje neuporedive mudrosti deli ljudima koje zatiče na delu bez tih svojstava, ili bilo kome ako mu se nađe na putu.
Nisam nameran da ovde pravim zbirku mudrolija onoga koji je obdaren da ih poseduje i rasipa. Uzeo bih, ako dopustite samo jednu od njih koja se po Srbiji prostire tabloidnim putem, predanjem, ili telepatskom magijom. Ona u sebi sadrži sve ono što bi savršena mudrost inače morala da ima, pa bih rekao da može da bude samo njegova. To je dokaz da je svaka izvrsna misao, nastala iz pomerenih granica uma, u suštini prosta i lako sklopiva.
Vladar je po svom običaju pred olimpijske igre u Parizu, sabrao sportiste, predvideo broj medalja, obećao po 200.000 evra za zlato, i podelio savete. Svaki od njih je antologijski i siguran sam da će revnosni biografi imati dovoljno posla da sve zabeleže po nekom sistemu: hronološki, abecedno, istorijski, geopolitički ili kakvu već metodologiju sabiranja imaju. Neke je savete davao javno, neke licem u lice a neke telefonom. Neke nije ni dao. Sećate se fudbalera Vukanića koga je pred neku važnu utakmicu Zvezde pozvao u sitne sate, znajući odnekud da je taj mali ključ pobede. I rekao: sine, sutra daj gol!
Sinak ga je zaista dao i nestao iz fudbala.
Navodno je Veliki Vrač udelio specijalni savet Damiru Mikecu, koji glasi ovako: Damire, ako hoćeš zlato, gađaj što više u centar!
Savet je i te kako delovao. Da strelac nije saznao najveću tajnu pucanja, ničega ne bi ni bilo.
Da bismo nekako stigli do tajne mudrosti, valjalo bi delikatno pristupiti njenoj suštini i načinu delovanja.
Samo u jednom danu mudrac izrekne više desetina originalnih, lekovitih i neuporedivih misli iz svih oblasti. Utoliko poduka Damiru Mikecu, koja je sinteza svih prethodnog iskustava i vračevih znanja dobija na značaju koji daleko nadilazi granice ove zemlje. I izaziva zavist svuda gde su takvi čarobnjaci u manjku ili ih uopšte nema.
Najpre dolazi izazov, koji je prvi uslov magije. Motiv se ne sadrži samo u prokletim parama, kako bi rekli mrzioci Srbije i sebe samih, poput autošovinista. Damire, ako hoćeš zlato, to je prvi deo rečenice koja mudrost čini sa tek njenim drugim delom, sa poentom. Ali to je stimulans. Kondicional: ako! Ako ne želi, šta da mu pričaš!
Želi Mikec, što ne bi želeo. To je njegov san, a jedan od snova je i da bude blizu čoveka čije su moći još neispitane. Bez prvog dela rečenice ne bi bilo ni drugog, koji je po svom sklopu čista tajna o pobedi. Tajnu znaju samo posvećeni i ma kako se činilo da je dostupna svima, to je samo iluzija. Niko od vođa, tiranina, diktatora ili kako ih već zovu, nije ni pomislio da poduči svog strelca ili budućeg šampiona bilo čega na tako jednostavan no jedinstven način: ako hoćeš da budeš najbrži, moraš sve da ih pretekneš!
Dakle, vreme je da pristupimo završnom delu mudrosti, koji glasi: Gađaj što više u centar!
Mudrac se klonio trivijalnog saveta koji bi svi prozreli i možda ostavili našeg pucača bez medalje. Ne u centar, nego što više u centar, što praktično znači što manje van centra. Klonio se da mu preporuči periferiju, mada što da ne, odatle se svakako ide prema centru, prema kome je Mikec išao sve više, izbegavajući da se tamo nađe što manje. U lucidnoj proceni budućeg pucačkog okršaja, mudrac je imao u vidu moguća odstupanja pa i padove šampiona. Nekada zasuzi oko, zatreperi živac u dužici, ili se iznenada seti para koje može da izgubi ako ih ne dobije. Zadrhti jagodica na prstu, zasvrbi ga nezgodno mesto. I taj hitac ode nešto manje u centar.
Kad se Mikec vratio iz Pariza sa zlatom, mudrac mu je prišao: „Rekoh li ti ja. Samo zapamti, tvoj vazdušni pištolj trza, to nas je držalo donekle centrifugalno od mete što si ti korigovao mojim podukama. Već sam nabavio bezvazdušne pištolje za tebe i Zoranu, da ne vuku. Gde sam ih našao i koliko me koštaju – ne pitaj.“
Odmah po okončanju sportske ekstaze, dok su hapšeni aktivisti koji ne pristaju na litijum, javila se Ana sa najboljom rečenicom u svojoj čudesnoj političkoj biografiji: u narednih 300 godina Srbija neće imati političara Vučićevog formata.
Sve ima svoj kraj, pa i večnost. Osim u Srbiji. Luping Ane Brnabić nije samo u obrazloženju neuporedive izuzetnosti Šefa u prostoru i vremenu. Nego u veri da će svi oni, zajedno sa njim, da odžive tih 300 godina.
Gad