Svi u napad na truli Zapad!

Piše: Tomislav Marković (Autonomija)

Srpski medijski prostor već godinama je preplavljen kremaljskim izmislicama i besmislicama koje rafalno ponavljaju mantru o trulom, dekadentnom Zapadu u kojem leže uzroci svih zala ovog sveta. Opaki Zapad nastoji da nam otme identitet, da nam promeni svest, da nas dehristijanizuje, rasrbi i napravi od nas robove.

Nasuprot toj apokaliptičnoj pošasti stoji majčica Rusija kao poslednja odbrana srpskog naroda od raščovečenja, od pogruženja u materijalizam i šićardžijstvo. Daleka, ali ruskokolonaškom srcu bliska Rusija jedina je čuvarka duhovnosti, pravoslavlja i ostalih humanističkih vrednosti koje su u toj zemlji nevidljive golim okom, ali nas vrli propagandisti uporno ubeđuju da dotične postoje.

Genetski modifikovana politikologija

Kako vreme odmiče, putinofilska propaganda postaje sve iracionalnija i odlepljenija od stvarnosti, što je sasvim logično. Pošto je nemoguće ubedljivo zagovarati tezu da je bolje biti siromašan nego živeti pristojno, da je bezakonje bolje od vladavine prava, da je agresija samoodbrana ili da je bolje biti mužik u diktaturi nego slobodan građanin u demokratiji, onda propagandistima ostaje samo da udaraju na emocije, a tu argumenti ionako nisu bitni.

U nezvaničnom takmičenju za najluđu antizapadnjačku floskulu, trofej bi mogao da pripadne mladom politikologu Perku Matoviću. On za Putinov Sputnik mrtav ozbiljan reče kako “to kako su na Zapadu prikazivali Srbe, naše bratstvo s Rusijom i našu istoriju, treba da se izučava kao najveća propaganda i najveći pokušaj promene genetskog koda ovog naroda”.

Šteta što organski, genetski nemodifikovani politikolog nije detaljnije objasnio kako se to percepcijom javnosti menja genetski kod višemilionske grupe ljudi. Da li su zli zapadni čarobnjaci planirali da nam promene smisaone ili antismisaone sekvence DNK? Da li se medijskim prilozima menjaju transkripcioni faktori? Da li članci objavljeni u zapadnim medijima vrše denaturizaciju i hibridizaciju našeg DNK? Da li su se naše egzonukleaze našle na udaru zapadnih medija koji su nam razorili oklop od telomera? Ili se ta promena genetskog koda vrši tradicionalnijim metodama – bacanjem čini, bajanjem i crnom magijom? Toliko prešnih pitanja, a nigde valjanog odgovora.

Simfonijski orkestar crkve i države

Još jedan mladi politikolog, Ljubiša Malenica, kandidovao se za prestižni imaginarni trofej. Na sajtu Novi Standard politikolog kritikuje one koji bi “najradije da prihvatimo jalovi zapadni model unutar kojeg bi SPC bila svedena na položaj nebitne nevladine organizacije, kao što je to slučaj sa crkvenim strukturama na Zapadu”. Eh, da, otkad je crkva u demokratskim državama prestala da bude presudan politički činilac, ni traga od hrišćanstva, milosrđa, ljubavi prema bližnjem, čovek je čoveku vuk, zavladao sveopšti kanibalizam.

A dok je crkva bila u punoj snazi, sve je vrcalo od hrišćanskih vrlina: verski ratovi, Vartolomejska noć, inkvizicija, progoni jeretika, spaljivanje na lomači, čak su i veštice znale gde im je mesto, a ne kao danas – ne smeš da im kažeš ni da su jadnice i bednice, a kamoli da ih spepeliš na bogougodnoj vatrici nasred trga. Kuda ide ovaj svet, dekadenciji, truljenju i propadanju nikad kraja.

Malenica, naravno, ima rešenje i spremljen alternativni model odnosa između svetovne i duhovne vlasti. On hvali pregalačku vrednoću i aktivnosti patrijarha Porfirija, pa veli kako “upravo ovaj aktivan nastup jeste i odraz našega kulturno-društvenog obrasca ponašanja, prihvaćenoga od Vizantije, te se kao takav treba ne samo prihvatiti već i promovisati kao poželjan s obzirom da samo njegovo postojanje predstavlja prepreku kako vanjskim tako i unutrašnjim nastojanjima kolonizacija srpskoga naroda”.

Reč je, naravno, o simfoniji između crkve i države, doktrini koju je smislio vizantijski car Justinijan u šestom veku. U međuvremenu je proteklo nešto malo vremena tokom kojeg se desilo i par istorijskih događaja, a za tih 14-15 tričavih stoleća pomalo su se promenili društvo, država, crkva i uslovi ljudskog života, pa možda ta arhaična ideja nije baš najbolje rešenje za naše doba. Doduše, patrijarh Porfirije se ponaša kao pravi simfoničar, pa je organizaciju u kojoj je generalni direktor potpuno podredio autokratskom režimu Aleksandra Vučića, služi mu kao jedan od nosećih stubova vlasti. Tako to biva, neko veruje u Gospoda, a neko u gospodara, svako prema svojim mogućnostima.

Nije tvoje da razmišljaš

Nego, kad smo već kod tih vizantijskih modela, ima izvesnih indicija da njihovo presađivanje u slovenski svet nije uspelo ni u prvom pokušaju. Džejms Bilington, ugledni stručnjak za istoriju Rusiju, u istoriji ruske kulture “Ikona i sekira” piše o ruskom primanju hrišćanstva, pa ukazuje na neke probleme. Neofiti su revnosnije od samih Vizantinaca prihvatili “tvrdnju da je pravoslavno hrišćanstvo rešilo sve probleme vere i bogosluženja. Sve što je potrebno bila je ‘dolična hvala’ (doslovni prevod reči pravoslavie, ruske verzije grčkog izraza orthodoxos) kroz oblike bogosluženja koje prenosi apostolska crkva, a za sva vremena ih je definisalo njenih sedam ekumenskih sabora“.

Bilington dalje piše: „Kao da želi da nadoknadi relativno kasno pokrštavanje, rusko pravoslavlje je bilo sklono da bez osporavanja prihvati pravoslavne definicije istine i vizantijske umetničke oblike; međutim, složene filozofske tradicije i književne konvencije Vizantije (a kamoli klasični i helenski temelji vizantijske kulture) nisu nikad kako valja asimilovani“.

Posledice su bile kobne, jer nije bilo interesovanja za velike teologe i zakonodavce, za apstraktnu misao i filozofske rasprave: „U staroj Rusiji nije postojala iole tananija samostalna kritička teologija“. Religija se svela na pokorno obožavanje jednom zauvek zadate formule, bez inovacija i promišljanja. Što bi rekao naš pravoslavni narod: Nije tvoje da razmišljaš. Ili: Nemoj da filozofiraš. Ćuti i slušaj.

Potrošeni modeli iz pluskvamperfekta

Prohuja desetak vekova dok lupiš dlanom o dlan, a vrli rusofili i dalje nisu u stanju ništa da smisle, već predlažu uvođenje potrošenih modela iz davne prošlosti. I to nije nikakvo iznenađenje: kako bi svest koja zagovara pokornost, autokratiju i neslobodu mogla slobodno da misli i da pronalazi rešenja za aktuelne izazove i probleme. Cela antizapadna retorika je takva, lišena imaginacije i kreativnosti, nesposobna da misli i da se nosi sa bilo kojim izazovom, nemoćna da stvori suvislu alternativu svetu koji ne podnosi.

Bugarska sociološkinja Milena Iakimova navodi da je ruska propaganda negativna i parazitska, to su joj osnovne osobine. Njena negativnost se ogleda u tome što ne nudi nikakva rešenja, već je usredsređena isključivo na satanizaciju zamišljenog neprijatelja, u ovom slučaju zapadnog sveta. Parazitska je jer ne smišlja nove ideje i priče, već operiše sa već postojećim stavovima i naracijama, pa ih pojačava, zaoštrava i navodi u smeru koji njoj odgovara.

Priče o trulom Zapadu prisutne su u srpskom društvu još od XIX veka. Još je Jovan Skerlić pisao o tome: “Kod nas ima puno ljudi koji deklamuju protiv ‘truloga Zapada’, i koji sa ushićenjem govore o nekoj ‘srpskoj’ i ‘slovenskoj’ kulturi. Oni su od ‘truloga Zapada’ primili i odelo, i navike, i ustanove, i apetite, ali ne ono što Zapad čini tako velikim, u čemu je on doista veliki učitelj: osećanje ličnoga dostojanstva, slobodu, inicijativu, onaj vedri, preduzimljivi, trezveni duh koji je stvorio svu civilizaciju“. Početkom XX veka Skerlić je upozoravao “da nimalo nije privlačna perspektiva gubljenja slovenskih reka u ruskom moru”.

Apsurdistanske priče

Ruska propaganda u sadejstvu sa naprednjačkim vlastima, desničarskom opozicijom, te raznim konzervativnim intelektualnim krugovima iskoristila je antizapadnjački sentiment koji se dugo gaji u srpskom društvu i pojačala ga do maksimuma, do potpunog besmisla. Tako smo došli u situaciju da su trauma zbog NATO bombardovanja i antievropsko i antiameričko raspoloženje kudikamo rasprostranjeniji i snažniji danas nego pre dvadesetak godina, neposredno nakon intervencije.

To nema nikakve logike i može da se objasni samo besomučnom propagandom kojom smo godinama zasipani sa svih strana, kao verbalnim kartečom, u saglasju sa naprednjačkim režimom koji istrajno radi na autoviktimizaciji. Naravno, niko se ne pita otkud uopšte bombardovanje, da nismo možda i mi nešto skrivili, svet počinje u martu 1999. godine, pre toga beše samo tama nad bezdanom i zemlja beše bez obličja i pusta.

Razmere apsurda u koji je srpsko društvo dovedeno uz dobrovoljni pristanak, teško je sagledati. Sede naši putinofili za kompjuterima sa omraženog Zapada i na zapadnjačkom internetu pišu hiljade besnih invektiva na račun tog istog Zapada, dok se njihova deca, komšije, rođaci, prijatelji, kolege masovno iseljavaju u zapadne zemlje, u potrazi za boljim životom, ne samo u ekonomskom smislu. Ništa posebno, beslovesnost kao takva.

Alternativa koje nema

Kremaljska propaganda neprekidno insistira na Rusiji kao nekoj vrsti alternativne civilizacije posrnulom, dekadentnom, obezboženom i moralno posrnulom Zapadu, samo nikako da saznamo šta ta alternativa konkretno podrazumeva. Kako piše Maksim Kantor u “Sablastima Evrazije”, evrazijska ideologija koja je danas u Rusiji vrlo živahna “nema nikakve socijalne i političke programe”. Važno je osvojiti teritoriju, proširiti sferu uticaja i dominacije, a sve drugo će se već nekako rešiti, samo po sebi. “Upadljivo je da Evrazija ističe želje pre nego (i umesto) što reši šta će raditi na osvojenom prostoru. Organizovati kockarnice – to zvuči krajnje vulgarno, ali u principu ništa drugo ne može biti”.

Što je najgore, besmisleni ekspanzionizam karakterističan je maltene za celokupnu rusku istoriju. “Car ne zna šta da radi s teritorijom, bogatom ali inertnom – i u toku cele istorije Rusije ekonomska nemoć uzrokuje nova teritorijalna pripajanja kako bi se sačuvala iluzija rasta, makar samo fizičkog”, piše Kantor. Teritorijalne pretenzije nastaju kao posledica nesposobnosti da se organizuje sopstvena država, a osvajanje novih zemalja služi kao surogat za suvisle napore na stvaranju uređenog društva.

Kantor ironično komentariše promašenost velikodržavlja: “Veličina države, koliko god da je velika danas, nije dovoljna, ali ako se osvoji moreuz Bosfor i Dardaneli i slično, onda će zavladati Evrazija. A dalje? Šta će biti dalje? – može zapitati zbunjeni građanin. Sve ćemo osvojiti, a onda? Dalje će, po svoj prilici, nastati prosvetljenje i bratska ljubav”.

Zanimljiv prikaz, neobično podseća na besmislenost i uzaludnost velikosrpskih tlapnji. Nije slučajno što se kremaljska propaganda tako dobro primila na srpskom tlu, teren je već bio dobro pripremljen, nađubren nacionalističkim himerama i obilno navodnjavan hegemonističkim deluzijama. Kremaljska vizija sveta nije nametnuta silom, radi se o izboru po srodnosti.